Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преподобне мајке Ангелине Српске, у понедјељак 12. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је свештенство никшићког намјесништва, а свету службу Божју појањем је пратио хор Преподобне мајке Ангелине, који је, на овај свети дан, посвећен Преподобној мајци Ангелини, прославио своју славу. Ријечима архипастирског бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је подсјетио да је Света мајка Ангелина, са својим мужем деспотом Јованом Слијепим Бранковићем и синовима Владиком Максимом и деспотом Стефаном, живјела у тешким временима када се гасио дио по дио старог српског царства. „Али је остала свијест шта су Немањићи завештали српском роду, завештали су да народ буде вјеран својој Цркви, вјеран Богу живом, да у славу Божју чува своје светиње, да подиже нове и украшава старе и нове светиње, да посвједочи своју вјеру у овом животу добрим дјелима“, навео је Владика. Једна од тих великих мајки је племенита и достојанствена деспотица српска Преподобна Ангелина. „Велика је по томе што је васпитала своје синове, обојица су светитељи. Велика је по томе што је са својим мужем и синовима подигла дивне задужбине. Велика је по томе што је, по примјеру Свете Ане, жене Светог Симеона Мироточивог, примила монашки чин пред крај свог живота да своје последње дане проведе у молитви, посту и да Богу угоди“. „Велика је по својој љубави, а љубав коју је имала према својој дјеци и породици развила је у љубав према Цркви, према свом роду. Она је, по свој прилици, била албанског поријекла, али је била православна, а тада није било много важно ком народу припадаш, важно је да ли си православан и она је постала српском мајком. Велика личност, украсила је дивне светиње, које и до данас поју у славу Божју и блистају у слави Божјој“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Он је честитао славу хору Свете мајке Ангелине, који под диригентском палицом проф. Ане Бојић, украшава света богослужења, у Саборном храму у Никшићу и многим другим крајевима и храмовима Епархије. „Гдје год дође, наш хор Свете мајке Ангелине доноси радост. Основан је као дјечји хор, али су дјеца брзо израсла, међутим, наша диригенткиња Ана се труди да на вријеме обезбиједи подмладак, па у овом хору има дјеце, која још нијесу кренула у школу, или тек што су кренула и уче црквено појање. Ми старији, знамо колика је предност у васпитању дјеце када се од малена укључују у свету службу Божју, да осјете светињу, да оплемене слух, слушају лијепе, умилне, молитвене тонове, а не ону агресивну музику која се данас више форсира и код дјеце и омладине појачава дивљаштво. Тамо гдје нема праве музике потребна су појачала да се бомбардује слух човјеков, а слух је толико племенита ствар“, указао је Његово Преосвештенство. Владика је захвалио диригенткињи овог благословеног хора и свим члановима уз жељу да их Бог благослови, да расту, развијају своје таленте, пјевају у славу Божју, радују се Богу, слави Божјој и животу на многа љета. Потом је освештан славски колач и жито, који је Преосвећени Епископ Јоаникије преломио са г.-ђом Аном Бојић, члановима хора и бројним сабраним вјерним народом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Доносимо предавање Епископa будимљанско-никшићког г. Јоаникија, на тему- „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довјека“, које је одржао 5. јула у Српској кући у Подгорици. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска