Претражи Живе Речи Утехе

Девојчице с оне стране закона Занемариване и злостављане у најранијем детињству крећу путем криминала. – Склоне су пићу, дроги, туку се, краду. – Самоповређивање као вапај за помоћ Неповерљиве и веома затворене „Ма, ту малу из шестог три сам пребила јер сам чула да је причала нешто о мени. Као, ја сам глупача која има крш оцене. Ма истресла сам је насред игралишта. Нико није смео да приђе да је брани. Сад кад ме види, само спусти главу. Не сме, бре, ни ћао да ми каже. Нек’ се зна ко је главни. И опет ћу да бијем, само ако чујем да неко каже нешто за мене. А ону из седмог два сам дохватила јер ми је ишла не живце. Мрзим позерке. Глуме добре рибе, а у ствари су сто пута горе од мене. Ништа није урадила, нервирала ме је...” Тако Ј. М., ученица седмог разреда, објашњава новинарима „Политике” због чега бар једном месечно претуче неку од ученица школе коју похађа или девојчицу из краја. Безначајна чарка брзо прерасте у физички обрачун, а често није потребан разлог. За трен ока прораде песнице и нокти, а одмах уследи и шутирање и чупање за косу. „Дисциплиновала” је, каже, барем десет девојчица до сада. И не каје се. Била је увек у праву, тврди. Свако вече је у граду. Пије пиво. Обрадовала се што је захладнело. Може да обуче омиљену кратку, уску јакну са капуљачом. Тамна шминка око очију је обавезна. Не скида патике „најки двојка”. – Од ћалета сам једва искукала 12.000 за њих – добацује. Књиге не чита. Каже да су смор. Повремено погледа филм. Омиљен јој је „Осми путник”. Воли хорор акције. – Није то само крв. Глупаче које бијем не могу да разумеју такав филм – појашњава. Живи са оцем и старијим братом. Мајку није упознала. Не жели о њој ни да прича. Углавном није имала проблема због испада. Једном ју је само ишамарала мајка девојчице којој је поцепала мајицу. – Нисам смела да кажем ћалету. Пребио би ме да зна. Али зато ми старији брат увек држи страну. Штити ме кад год ми нека старија риба прети – каже Ј. М. Али, шеснаестогодишња Л. К. из исте школе није била те среће. На врата њеног стана покуцала је полиција. – Крала сам мобилне телефоне. Као да је то нешто најгоре. Шта све други раде... Имам мобилни, али сам имала прилике да узмем и туђи. Неки лик је оставио мобс на столу у кафићу. И док је његова цица зевала наоколо, запалила сам са „нокијом”. Све је било ОК, док нисам скинула телефон малој из школе. Провалила ме и њени маторцису позвали полицију – прича Л. К. Не мари за то, али криво јој је, каже, због кеве. – Појела се када су јој јавили где сам. Дошла по мене, почела да плаче. Мени труба, матора се секира. Па сам признала да је фон код мене. Дала га мурији, а они ме послали на неку спику. У социјално или тако нешто. Е тек је ту био смор. Риба, шатро психић ме смарала. Пита, знаш ли где си погрешила, зашто си то урадила, немој опет. Ма, ужас – препричава Л. К. Обећала је да неће више да краде. Није то ни урадила, каже, зато што родитељи нису могли да јој купе мобилни, само јој је „дошло”. Није планирала ни да их прода. Комшиница јој је причала да је једноставно украсти па је, каже, хтела да проба. Ове две приче нису усамљени случајеви и све је више девојчица којима насилно понашање није страно. Злостављању, крађама, алкохолу прибегну још у основној школи. Преузимају улоге дечака за које се девијантно понашање углавном везује. Странпутицу криминала раније су бирали клинци притиснути сиромаштвом. Економски моменат данас не игра пресудну улогу. Више нема правила. Осим једног – с оне стране закона газе деца која вапе за пажњом. Испоставило се да породицама из којих потичу малолетни делинквенти мора нешто да недостаје. Потпуне или непотпуне, оне изнедре проблематичан подмладак склон моралном посрнућу. – Девојчице које се отисну у криминал најчешће су занемариване и злостављане у најранијем детињству. Од увреда и застрашивања, на пример, оца алкохоличара до батина и сексуалног насиља. Недостају им подршка и разумевање. Сигурност им је ускраћена, па су и саме неповерљиве и веома затворене. Зато су склоне бежању од куће и школе, а онда су ту и проституција и наркоманија већ од 11. године – каже Милена Јовић, психолог у Заводу за васпитање деце и омладине. Малолетнице које одаберу пут мимо закона, пре или касније стигну у ову установу. Центар за смештај деце са изреченим васпитним мерама део је завода који нема чуваре ни стражаре. У њему је тренутно збринуто 48 деце прекршилаца закона. Распоређени су у групе од по шест до осам дечака или девојчица о којима даноноћно брину васпитачи. – У последње две године повећан је број женске популације у овој кући, а драстично се мења и однос броја деце са изреченом васпитном мером и без ње, у корист „кажњених”. Од укупног броја девојчица које су овде боравиле пре три године, 12 одсто њих је извршило кривична дела, а сада их је више од половине. Није само број алармантан. Недела су комплекснија него пре. Раније су биле „специјализоване” за провале или џепарења и то су били појединачни прекршаји. У последње време приписују им се вишеструка кривична дела. Дешава се да једна девојчица буде одговорна за крађу, разбојништво и злоупотребу психоактивних супстанци – објашњава Драган Роловић, директор завода. Женску васпитну групу у овој установи чини осам девојчица од којих пет може да се „похвали” изреченом васпитном мером – најмање шест месеци до највише две године боравка у заводу. После прилагођавања углавном се уписују у основну или средњу школу. А најчешће се опредељују за фризерски занат или „шегртују” као помоћнице кувара. Ако васпитачи и стручни тим процене, боравак може бити скраћен и укинут, али делинквенти могу завредети и строжу казну. Пресељење у ригорознију кућу раније је било пракса, међутим, последњих година опада број деце која не желе да се поправе. У казнено-поправне домове претпрошле године премештено је 14 одсто штићеника, лане девет одсто, а ове године ниједан. Томе су допринели услови живота у заводу који су за последњих дванаест месеци драстично промењени набоље. Клинци нису пресрећни када долазе у установу, али ни када одлазе из ње. – Јавља се проблем отпуста. Питање је колико је здрава средина којој их препуштамо – додаје Роловић. Под овим кровом имају до пет оброка дневно, чисту постељу, телевизију и Интернет, топлину и бригу. А напољу се уклапају у конкретан миље који не одолева изазовима малолетничког криминала. Њихова снага је, у ствари, привидна, а тескоба о којој не говоре сувише огољена. – Самоповређивање је посебно карактеристично за делинквенткиње. Ране на видним местима од засецања оштрим предметима или гашења цигарете су апел за помоћ. „Било ми је тешко, види шта сам урадила”, типична је реченица којом се јадају. Желе да се ожиљци виде, тиме указују да их нешто мучи, да не знају како то да реше, али о проблему не разговарају – објашњава Јовићева. Последњих година девојчице су склоније наркотицима него дечаци. Експериментишу. Пробају све врсте дрога, од траве до хероина. И док су некада међу малолетницима прави зависници углавном били мушког пола, данас то не важи. – Изједначио се број девојчица и дечака који нам се обраћају за помоћ или код нас долазе огрезли у наркоманији. Са њима радимо по посебним програмима и у томе нам помажу Институт за ментално здравље и Специјална болница за болести зависности у Драјзеровој улици. Не кажем да програми дају охрабрујуће резултате, јер ми можемо да збринемо и да помогнемо деци зависницима онолико колико нам она то дозволе, а посебно се трудимо да остале кориснике центра заштитимо од наркоманије – каже Роловић. Миленија Симић– Стефан Деспотовић [објављено: 26/10/2009] Политика http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Devojchice-s-one-strane-zakona.sr.html