Претражи Живе Речи Утехе

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења владике Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета Београдског универзитета. Свети архијерејски синод, свакако, није ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио преосвећеног владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету. Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво. Одлука Синода је, иначе, у потпуном складу не само са Уставом Српске православне цркве него и са Статутом Богословског факултета, који је Универзитет у Београду својевремено прихватио. Иначе, такозвана „missio canonica“ од стране Цркве за професоре теологе је општеважећа међународна пракса – каже у разговору за Данас епископ бачки Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења епископа западноамеричког Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета, око чега се подигла велика прашина у црквеној и политичкој јавности. * Да ли бисте због специфичности Православног богословског факултета БУ појаснили у којим сегментима његовог рада и на који начин утиче СПЦ – њен Свети архијерејски сабор и Синод? – Одговор на ово питање аутоматски проистиче из дефиниције Факултета у његовом Статуту као највише просветне установе СПЦ и као равноправног члана београдског Универзитета и академске заједнице уопште. Kонкретни „сегменти“ који из тога следе јесу следећи: нико се не може уписати на основне студије без благослова надлежног епископа; нико не може конкурисати на било коју службу на факултету без благослова надлежног епископа; нико не може постати наставник Факултета и напредовати у служби без благослова и одобрења Светог синода, а избор декана постаје валидан тек после потврде од стране Синода. Све ово као норматив и начин функционисања регулисано је не само важећим Уставом СПЦ и Статутом Богословског факултета, који Универзитет аутоматски прихвата поштујући идентитет и аутономију сваког факултета, па и Богословског. * Да ли синодске одлуке о смени двојице професора, од којих је један на једногодишњем неплаћеном одсуству, имају везе са догађајима и неслагањима на овогодишњем мајском заседању Сабора и да ли је то нека врста постсаборске „одмазде“ према епископу Максиму, што због критике власти у Србији, што због расправе на Сабору о његовим ставовима о украјинском питању и аутокефалији, за које се, саборском одлуком, извинио? – Није ми јасно на какве „догађаје и неслагања“ на овогодишњем заседању Сабора мислите. Сабор је највише црквено тело, а не партијски конгрес: на њему сваки члан Сабора потпуно слободно износи и брани своје ставове и предлоге, а одлука се доноси или једногласно или, када то није могуће, путем гласања, при чему важи древно правило васељенских сабора да се треба држати „гласа већине“. Kада се, на један или други начин, одлука донесе, онда је она одлука Сабора, светиња и обавеза за све, без обзира на то шта су претходно заступали током расправе и приликом гласања. Из личног искуства могу да потврдим да сам доста пута у својој епископској служби примењивао, заступао и бранио одлуке за које нисам био пре њиховог доношења на Сабору, али су самим саборским изгласавањем постале и за мене обавезујуће и чак личне. Ово је у ствари искуство сваког нашег епископа, а не само моје. Следи да неслагања може бити само у току Сабора, а никако по његовом завршетку. Из тога следи даље да је било каква и било чија „постсаборска одмазда“ и теоретски и практично немогућа и незамислива. Осим тога, у Цркви не постоји „деликт мишљења“, а понајмање деликт политичког мишљења и односа појединих епископа према било којој власти, идеологији и друштвеном поретку. Границе личног слободног изјашњавања епископа постоје само када су у питању истине православне вере и начела вековног црквеног устројства, односно канонског поретка. Одлука Синода се, иначе, не темељи на ставовима епископа Максима за које је од Сабора тражио и добио опроштај. За њу постоји образложење које, по природи ствари, није намењено јавности, а још мање је намењено самопроглашеним „верским аналитичарима“, који готово по правилу, или не знају ништа о Цркви или врло површно знају понешто, уз напомену да међу њима има и дежурних клеветника СПЦ – и то искључиво ње, не и других Цркава – а има и острашћених антитеиста. Питам се на којем ли се факултету стичу квалификације за то звање. Вас лично не убрајам у такве премда садржајем доброг броја Ваших написа о животу и проблемима наше Цркве нисам био нимало одушевљен. Штавише, одајем Вам признање због тога што сте један од врло ретких новинара, од оних којих има мање него прстију једне руке, који се уопште обраћа мени као званичном, никако самопроглашеном!, портпаролу Цркве, а не ослања се само и искључиво на анонимне изворе „блиске врху Цркве“, „из Патријаршије“ и слично, нити преноси трачеве најниже врсте. Kористим прилику да додам и следеће: појединци мени лично приписују нетрпељивост – неки чак и мржњу – према мом бившем студенту, сада млађем сабрату у епископској служби, владици Максиму, па покушавају да идентификују моје наводно осветољубље и у једногласној синодској одлуци. Извесни призивају у помоћ и чињеницу јавне размене различитих мишљења о горућим питањима савременог православља између владике Максима и мене. Свесно, међутим, превиђају другу чињеницу – да је посреди била размена аргумената и контрааргумената, а не острашћени лични обрачун и да ја нисам ни вређао ни понижавао свог сабеседника. Исто тако, јавни карактер тог богословског дијалога нисам изазвао ја. Одговорно, дакле, изјављујем да тај јавни дијалог ни на који начин не утиче на мој однос према владици Максиму као брату у Христу. Уосталом, као што у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према њему – о мржњи пак не може бити ни речи, верујем да их нема ни у његовој души у односу на мене. У противном, ни ја ни он не бисмо били хришћани, па ни људи. * Због чега сте после мајског Сабора, чија је одлука била да се „случај“ владике Максима не износи у јавност, ипак објавили, најпре део у Саопштењу, а потом и целокупну одлуку у коментару на писање београдске штампе? – На мајском Сабору није било одлуке да се „случај“ владике Максима „не износи у јавност“, како Вас је неко нетачно обавестио. О овоме не бих никад јавно ни проговорио да се не шире такве гласине. Саборска саопштења се не пишу одока, по сећању, већ искључиво на основу саборских одлука како су оне формулисане у записницима Сабора, а они постају валидни чим их Сабор одобри и присутни епископи потпишу. У записнику који се односи на дан расправе о питању које помињете нема ни речи о томе да се тема прећути у јавности. Зато сам на пажљив, дискретан – а по мом сопственом мњењу и братољубив – начин унео и ту тему у саопштење. После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име него само чињеница да су сви епископи, без изузетка, сагласни да је светосавска аутокефалија Цркве српских земаља из 1219. године била канонска, дакле правилна и законита. Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. Ја сам му саопштио да за такав договор не знам, али да ћу на његову реч изменити формулацију. И сам сам, наиме, сматрао да је истицање опште сагласности саборских отаца много важније од помињања било којег имена. Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор. Али, то у суштини не мења ствар. Владика Максим није од мене тражио да се прећути тема као таква него да се не истиче његово име. Ја сам поступио по његовој молби или, ако то лепше звучи, по његовом предлогу. Не кајем се због тога. Дакле, није било званичне саборске одлуке да се ствар не износи у јавност, а како ће бити изнета, са именима или без имена, то је најмање битно. Ви даље помињете „писање београдске штампе“ и моје објављивање изворног текста обраћања владике Максима Сабору. Овде ћу бити кратак. Није било „писања београдске штампе“ него је само Блиц објавио клеветнички текст на мој рачун по којем сам ја исфабриковао ту тему и говорио неистину, односно фалсификовао чињенице. Због тога сам био принуђен да објавим текст владике Максима, иако сам принципијелно против објављивања интерних црквених докумената и аката, како би се видело ко фалсификује и говори ноторне неистине – да ли епископ бачки или новинарка Блица, односно њени евентуални „лауфери“. Саопштење Сабора није фалсификат * Kад ће на званичном сајту СПЦ бити исправљено званично саопштење Сабора, за које више архијереја тврди да је „нетачно“, посебно у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију? – Ви напослетку доводите у питање, опет на основу непроверених информација, званично саопштење Сабора и, за разлику од патријарха, Синода и већине епископа, очекујете да оно буде „исправљено“ и то „у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију“. Али у самој ствари ту нема шта да се „исправља“. Саопштење само преноси оно што је приликом Вучићеве посете изговорено, између осталог и шта све Србија у пракси чини за опстанак Срба на Kосову и у Метохији. Занимљиво је притом да се у одређеним круговима посета председника Србије негативно коментарише, док се присуство и реч господина Милорада Додика потпуно прећуткује и игнорише. Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова светост патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Kосову и Метохији, тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку. Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла или и не помиње, сада се већ и не сећам. То јесте, без даљега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење. Ту нико никог не може оптуживати за фалсификат. Kако званично саопштење може бити фалсификат кад је оно временски претходило другом, алтернативном саопштењу? Ако бисмо „терали мак на конац“, пре би се могло казати да ово друго представља фалсификовање оног првог. Али, ја то не кажем. Само констатујем да је оно израз неслагања групе архијереја са описом разговора чланова Сабора и председника Вучића. Из неких алузија провејава и мишљење да је вајни портпарол хотимице избегао да текст саопштења предочи Сабору пре његовог пуштања у јавност. Такву инсинуацију најодлучније одбацујем. Јер, ствар стоји овако. Према Правилнику о раду Сабора, Сабор се не завршава последњом седницом него касније, читањем и усвајањем записника са последње седнице и саопштења за јавност. Тако се поступало још у време мојих првих година у епископском служењу, али се, нажалост, већ одавно изобичајило. У пракси већина браће архијереја одлази одмах после последње седнице, а портпарол остаје да сачека последњи записник и да онда пише саопштење. Звучаће нескромно, можда и неумесно, али морам рећи да у току последњих четврт века Сабор за мене увек траје дан дуже него за све остале чланове Сабора. Мимо моје жеље и воље, физички нисам у могућности да текст саопштења предочим Сабору ради евентуалних исправки, измена и допуна. Стога сам принуђен да са његовим садржајем најчешће упознам само Његову светост патријарха као председника Сабора. Због свега тога сматрам да морално право на критику саопштења о раду Сабора немају они који не сачекају ни записник, а он не може бити готов за неколико минута!, а ни саопштење које изискује кудикамо више времена од записника. Увек сам вољан или, тачније, дужан да текст саопштења изнесем пред Сабор, на оцену и усвајање. У том случају нико не би имао разлога да се жали, а антицрквена и жута штампа, снабдевена измишљотинама из својих „инсајдерских“ извора, не би могла да данима и недељама прежвакава глупости и пуни своје трач-рубрике. Мудри стари архијереји су својевремено све предвидели и благоразумно осмислили. Ми, њихови наследници, треба само да њима меримо и проверавамо себе. Kонкретно, треба да поштујемо и примењујемо Правилник који су они срочили и који и данас важи. Тада ће и вук бити сит и овце на броју. Долази висока делегација из Цариграда Владика Иринеј бачки потврдио је за Данас да ће „у догледно време“ поглавара и Синод СПЦ „посетити високорангирана делегација Цариградске патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас)“. – Kоји су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна, јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено, јер нисам пророк. Уосталом, време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена – каже владика Иринеј. Извор: Данас View full Странице