Претражи Живе Речи Утехе

У јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у оквиру тематског дела часописа, објављен је интервју са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионара.ˮ Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Милана Ивковић: Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење! Господ наш Исус Христос подсећа свакога од нас на најважнију заповест о љубави; заповест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свога као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Управо о хришћанској љубави као центру васцелог хришћанског живота, али и о изазовима са којима је суочен савремени човек, разговарамо са теологом Миланом Ивковић. *Будући да живимо у времену када се много говори о љубави – а, ваистину, делатне и суштинске љубави је све мање – замолио бих Вас да нам у духу Спаситељеве заповести, о којој виси сав Закон и Пророци (Мт. 22, 40), приближите значај хришћанске љубави? Када се много говори о љубави, углавном, то нема везе само са временом у коме живимо, него са самом чињеницом која је заједничка за свако време, а то је, да је много лакше о нечему говорити, него то исто, о чему говоримо, да искуствено познајемо и живимо. Богословље и љубав Божија није нешто о чему само треба да се говори. Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо. Можемо да читамо о љубави из најразноврснијих књигâ везаних за психологију, педагогију, философију, антропологију, богословље итд. Изучавајући све те књиге некад се деси да постанемо најбољи и најречитији говорници љубави. Све то није довољно. Потребно је да љубав постане дејствена, активна, оживотворена. Односно, да у човеку који говори о љубави, сусретнемо живу истинску љубав. У Еванђељу можемо да да нађемо Христа зато што свака изговорена реч садржи у себи његово целокупно присуство. Веома је важно, не само да говоримо о љубави, него и да волимо. То је исто као када би неко ко жели да се бави трчањем, прочитао све књиге у вези са истим, изучио најбоље технике дисања и кретања, проучио све стазе коју су набоље за трчање, а да заправо никада није ни потрчао, нити пробао да трчи. Много је лакше читати, и из књига имати неко знање о трчању, него трчати. Трчање захтева одређен напор, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом, бол, истрајност на свим временским условима. Тако је исто и са љубављу. Много је лакше причати и читати о љубави, него волети. Истинска љубав тражи напор, подвиг, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом и истрајност у свим животним околностима и догађајима. Таква љубав је и нежна, милосрдна и свеопраштајућа. Бог је љубав, а човек је, како кажу Свети оци, човеколико лице Бога. Самим тим, човек је човеколико лице љубави Божије. То је љубав која нас позива да „љубимо непријатеље своје, добро творимо онима који нас мрзе, благосиљамо оне који нас куну, и молимо се за оне који вас вређају“ (Лк. 6, 27-28). Човеку, на неки начин није природно да воли и љуби оне који су га повредили, који му чине, и који су му чинили пакости и који га мрзе, који су починили и много страшнија „неопростива“ дела. Једном приликом ми један изузетно црквен човек рекао да човека може да гризе савест не само када је неком нешто лоше учинио, него и онда када је њему нешто лоше учињено. Тада може да нас мучи и гризе гнев, љутња, бес, озлојеђеност итд. Тада немамо мир, љубав и радост. Зато је важно да љубимо непријатеље, ради унутрашњег мира и љубави, и ради сопственог духовног здравља. Мржња није ништа друго него отров који сами пијемо, а желимо да другоме нашкоди! *Дакле, сваки припадник Цркве призван je да живи по овој заповести, примењујући је у хришћанском етосу, је ли тако? Наравно, ова заповест нам је дата ради нас самих. Бог није неки равнодушни наредбодавац без срца који игром случаја измишља своје заповести. Бог је Отац, Син и Свети Дух, Љубав која о свему и свакоме само добро промишља. Човек, има слободу и да не живи у складу са заповестима о љубави јер како и Свети оци говоре: „Бог може све осим да примора човека да га воли“. То је хлеб који Бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи. Заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав Божија према човеку“. Истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека. *Савремени хришћани су суочени са таласима бројних искушењâ која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења? Савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване слободе где му је „све дозвољено“. Са друге стране, индивидуализам, самодовољност, и изолационизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптрећеног технолошким напретком. У такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и Васкрсења. Стога, у контексту савремене ситуације, важније је да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану радост живота и Васкресења да откривају и пренесу модерном човеку. *Сведоци смо погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког, шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса? Најчешће, тамо где нема слободе и истине у Духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћанског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје. Читајући Еванђеље можемо да се уверимо да је Христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ. Заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота, „већ је у својој суштини хула на Духа Светога“ (Мт. 12, 31). Пошто се лицемерје представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и живот, а са друге стране успоставља конвенционалност (примена безличних и формалних дужности) у којој човек има потешкоће да се развије као слободна, стваралачка, јединствена и непоновљива личност. Заправо, лицемерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“. Лицемер покушава да неутралише Еванђеље. Он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду слободни у вери). Он се чврсто држи својих установљених слепих правила. Лицемерје изопачује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе. Лакше је ухватити се за сукњу безличних правила него бити слободан и храбар у Духу Светоме. У најразличитијим учењима философије, психологије итд. слобода се најчешће схвата као слобода избора, где сам слободан да изаберем нпр. између добра и зла. Хришћанско схватање слободе се манифестује на другачији начин. Позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи. Слобода и слободни се рађају и пројављују у Духу Светом, и то кроз неустрашиву борбу и подвиг „дај крв и прими Духа“. Таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска неконвенционална слобода ствара сопствене разлоге, уместо да им се подвргава. Ти разлози су увек искрени и аутентични. Колебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, расцепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере. Бог је изнад избора. Бог се не колеба, и не изабира да ли воли или не воли свет и човека. Стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у Духу Светом који ослобођа без мере. *Да ли то значи да је слободна воља велики дар Божји који је дарован сваком човеку као боголиком бићу? Да, између Бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару слободне воље. *Како схватате заповест Божију: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“? Пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење. Реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати. Значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузетне вредности и части тој особи. У заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузетне вредности и уважавања према родитељима. Важно је да се нагласи чињеница да се поштовање понекад користи и схвата у негативном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању. Истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење. Питање поштовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања. Стога, заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе. Али у савременом добу се често срећемо са дисфункционалним породицама. Овде не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања. Такође, треба да се присетимо владике Лонгина Черновицког, игумана Бенченског манастира у Украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено ХИВ вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју. Какав је њихов пут и однос према поштовању, и према заповести о поштовању родитеља? Обавеза и задатак Цркве јесте да као на примеру владике Лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке. Јер, „жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће“, каже и поучава нас старац Силуан. *Предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте оставили велики траг и на пољу Православног катихизиса - верске наставе. Да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из Ваше катихетске службе? Искуство рада у школи као професор верске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин. То искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог света, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања. Постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства. У њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе. То је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друговима како ће до краја свог гимназијског школовања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно непотребна. По завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао Православни Богословски Факултет. Таквих и сличних примера има доста у искуству свих вероучитељâ. Оно што је за Цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систему. Вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведоче Христа. *Себе сте уградили и на пољу ширења речи Божје писаним путем, објављујући текстове у „Православном мисионаруˮ, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе. Према Вашем мишљењу, колики је значај мисионарења у Цркви Христовој, данас у 21. веку? Црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат. Заправо, када кажемо мисија Цркве у свету, мисионарски значај Цркве, ми одиста говоримо о човекољубљу Цркве. Ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави Цркве за сваког човека, и за све угрожене аспекте друштва: сиромашне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих болести, итд. Црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог Самарјанина у бризи за своје ближње. Кроз своју активну и милосрдну мисију, Црква пројављује љубав Божију. *Пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку поруку у духу свега реченог? Војни хирург и православани митрополит, Антоније Блум, често је говорио да Бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што Бог не живи површно. Све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепотом, ми пролазимо поред Бога, и поред дубина вечности. Стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубинâ, како сопствених, тако и дубина вечности. *Драга Милана, користим прилику да Вам искрено заблагодарим на садржајном разговору, упућујући и срдачну молитвену жељу да останете у радости Васкрсења и у љубави Христовој! Хвала Вама на указаној прилици за разговор. Нека би дао Господ, да љубав Његова укрепљује Вас и све вредне сараднике „Православног мисионараˮ, као и верно читалаштво овог дивног часописа! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Херој из сенке спрема докторат на Православном богословском факултету у Београду; новац зарађен од конобарисања улаже у бесплатне радионице веронауке за децу широм Боке Которске, а прича о њему враћа веру у људе и праве вредности. Ово није класична прича о младићу, који трбухом за крухом конабарише, зато што није успео да пронађе посао у струци. Напротив, ово је прича о младићу који воли живот, одрастао је у изобиљу, а из чисте љубави, определио се за потпуно другачији, несвакидашњи животни пут, за многе потпуно несхватљив. Двадесетосмогодишњи Јовица Вукасовић, мастер теологије, док спрема испите на докторским студијима на Православном Богословском факултету у Београду, током летње сезоне ради као конобар у плажном бару у родном Морињу. У отаџбину се вратио како би помогао малишанима, како каже, у овом турбулентном периоду у Црној Гори, организујући бесплатне радионице веронауке уз помоћ Митрополије црногорско приморске широм Бококоторског залива, будући да је то једини начин да се тамошња деца упознају са православном вером, јер веронаука као предмет, не постоји у образовном систему Црне Горе. Деца широм залива чула су за вероучитеља Јовицу из Мориња, са којим могу да поделе своје проблеме, добију савет и сазнају све оно што их редовна школа не учи. Новцем који заради током лета, Јовица омогућује квалитетније услове за учење, организује бесплатне излете, па ђаци обилазе православне цркве и манастире. Он купује литературу, бојанке и слаткише, не би ли предања учинио што занимљивијим полазницима свих узраста. Оно на чему на својим часовима потенцира је становиште да су код Бога сви једнаки, да људе не треба делити у односу на материјални положај, степен образовања или националност. Бока Которска је мултиетничка средина, и само онај ко поштује туђе, уме на прави начин да воли своје. За свој летњи конобарски посао, каже да је частан и поштен, а да се ниједног посла не треба стидети уколико је такав. Овај младић добитник је и престижне стипендије Грчке православне цркве Светог Синода у Атини. Течно говори пет језика, рецитује француске шансоне, а за себе у шали каже да је најбољи конобар међу теолозима и обратно. Већ три сезоне полази му за руком да споји неспојиво, а колико могу да приметим, омиљен је међу колегама из плажног бара. - Гости кафића се углавном зачуде, када чују мој животни пут, јер не могу да повежу теологију са угоститељским послом ове врсте, али ја не гледам то на тај начин. Овде вежбам смиреност и из више углова упознајем и учим да разумем људе и њихове поступке – открива Јовица за портал Круг. Посао конобара, наглашава, ради зато што му прија рад, а не зато што је материјално приморан на то, и додаје: - Волим да причам, да се шалим, дружим, путујем и да се осећам корисним чланом друштва. Овде сам окружен добрим, вредним људима, а себе сматрам обичним младићем из народа, који се определио да проучава веру и да живи у складу са црквеним канонима. Када прође сезона, посветим се ономе за шта сам се школовао и срећан сам што сам, на неки начин, успео да спојим своје две највеће љубави – цркву и море, јер где год да сам отишао, осећао сам носталгију и жељу да се вратим, а бавити се теологијом, у академском смислу, у Црној Гори, данас, као што знамо, није најзахвалнија опција -- признаје Вукасовић. Када је, још као дете почео да се интересује за веру и цркву, средином деведесетих година, веронаука је била потпуна непознаница у Црној Гори, можда још већа него што је сада. Ипак, сваке недеље, заједно са дедом, одлазио је у сеоску цркву и на тај начин „упијао” знање о вери. Управо због те неубичајене љубави, у малој средини као што је Бока, често је сматран чудаком и био предмет злурадих коментара вршњака. Од њега се, као и од већине земљака, очекивало да постане поморац и тако настави породичну традицију. Своју љубав према цркви, у најранијем периоду одрастања, признаје, често је крио. - Док су се друга деца играла пиштољима, мачевима, ја сам заједно са дедом столаром, у кућној радионици правио цркве. То је било деведесетих година, када овде људи генерално нису одлазили у цркву. Када је дете заинтересовано за нешто што није свакидашње, и родитељима је чудно. Ипак, веровали су да ће доласком адолесцентске фазе, та љубав утихнути – присећа се наш саговорник. Баш у том адолесцентском периоду, заједно са породицом, Јовица се сели у Нови Сад. Родитељи су се надали да ће велики град да га промени, да ће од њега да направи бунтовника, мангупа. Међутим, то се није десило. У гимназији добија веронауку, која је само подстакла његову жељу да упише Православни богословски факултет у Београду, који је завршио у року, са просеком 9.3. Након основних студија, завршава мастер, после које уписује докторске студије и убрзо решава да се врати у Боку, како би младим нараштајима у својој домовини, пружио шансу да се религијски описмене. Већину великих животних жеља Јовица је са својих 28 година већ остварио. Ипак, признаје, остала је она највећа – жеља да пронађе сродну душу са којом ће да оснује породицу, дели и добро и зло. Знам да јунак ове приче сигурно зна да добри и храбри увек постижу своје циљеве зато што се за њих боре истрајно и часно. Ми на његовом примеру видимо колико су гобри људи срећа на свету чија нас добра страна учи да ке бити добар – племенито, али учити друге да буду добри - још је племенитије. Извор: Епархија зворничко-тузланска / Круг