Претражи Живе Речи Утехе

У току велике јектеније и малих пратећих јектенија, када свештеник или ђакон говоре: «Пресвету, пречисту...», појци додају и поју: «Пресвета Богородице, спаси нас.» Да ли је то исправно? Можда је то и догматски неумесно, те стога и у овом случају, као и у осталим случајевима, треба говорити «Пресвета Богородице, моли се за нас» ? Ово питање има два огранка. Први се односи на исправност додавања «Пресвета Богородице, спаси нас» јектенији, а други на догматску тачност тог произношења. Почећемо од другог дела, који, као што следи, представља предуслов за одговор на први део питања. 1). Многи богословствујући појци и свештеници то «Пресвета Богородице, спаси нас» - које се, као што је познато, поје не само у јектенијама, него и уместо стиха (из Библије) пре тропара Богородичиних канона, као и у неколицини других случајева сматрају догматски нетачним и стога и нечим што треба избацити. Неки га исправљају у «Пресвета Богородице, моли се за нас». У том виду се оно може чути у одређеним храмовима, а некада и у преносима радио-станица, особито за време служења Акатиста у току Велике Четрдестнице. Аргумент за то је познат: човеку спасење долази само од Бога и ни од кога другога. То Он сам изричито говори устима пророка Исаије: „Нема праведног и спаситеља до мене" (45,22). Христос је Спаситељ, једини спаситељ човеков. По речима Апостола Петра: «Јер нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (ДАп. 5, 12). Али, у самом Светом Писму се глагол „спасити" и реч „спасење" упоредо и у истом смислу, дакле не у смислу спасења од неке опасности или нужде, како и данас обично употребљавамо ту реч, него у посебном смислу вечног спасења човекове душе, не користе само када се ради ο Богу, или још прецизније ο Исусу Христу, него и када се ради ο људима, Апостолима или верницима, који сво- јим молитвама или поучавањем доприносе спасењу човека. Тако верујућа жена или верујући муж спасавају своје неверујуће брачне другове (1. Кор. 7,16), Апостол Павле спасава оне који верују у његову проповед (Рим. 11,14 и 1. Кор. 9, 22), Тимотеј ће својим примером и учењем спасити и себе самог и «оне који га слушају» (1. Тим. 4, 16), «онај који обрати грешника са пута заблуде његове ће спасити душу од смрти» (Јак. 5,20) и верни ће спасити остале људе «отимајући из огња» (Јуда 22-23). Наведени делови Светог Писма се не противе првим наводима. Опет се подразумева да спасење даје само Бог и да се верни спасавају само путем избавитељног дела Исуса Христа. Људи су оруђе Божије и сарадници Његови у делу спасења. Они својим речима, делима и својим животом у Христу изграђују Светитеље и чине их часним удовима тајинског тела Христовог, а Христос је глава и «спаситељ тела» (Еф. 5,23), дакле Цркве. По познатом отачком учењу, ван те Цркве, дакле ван тајинског Тела Христовог, не постоји могућност за спасење. Верни пак као чланови Тела и причасници његових благодатних енергија, и са- ми делају као «христоносни» и «богоносни» и спасавају у Христу, градећи и усавршавајући један другог. Пошто се пак та заједница тајинског Тела не разрушава смрћу, него сви у Христу живе, и претходно упокојени и у Христу скончали верни нас и даље спасавају, опет речју својом, која је записана у светим књигама, примером својим који се пружа као пример за подражавање, и пре свега својим молитвама и „делатним" молбама Богу. Стога и Црква, не само да вернима чита свештена учења Светите- ља, и њихову веру и дела наводи као пример за подражавање, него и непрестано призива у помоћ њихове молитве и прозбе. Ако ово важи за Светитеље, онда тим више важи и за Пресвету Богородицу, која се једина удостојила да буде Мајка Божија и да на тај јединствени начин непосредније учествује у спасавању света. Управо у том смислу се обраћамо њој, која се увек живо и неуморно моли за све нас, и призивајући помоћ њену појемо «Пресвета Богородице, спаси нас», што је, као што смо видели, сагласно и са Светим Писмом и са догматским учењем Цркве. До потпуно истих закључака долази и о. Епифаније Теодоропулос у једном свом чланку под насловом «Треба ли избацити «Пресвета Богородице, спаси нас»?» који је објављен у часопису «Ενορία» («Парохија») бр.13(1958), стр.121-122: «„Пресвета Богородице, спаси нас" уопште није нешто што треба избацити, јер певајући то и појући уснама и срцем својим, од пречисте Дјеве не тражимо да нас спасе својом силом и влашћу и природним правом, као што неки погрешно подразумевају, него да, користе- ћи своју безграничну, мајчинску смелост пред Богом Ло- госом, којем је од свог тела и посудила, својим молитвама допринесе да на крају стекнемо у Христу спасење и Бе- смртним се ослободимо смрти. Сходно томе... ово се не односи ни на шта друго до на њене топле молитве, којима она може допринети добром напретку опет нашег у Христу спасења.» Као сличне упореди и посебне књиге професора Јована Калогироса, «Μαρία η αειπάρθενος Θεοτόκος κατά την Ορθόδοξον πίστιν», Θεσσαλονίκη 1957 и Мегаса Фарантуа, «Η θέσις και η σημασία της Θεοτόκου εις την πίστιν και εις τηνζωήν», «Θεολογία», св. 44 (1973), стр. 136-156. Али, да ови наши закључци не би били сматрани произвољним, биће потребно да се због поткрепљивања истих, вративши се уназад, обратимо литургијским тек- стовима наше Цркве. Почнимо од новијих Типика. «Типик Велике Цркве Христове» (Г. Виолакис) у свом «Предговору», ставка 24., предвиђа појање «Пресвета Богоро- дице, спаси нас» уместо стиха библијских песама код богородичиних тропара у канонима. Исто важи и за богородичине каноне ο Богородичиним празницима (8./21. септембар) и за Октоих. На основу ове уредбе је у Часослову у издању Αποστολική Διακονία (Атина, 1963, 1967) и испред тропара акатиста, као и самим молебним канонома, додато «Пресвета Богородице, спаси нас». И манастири Свете Горе се држе истог поретка. Α сви знамо колико су монаси увек били осетљиви на догматска питања. Али, нека нико не мисли да је до увођења овог стиха дошло у вековима религијског незнања. У 2062. Атинском кодексу, л. 95, из 14. века, то сусрећемо као стих који се пева испред 9. песме канона Воздвижења Часног Крста («Тајни си Богородице...»). Ја бар не знам да у старијем литургијском предању имамо сведочанство ο кориштењу овог стиха у горе наведеним случајевима. Али, то није битно. У многим тропарима налазимо исту реченицу, са истим или сличним речима. Изабраћемо неке од њих: у тропарима алфабетског акростиха малог Водоосвећења, које већ у рукописима из 12. века сусрећемо у облику у којем их налазимо и у данашњим штампаним издањима, или пак у разним другим верзијама, наилазимо и на призивање Пресвете Богородице: «Дјево, која си примила од Анђела: „Радуј се!"... спасавај оне који те ве- личају», «Оживи ме... спаси молитвама твојим»,«... зачела Творца свих... молитвама твојим спаси душе наше», «По дугу... да се спасемо молитвама твојим», «Пресвета Богородице... спаси слуге своје...», «Дјево Богородице, спаси молитвама твојим све... », «Дјево... спасавај оне који те величају», «Отвори нам... јер си ти спасење рода хришћанскога». Сличан је, али можда и много старији, бого- родичин тропар 5. антифона јутарње службе ο Великом Петку: «...неизрециво... Дјево спасавај оне који те величају». Међу најдревније тропаре се убрајају и тропари Окто- иха, који садрже сличне изразе - навешћемо неке од тих израза: а) глас 1. «Обузети... вапијемо благодарно: спаси нас...», «Обнови се свет... верних спасење...» (стихире мале суботње вечерње службе, 3. и 4. тропар), «Марија, часно... јер си ти спасење грешних и помоћ... и спасаваш слуге твоје» (недељна јутарња служба, 2. катизма, 3), «Небесних сила радовање... пречиста Дјево, спаси нас» (недељна ве- черња служба, богородичина стихира), «Најсветија од све- тих... владичице света, спаси нас...» (стиховне стихире ο јутрењу понедељка). б) глас 2.: «У часу судњем... девојко, вапијем ти... и спаси ме» (стихира вечерње службе понедељка) в) глас 4. «Одговори на молбе... и спасење душа наших» (стиховне стихире недељне вечерње службе) г) глас 7. «Под покров твој Владичице... и спаси душе наше» (стиховне стихире на суботњој вечерњој служби), «Надишла си редове... похитај, спаси ме» (стиховне стихире не- дељне вечерње службе). д) глас 8. «На пучини олује... Богородице, ти ме спаси милосрђем својим» (уторак, 2. катизма, 3). И неколицина тропара ο Богородичиним пра- зницима: «По рођењу Твоме... спаси род наш» (стихире вечерње службе 21. новембра), «Кад си изишла... спаси душе наше» (стиховне стихире 15. августа), «Прими од нас... и душама спасење подај» (15. август, Канон Св. Јо- вана Дамаскина, 9. песма, тропар 3.). «Радуј се, теби благо- вести Архангел Гаврил..» (24. март, 7. песма канона, тропар 2.). И на крају веома познати тропар «Отвори нам двери милосрђа... јер си ти спасење рода хришћанскога». Међутим, обично се против химнографије наше Цркве наводи аргумент да химне садрже догматски неи- справне изразе јер се ради ο поетским делима која се не пишу да би изразила догмате, него да би уз «поетску сло- боду» и у високој, дворској поезији уобичајена преувели- чавања величала свештене личности. Али то је једно пи: тање ο којем би се могло разговарати: 'свети химнографи су истовремено били и богослови и поседовали свест ο тачности догме и строго литургијском карактеру своје поезије. Црква, појући Богу и величајући Светитеље своје, православно богословствује и својим богослужењем изражава догме те свој народ учи правој вери. Али, ако бисмо тај став чак и на тренутак сматрали исправним, и «Пресвета Богородице, спаси нас» би као химна, као и упоредни изрази химни које смо изабрали, могло да се мери истом мером. Дакле, будући да би у другим химнама израз «спаси нас» за Пресвету Богородицу био прихватљив, онда би из истог разлога, бар као претеривање или као обраћање до којег такође долази по «песничкој слободи», био прихватљив и у «Пресвета Богородице, спаси нас». Али, из сличних израза у другим, непоетским Отачким делима можемо да видимо да се ради ο чисто право- славном изражавању. Ево неких од тих израза: «Спасења нашега радионица...» (Св. Јован Дамаскин, Похвала ο препоштованом Успењу Богоматере 3, 5), «Радуј се... за- једничко спасење свих крајева земље уједно» (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Благовести), «Њом (Богородицом) смо првом и једином спасени» (Симеон Солунски, «Ερμη¬νεία», 50), «Јер се њом осветљује све, и из ње прве се ми светињама спасавамо, јер смо се њоме и сјединили са Богом... она је заједничко спасење целом свету... њоме се надамо спасењу... јер нас она више од свих осталих може спасити» (Симеон Солунски, «Διάλογος» гл. 94, 99 и 359). Мислим да је из свега горе наведеног постало апсолутно јасно и да више нема места ни за какву сумњу или противљење томе да је «Пресвета Богородице, спаси нас» исправно у свом догматском изразу, као и да га је у светом богослужењу исправно говорити тамо где је предвиђено. 2) Први део питања се односи на убацивање «Пресвета Богородице, спаси нас» у јектеније које говори ђакон, или у његовом одсуству свештеник, када се и име Пресвете Богородице наводи заједно са украсним придевима који га прате. Овај додатак не сусрећемо ни у једном рукопису или штампаном издању. То показује да се ради ο једној скоријој навици коју наше литургијско предање не потврђује. Зашто се то говори? То је лако објаснити. У нашем народу је поштовање према Пресветој Богородици било и јесте веома велико, и то са правом. Верни су чим чују њено име чинили знак крста и у себи изговара- ли у другим литургијским случајевима уобичајени призив Пресвете Богородице. Тако је и у Светој Литургији после освећења светих Дарова, на почетку читања диптиха, почело да се додаје њено величаније, које је напослетку и преовладало. Исто имамо и са «Спаси, Господе, народ свој...» на јутрењу, где многи појци додају и одговарајуће призивање Богородице и других Светитеља. То обраћање ни у овом случају, ни у завршецима јектенија није исправ- но. Бар га предање и правилан литургијски поредак не потврђују. Оно осим тога једним непотребним додатком прекида реченицу ђаконовог обраћања народу, засењујући тако њен целокупан смисао и преносећи њено тежи- ште са Христа и предавања нашег живота Њему на молитве Пресвете Богородице. Ј.Ф. View full Странице