Претражи Живе Речи Утехе

О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm This post has been promoted to an article