Претражи Живе Речи Утехе

Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу, исповеда oтац Бери. Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине Отац Мојсеј Бери Не бисте никад претпоставили да је весели православни свештеник који с таквим поштовањем износи златну чашу из олтара цркве иконе Богородице „Неочекивана срећа“ једном био дилер дроге, лутајући хипик и власник кафића са својим андерграунд бендом, а камоли потомак Натанијела Буна, сина легендарног америчког јунака Даниела Буна. Отац Мојсеј Бери (Moses Berry), који је сада у својим шездесетим годинама, још увек је котрљајућа пламена лопта из кога куља спонтана бујност. Он скаче са једне приче на другу док пролази из једног у други део Музеја афро-америчког наслеђа Озарка који је основао у свом родном граду Еш Гроув. Он је човек који одмотава клупко чврсто умотаних прича, једне повезане са другом, и са трећом. Прича Оца Берија, у ствари цео његов живот, укорењен је у мрачној историји америчког робовласништва. Музеј састављен од три просторије који је сам отворио до врха је испуњен предметима наслеђених и одабраних из породичне колекције. Две избледеле сепије у овалном оквиру показују његову прабабу, Марију Бун, Натанијелову љубавницу, и њену ћерку Каролајн Бун Бери, његову бабу. Оне носе круте хаљине са шнировима и шешире широких обода који су били у моди у 19. веку. Он каже да је дете робиње љубавнице рођено на преласку из мрака у дневну светлост, одгојено у земљи сенки, не од овог света. То су деца чије се постојање негира, чије је одсуство у америчкој свести знак њиховог присуства. Колаж црно-белих фотографија, пожутелих историјских докумената, алатки и предмета за свакодневну употребу поређани су дуж зидова у личном музеју Оца Берија, откривајући како интимне личне чињенице породичног живота стварају базличну историјску причу у уџбенику. Он показује избледелу фотографију младе црне девојке у белој хаљини. „Ово је Фани Мари са 13 година 1866. године“, објашњава Бери. „Фани је спасла живот младог човека само тиме што му је прала веш за 10 центи недељно. Због тога је свака мала ствар коју радиш важна. Једноставан чин љубазности, наизглед безначајан гест може имати невероватан утицај“. Млади мушкарац, који је упао у невољу и чија га се породица после тога одрекла, касније је постао професор историје. Испод ње је друга фотографија, у боји овог пута, једне старе жене у роза хаљини и широком раскошном недељном шеширу. „Ово је госпођица Оливија Мари, ћерка од Фани, која је умрла са 93 године 1991. Она се шетала овим улицама у дугим хаљинама са шеширом чак и после 60-их. Била је тип Тетка Џемајме и срамота за младе људе у граду. ’Погледај је’, показивали би и гледали је, али бих им ја рекао да не можеш одбацити људе после само једног погледа. Ми не знамо ко је та особа, ко је она у ствари“. Отац Мојсеј проповеда Пре више од 40 година, афро-амерички тинејџер Карл напушта дом са 15 година након што је чуо да у Калифорнији млади људи испаљују цветове уместо метака. „Калифорнија, човече“, присећа се он у својој црној раси, тамнијој од његове сјајне коже на топлом мајском сунцу, „Кад сам чуо за Калифорнију, владавину цвећа, и како људи живе заједно у љубави, морао сам да одем“. Стопирао је према западу из свог родног града Еш Гроув у Мисурију. У Калифорнији је живео у комуни, научио је како да завија хашиш, и да боји мајице. Вратио се у своју родну државу Мисури и настанио се у граду Колумбија. Тамо се сналазио продајући предмете од коже, нарочито лондонски Латиго, у малој радњи на углу Осме улице и Бродвеја. Ноћу је свирао џез рок са својом групом „Хани Чиле“, која је чак имала и локални хит сингл. Био је активан у комуни Стоуни Брук која се састајала поред мочваре у гранитним брдима. Срећа му се преокренула кад је отворио андерграунд кафић „Компанија дугиног хлеба“ (Rainbow Bread Company). Док је званично то био „кафић“, као што је био случај са већином кафића у то време, већу зараду је имао продајући хашиш и марихуану. То би и даље био уносан илегални бизнис да га градска полиција није запалила. Пошто није успела да обезбеди налог за претрес, полиција је спровела рацију. За време тог насилног упада полиције, који је за последицу имао скоро потпуно уништење кафића, Карл и његови партнери су ухапшени и одведени у притвор. Без одбране, Карл је бачен у самицу. „То је била ћелија од буквално два квадратна метра. Без прозора. Са посудом у коју би убацили парче устајалог хлеба“. Карл није знао колико дуго је био затворен у тој мрачној рупи. Али бојао се најгорег. По закону, његова казна је могла да се продужи до 15 година затвора. „Додирнуо сам дно. То је био крај“, присећа се Отац Бери разбијајући свечаност догађаја грленим смехом који преко срца и душе достиже ђонове његових ципела. „Сећам се дана уочи изрицања пресуде. Спустио сам се на колена у тој мрачној, узаној ћелији и молио сам се први пут у животу. Молио сам се и дозивао Бога као никада до тада. Рекао сам, „Господе, извуци ме из овога, и ако то учиниш, обећавам да ћу ти служити“. Следећег јутра, Мојсеј је чуо како се кључ окреће у брави ћелије. Прво није хтео да изађе. Чуо је како су стражари понекад тукли затворенике и онда их враћали у ћелију. Морен сликама бруталног пребијања затвореника које је видео пре него што је гурнут у самицу, одбио је да изађе. Стражари су морали да га извуку на светлост вичући, „Пуштен си! Излази!“ „Покајао се“, размишља Отац Бери. „Полицајац који је поднео пријаву против мене се покајао. Дошао је у станицу пре поноћи и повукао све оптужбе. Мора да је дошао баш у време моје молитве“. Од тог дана, живот Оца Берија се потпуно променио. Његова душа је чула божански глас. Православна црква иконе Богородице „Неочекивана радост“ Међутим, проћи ће неколико година док пут Мојсеја не одведе до православља. По његовом ослобађању, Мојсеј је отпутовао у Њујорк, где је постао учитељ у Харлему. Тамо је упознао своју жену, либералну јеврејску учитељицу. „Сећам се како смо шетали руку под руку улицама Харлема певајући песме Битлса. Људи су сигурно мислили да смо луди“, присећа се отац Бери. Након спонтане одлуке, прихватили су позив пријатеља да посете Ричмонд у Вирџинији. После осмочасовне вожње, исти пријатељ који је био православац наговорио их је да оду у православну капелу два сата одатле. И поред опирања, на крају су нашли капелу; била је на другом спрату нечије куће саграђене у колонијалном стилу. „То није била црква; то је била нечија дневна соба“, каже Бери. Али када су ушли, и поред импровизованог хора од три или четири жене, он никад није чуо службу попут ове. „Чуо сам речи као Радуј се, снажни Будилниче заспалих савести! Радуј се, мирисна Јабуко, Која си од неплодне произрасла и мила Христу јавила се! Радуј се чашо, којим нас обилно појиш примером! То је била поезија. То је била лепота и мир и љубав. Ту је био миомирис. Ту је било поштовање. Нигде нисам чуо такву литургију. Од тада сам постао православан“. Од тог тренутка, Бери се трудио да испуни своје обећање Богу. Радио је са угроженом омладином, затвореницима и наркоманима. Једно од његових многобројних достигнућа укључује и оснивање седмостепеног програма рехабилитације од зависности у Детроиту заснованог на принципу спасења у православном богословљу. Његова два последња достигнућа су оснивање музеја и цркве у Еш Гроуву у Мисурију. Отац Бери и његова породица су се вратили својим коренима. Иселили су се из удобне троспратне викторијанске куће у предграђу Сент Луиса у 150 година стару сеоску кућу, исту кућу у којој је рођена његова прабаба. „Већина црнаца се иселила из Еш Гроува. Моја породица је остала. Кад су чули да хоћу да отворим музеј у том градићу, рекли су ми „Буди опрезан, белцима се то неће свидети“. Међутим, музеј је доживео успех и постао је понос градића. Афро-амерички музеј Озарка излаже личну колекцију историјских предмета интимно повезаних са „мрачном страном“ породице Бун. Неки од њих су везови које су његова прабава и баба заједно израђивале. Један вез из 1790-те године је био истакнут у Подземној железници. Троугани зелено-смеђи-жути вез постављан је на терасама „сигурних кућа“, и представљао је знак да су у њима добродошли одбегли робови. Изнад врата друге просторије је „тестера две даме“, још један предмет које су две жене користиле. Мањи је, тањи и краћи за барем тридесет сантиметара од уобичајене тестере. Парохијани на служби Још један изложени предмет је ковани новчић који показује линчовање три црнца на Велики петак 1906. године у Озарку, и оригинална ознака за робове Брок из 1858. која је коришћена на аукцијама робова у кућама те компаније по целом Југу. Отац показује „шраф кључ“ (screw lock) који изгледа као застрашујућа гвоздена потковица са дугачким шрафцигером којим се завртао велики шраф на чланцима робова. По Берију, од њега потиче израз „зашрафљен“ јер су робови једни другима јављали „тај и тај је зашрафљен“ (screwed – страдао, награбусио). „Изванредан напредак Афро-американца“ од Ланкастера Вотера из 1898 у кожном повезу, пожутео, а иза њега, у застакљеној кутији, исти наслов али у првобитном повезу из 1852. Слике и фотографије у музеју говоре о робовима који су се борили на страни Севера и касније су захваљујући томе ослобођени, о дванаестогодишњем бегунцу који је умро од смрзавања, брачним паровима који су оснивали цркве, робу побуњенику који је имао визије и организовао службе у шуми, и на крају основао Афричку методисточку англиканску цркву. Још једна занимљивост је ручно рађена афричка Мами лутка, карикатура фигуре карипске размене робова. Лутко стоји сама на сточићу прекривеним зеленом чојом на излазу из музеја. Усне, нос и очи на њеном дрвеном лицу су увећани. Носи зелено-жуту капу испод које штрче црне коврџе. „Мами је матријарх из Западне Африке“. Отац Бери објашњава суптилне нијансе културне историје у свакодневним предметима док окреће лутку у руци. „Она је испод овога воћна плесачица Џозефин Бејкер“, каже он док се лутка преобраћа у прсату егзотичну плесачицу са голим трбухом и типичном тацном са бананама и ананасима на глави. Лутка представља метафору људског преображења, рафинирани симболизам сложености површине и унутрашњости душе. Отац Бери завршава последњом причом која наглашава важност међуљудских односа, једине ствари која може да превазиђе безличност историје, одвојеност раса, неспоразум међу класама. Неколико јарди од куће Берија-Буна је породично гробље. Сиво камење обележава место починка робова који никад нису стигли до своје крајње дестинације у Подземној железници. Један од носача Хариет Тубман је тамо. Такође и гробови Марије Бун и Каролајн Бун Бери. „Можда три месеца пошто смо се доселили у ову кући, ствари су још биле несређене. Враћам се из цркве и одједном видим црвену Корвету са калифорнијским таблицама паркирану поред капије на путу за гробље. Видим троје плаве деце позади. „Шта радите овде?“ питам их. „Извините“, одговоре љубазно. „Нисмо видели да неко овде живи“ (то је рекао високим тоном подражавајући белце“. Ја им кажем осорно „Ту сам да вам кажем да живим овде, и ви сте на мом поседу. Шта радите овде?“ Испало је да је ту децу одгајила црна дадиља која је сахрањена у пољу. „Меми нас је одгојила од седме године кад нам је мајка умрла“, рекли су. Тако да су та деца долазила сваке године на дан њене смрти да поставе цвеће на њен гроб“. Он заврши своју причу као проповед. „Једноставан чин љубазности може достићи бесконачност; може спасти твоје душу поред друге“. Свети Мојсеј Мурин, чије је име отац Мојсеј добио на крштењу „Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу“, исповеда Отац Бери. „Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине“. Кад је постао православац, каже да му је безнађе највећи изазов да би остао православан. „Најтежа ствар у православљу је научити да се надаш“. Отац Мојсеј Бери сада пружа наду из златне чаше сваке недеље у 10 преподне у малој, бело-црвеној дрвеној цркви са златном куполом луковицом усред кукурузног поља у руралном Мисурију. „Нема друге наде осим у нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа“, смеје се он. „Ја сам живи пример иманентне Божије љубави према својој деци, чак и према оној који су далеко залутали, очајања које прелази у наду. Никад не смемо изгубити наду“. http://greekamericangirl.com/father-moses-berry-from-hippie-bad-boy-cool-cat-to-humble-rassaphore-orthodox-priest/ Са енглеског посрбио: Светозар Поштић (Стражњи дућан, 19. 5. 2018) View full Странице