Претражи Живе Речи Утехе

Многи свештеници говоре да више од 75% оцрковљених тинејџера престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву… Шта бисте ви могли да кажете тим поводом (на основу ваших запажања)? Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве? - Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока. Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују. Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву. То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи… У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли." View full Странице