Претражи Живе Речи Утехе

Нема се више куд. Узимају нам земљу, део по део, узимају нам душу, смеју нам се у лице и радују се нашој несрећи. Србија је на ивици пропасти, српски народ се гаси и нестаје. Унижени смо, сатрвени, обузети безнађем. А у свима нама туга и бол због безизлаза у којем се налазимо. Мерено људским и овоземаљским мерилима, нема нам помоћи. То нам многи желе, а и ми смо се са том мишљу свикли. Може ли, ипак, бити другачије? Верујемо да може: ако сав бол и јад који осећамо и са којим не знамо шта бисмо, ако га преточимо у покајање и молитву ка Господу, ако од Њега заиштемо спасење – добићемо га. Јер Христос нам довикује: „Иштите и даће вам се: тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се.“ И уверава нас: „Заиста вам кажем, ако се двоје од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима.“ А то је и искуство Цркве, коју нам потврђују и многи свети кроз историју. Ево речи двојице великих руских светитеља 20. века, који сведоче о снази саборне молитве. Свети Јован Кронштатски: „Црква, када се заједно моли, јесте велика сила Божја, која побеђује пукове демонске и може од Господа испросити сваки дар савршени, сваку помоћ, свако заступништво, избављење, спасење. Од наших појединачних молитава, којима се ми молимо само за себе, Господ више воли и слуша оне молитве које произносимо заједно, сви за све.“ Свети Серафим Вирицки: „Ако би макар и на кратко, али у исто време, заједно, сви руски људи пали на колена и из дубине душе завапили ка Господу и Мајци Божјој за спасење отаџбине од сатанског ропства, Господ би показао чудо свога избављења и развејао би сатански мрак који је притиснуо Русију и наш народ.“ Обратимо се зато и ми Господу с вером, надом и љубављу, у покајању, еда би се Србија и српски народ избавили од зала која нам у разним облицима кобно прете, а најкобније на Косову и Метохији. Будимо тврдо уверени да Бог хоће и може да нам помогне, али мора имати коме: морамо и ми то желети свим срцем и бити упорни и истрајни у мољењу. Ако се будемо молили тек реда ради, да „испунимо обавезу“, неће нас Господ услишити. Ако се, пак, будемо молили из дубине душе, с пуно љубави и жарком жељом, као што се моли мајка поред постеље свог на смрт болесног детета – добићемо помоћ и избављење. То је став, то је одлучност, то је жртва коју од нас очекује Господ и сви наши преци. Они свети преци који су били спремни да за своју отаџбину и свој род жртвују све, укључујући и живот. Будимо бар донекле налик њима. Позивамо вас, драга браћо и сестре, да сваког дана, сви заједно, свако у свом дому, читамо „Молитвено правило за спас српског народа“: https://svetosavlje.org/molitveno-pravilo-za-spas-srpskog-naroda-osobito-na-kosovu-i-metohiji/ Ово Правило ћемо читати у два термина: у 7 сати ујутру и у 21 сат увече по српском времену, а свако ће се придружити кад буде могао – или у оба термина или само у једном од њих. Као што пише и на крају тог Правила, ко има још снаге и воље, а верујемо да ће таквих бити не мало, може да настави да се моли и на други начин, можда најлакше на бројанице: „Господе (или Пресвета Богородице), спаси српски народ и српске земље од сваког зла.“ Напомињемо да циљ овог молитвеног сабирања није да се њиме замене или искључе храмовна богослужења и молитвословља (молебани и акатисти), већ је то последица тренутне молитвене утихнулости у нашој Цркви, с једне стране, и огромне потребе да сви заједно завапимо пред Господом за наше спасење. Не сумњамо да ће свештеноначалије наше Цркве наћи прикладан богослужбено-молитвени оквир којим ће одговорити на двиг народа Божјег и повести га у духовни бој до победе над видљивим и невидљивим непријатељима. Господе, помилуј и спаси Србију и српски народ молитвама Пресвете Богородице, светога Саве и свих светих у роду српском просијавших. Амин. Svetosavlje

У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице