Претражи Живе Речи Утехе

Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска View full Странице

На дан молитвеног сећања на Светог Теодора Стратилата, 21. јуна 2018. године, у епископској резиденцији у Пријепољу одржан је састанак ужег Одбора за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве, на коме је представљен календар активности за лето ове године. Састанку којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије присуствовали су председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић, председник СО Пријепоље гђа Стана Марковић, заменик председника Општине Нова Варош г. Бранко Бијелић, председник удружења Јадовник из Пријепоља г. Вјекослав Јоксимовић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, секретар Одбора Епархије милешевске за прославу јубилеја протојереј-ставрофор Марко Папић, настојатељ манастира Светих чудотвораца Козме и Дамјана на Златару јеромонах Павле, протођакон Никола Перковић, и кустос манастира Милешеве г. Младен Томашевић. Након прочитане молитве Преосвећени Епископ је истакао значај милешевског јубилеја, нагласивши да су слога, јединство и усклађеност свих оних који живе на простору Епархије милешевске, и осигуравање свега тога је један од основних пројеката јубилеја које смо као Епархија ставили пред себе и том циљу треба да заједнички стремимо, јер је то оно што би Свети Сава волео да види код свих нас на духовној смотри коју ће он извршити поводом осам векова постојања манастира Милешеве. С тим у вези, све манифестације које нас постепено буду уводиле у пуноћу јубилеја треба да одражавају снагу српског бића на овом простору и шире, а оне ће бити разноврсне: духовне, културне, уметничке, научне, спортске… -Општина Пријепоље ће се активно укључити и подржати Епархију милешевску и манастир Милешеву у свим пројектима везаним за обележавање јубилеја, рекао је председник Општине г. Зиндовић. Тако ће поводом обележавања дана ове Општине, на Ивандан 7. јула, поред осталих манифестација бити уприличено и пар других на којима ће се на најбољи начин промовисати Милешева по којој је Пријепоље постало познато целом свету. Најпре ће, према речима гђе Стане Марковић, 4. јула у Дому културе бити уприличена изложба уметничких дела из легата Милешевске ликовне колоније, основане у манастиру Светог Саве давне 1973. године и једна је од десет најстаријих ликовних колонија на тлу бивше Југославије. Затим ће 8. јула из манастирске порте бити директно емитована емисија колажног типа Шареница Радио-телевизије Србије (РТС) у којој ће се најавити јубилеј и представити оно најбоље из културе, уметности и духовности што српски народ пријепољског краја ствара под неуморним крилима Белог Анђела. Идући у сретање милешевском јубилеју, у манастиру Светих чудотвораца Козме и Дамјана на Златару од 2. до 9. јула биће организовано саборовање православне омладине из Русије, Румуније, Албаније, Америке, Србије и других земаља на коме ће млади православни људи учествовати у богослужењима, водити духовне разговоре, учити псалме, имати послушања. Последњег дана саборовања млади ће посетити манастир Милешеву и друге манастире Епархије милешевске. Заменик председника Општине Нова Варош Бранко Бијелић је пренео поздраве председника Општине Нова Варош г. Радосава Васиљевића и потврдио да ће општина подржати овај пројекат, први овакве врсте на њеној територији. Четврти по реду Јадовнички ултрамаратон који се ове године одржава од 10. до 12. августа, биће посвећен осамстогодишњици манастира Милешеве, а његови учесници ће трчати четири трке на 11, 22, 66, и 111 километара према програму који је на састанку представио Вјекослав Јоксимовић, председник удружења Јадовник који је један од организатора ове спортске манифестације која за циљ има промовисање планине Јадовник и њена три заштићена добра: кањон Милешевке, слапови Сопотнице и предео изузетних одлика Озрен – Јадовник. Одбор за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве даље ће окупљати људе од знања и искуства који ће својим идејама дати допринос како би осамстогодишњица манастира била прослављена на најдостојанственији могући начин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Извор: ТВ Форум, Пријепоље View full Странице

На дан када се пуноћа Цркве Христове молитвено сећа Светог Атанасија Великог, 31. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије прославио је имендан началствујући светом Литургијом у параклису Преподобне Касијане Милешевске. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Теофил, настојатељ манастира Сељане; архимандрит Леонтије, духовник манастира Милешеве; протојереј-ставрофор Душан Јанковић, архијерејски намесник пријепољски; јереј др Оливер Суботић, парох у Жаркову; и протођакон Никола Перковић. За певницом је одговарало сестринство милешевске обитељи. Преосвећени Владика је у својој беседи поручио да гледајући живот Светог Атанасија Великог схватамо да је наш задатак и највећа радост да се уградимо у живот Цркве и да се са Црквом ускладимо, да потпуно њој одговарамо: -Као што онај камен, који се уграђује у материјалну цркву, мора по свему да буде усклађен и отесан, тако и ми по начину свог живота морамо бити у свему усклађени да би наш Спаситељ могао да нас узида у Његово здање које се зове Црква. Из живота светих видимо колико су они на себи радили да би из себе исцедили сву влагу греха, одбацили све што је труло, да би ојачали своју грађу у врлинама, да би могли послужити тој светој грађевни, Цркви, како би своје биће учинили корисним, употребљивим и здравим. Задивљени смо подвизима светих, снагом и чистотом њихове вере. Видели смо колико је Свети Атанасије морао да пострада за истину вере. Око 47 година је био Епископ, а петнаест година од тога је провео у прогонству. Из његовог житија видимо да бити хришћанин значи бити подвижник. У овом свету сви страдамо, а кад већ страдамо боље да наше страдање буде за истину, на путу Божијем. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Божић је рођендан Бога на земљи. На Божић се подсећамо божје доброте јер је божићним рођењем Бог посведочио да нас воли. Било је потребно да нам изнова гарантује своју љубав, да му је стало до нас. Наш живот је компликован и тежак, а Господ као да каже: „Да, јесте, али ћу вам показати како се живи. Ви сте помишљали, људи, да сте остављени, да сте сами. Појављују се чамотиња и очајање, али ево, ја сам са вама.” Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић. Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи? Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт. Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети. Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.” Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи. Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа. Ко може правилно да слави Божић? Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство. Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој? Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају. Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце. Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога. Није, дакле, све у у новцу. Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици. Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима. Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје? Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више. Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје. Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели. Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку. Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде. Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари. Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? Тако је. Сигурно. Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак. Извор: Српска Православна Црква / Политика View full Странице

Милешева 2019. године обележава осам векова свога постојања. У Милешеви високопреподобни архимандрит Леонтије сваког дана чита акатист Светом Сави. У обновљеном ћивоту Светог Саве, пред којим се чита акатист, похрањена је честица моштију очуване шаке леве руке Светог Саве, српског небеског заступника. Поводом прославе 750-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве 15/2. септембра 1969. године, поред ћивота је постављена плоча са утиснутим речима којимa се верном народу казује да су овде почивале мошти српског светитеља Саве, спаљене на Врачару 1594. године. Милешеву је као своју гробну цркву подигао 1219. жупан Владислав, други син краља Срефана Првовенчаног и унук Стефана Немање. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем, живописана је у 13. веку, а освежена новим фрескописом у 16. веку. Рушена, паљена и обновљена 1863. године, како у духовном, тако и у културно-историјском погледу Милешева представља средиште црквених збивања идуховног живота. А поводом њене архитектонске лепоте неко је дивно казао: Ако ниси видео Милешеву, ништа ниси видео! Манастир Милешева је коначно обновљен и заокружен у време службе Епископа милешевског Филарета. У манастиру Милешеви се налази и ћивот Светог краља Владислава, крунисаног у овој његовој задужбини. Свети кнез Владислав се одликовао милошћу према убогима, а о његовој вери према Христу довољно говори чињеница да се потписивао са "Раб Христов Владислав". Изнад ћивотом Светог краља Владислава, који се прославља 7. октобра, посматра нас Бели Анђео. То је онај Бели Анђео што је из Европе поздрављао Америку, и са земље космос, приликом првог сателитског преноса у двадесетом веку. Ћивот свештеномученика Нестора, игумана милешевског, кога су партизани стрељали у близини манастира током грађанског рата 1941. године, налази се на јужној страни цркве. У сусрет новом дану кад се сви у радости спремају да у суботу, 5. августа 2017. године, дочекају Његову Светост Патријарха српског Иринеја и архијереје Српске Цркве да у трон Епископа милешевских уведу новоизабраног Владику милешевског Атанасија, у. Милешеви је све спремно за свечани чин устоличења, у недељу, 6. августа лета Господњег 2017. године. З.Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић View full Странице

Његово Преосвештенство г. Атанасије (Ракита), изабрани Епископ милешевски, рођен је 7. новембра 1957. године у Јању код Шипова. На крштењу је добио име Светко. Завршио је основну школу у Бабићима, затим Православну богословију у манастиру Крки. Замонашио се у истом манастиру као матурант Богословије 7. маја 1977. године. Рукоположен је за ђакона 9. маја, а за презвитера 18. децембра исте године у Крки. Првог јануара 1978. посетио оца Јустина Поповића у манастиру Ћелијама, а већ 2. јануара отпутоваоје за Америку, где је завршио два интензивна курса енглеског језика у „Катедрали знања“ у Питсбургу. У септембру исте године уписао се на Богословску академију Светог Владимира у Њујорку. Професори су му били свештеници Александар Шмеман и Јован Мајендорф, теолози светског гласа. Дипломирао је у року одличним успехом. У септембру 1981. године започео је наставничку каријеру у Богословији у манастиру Крки. После две године, 1983. године, премештен је од Синода Српске Православне Цркве у Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, где је предавао једанаест година, до 1994. године. Тамо се зближио са Епископом рашко-призренским Павлом, потоњим Патријархом српским, и био његов сарадник. Одлично је упознао Косово и Метохију, заволео тај део српске земље и богослужио на целој косовско-метохијској територији, а највише у мученичком манастиру Девичу. Уређивао је часопис Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“. На позив патријарха Павла у јесен 1994. године прешао је у Београд, где је радио као асистент код епископа Атанасија (Јевтића) на катедри за Патрологију на Православном богословском факултету. У исто време је, на Богословском факултету у Фочи, предавао предмет Историја религије и био уредник „Православља“, званичног гласила Српске Православне Цркве. Године 1999. изабран је и хиротонисан за викарног Епископа хвостанског. У току хиротоније 31. маја бомбардери НАТО-а су летели на београдском небу. Као викар патријарха Павла био је уредник Информативне службе Српске Православне - „Православље прес“, а највише је допринео у руковођењу радом православних вероучитеља у јавним школама као председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке, и у уређивању односа Цркве са просветним институцијама Војске Србије - Војном академијом и Војном гимназијом. Тада је покренуо и уређивао часопис „Православни катихета“. У мају 2013. изабран је за Епископа бихаћко-петровачког. Свети Архијерејски Синод му је поверио службу представника Српске Православне Цркве пред Министарством одбране и Оружаних снага Босне и Херцеговине. У мају 2017. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора изабран је за Епископа упражњене Епархије милешевске. Епископ Атанасије биће четврти Епископ милешевски од њеног оснивања 1992. године. Избор научних радова Епископа Атанасија: „Халкидонски сабор и његов догмат“; „Писци Цркве другог века“; „Живот по Јеванђељу“; „Битка над амбисом“; „Да нам буде све свето и честито“; „Духовни дародавци Призренске богословије“; „Црква Христова и свет религије“ (антологија); "Београд у молитви 2011.". Извор: Епархија милешевска View full Странице