Претражи Живе Речи Утехе

У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије. – Мати Светлана, кажите нам, како је дошло до тога да се одлучите за монашки пут? – То је тешко објаснити. Живела сам, живела и у једном тренутку сам схватила шта је моје – управо монаштво. И то је све. Даље су већ била тражења: како се то конкретно може остварити, где, под чијим руководством... Док сам још ишла у школу, једном је моја другарица из разреда почела да ми прича о неком необичном храму, необичном манастиру, необичном баћушки (свештенику). Тако је била одушевљена, да сам се чак и наљутила – какав је то манастир, какав је то баћушка тамо?! Потом сам дошла овде, и тако сам и остала с тим баћушком и с тим храмом. – Да ли је на такав избор утицао некакав кризни моменат у вашем животу? – На избор – није. Напротив, код мене је све ишло веома успешно. Тада сам управо, после завршетка музичке школе, уписала девети разред школе при Конзерваторијуму, припала сам врло добром наставнику, све ми је било интересантно. Али, у једном моменту, монаштво ми се одједном открило као моја реална будућност. И ето, овде је и почела криза: сав мој планирани животни пут се срушио без неког узрока, показало се да светски живот није то чему сам ја стремила. Шта да радим и како да живим са тим новим мислима, било ми је потпуно нејасно, али ми је било неиздрживо и да све оставим како је било. И одлучила сам: када су се већ променили унутрашњи циљеви, треба хитно мењати и спољашње околности. И почела сам да их мењам... То је био болно за моје блиске, али и за мене, наравно. Схватате, мени самој није требало објашњавати своје поступке, али блиски људи желе да добију бар некакво објашњење за моје поступке. Недавно сам прочитала код светитеља Николаја Српског, чудесне речи: „Господе, осветивши брак, осветио си и безбрачје. Благословио си оне, који су имали мудрости и снаге да свој живот Теби посвете. И те, који нису у стању да цео, дарован им живот, држе у себи, благословио си, да би могли да га поделе, и кроз жену дају нови живот”. Ја мислим, да човек има потребу да даје свој живот. А како ће то учинити – кроз рођење новог живота, дете, или на неки други начин – то свако одлучује по своме. – И како су се ваши родитељи понели према вашој одлуци? – Тата је покушао да разуме. И ако и није одмах разумео, онда је бар то прихватио како мој слободни избор. Трудио се да помогне на све начине. Мами је, како ми се чини, несхватљиво и данас... Она је видела, и још увек види мој живот другачије... Али, све једно, ја сам њена омиљена ћерка, а она моја омиљена мама. – А ко су Ваши родитељи? Да ли се често виђате с њима? – Отприлике, једном недељно, трудим се да одем кући. Ипак, наравно, мама жели да види своје једино дете чешће. Она је глумица у драмском позоришту. А тата је постао монах Свето-Тројицког Александра Свирског манастира... – Да ли сте наставили школовање после школе? – Када сам отишла из десетогодишње школе при Конзерваторијуму, завршила сам гимназију при Руском музеју и уписала семинарију на регентском одељењу. Моја размишљања су била једноставна, волим музику и ништа друго не умем да радим. А овако бар могу да будем школован певач у манастиру. У семинарији сам учила две године, али нисам завршила – постала сам послушница. Потом сам уписала Санкт-Петербуршки институт богословије и филозофије. – Шта Ви мислите, да ли је монахињи неопходно образовање? – Не знам. Некоме је неопходно, а некоме није. Цели живот је образовање. И свако га добија на различит начин: неко више кроз школовање, неко помоћу књига, кроз професију, неко једноставно стицајем животних околности... То што сам ја завршила институт, мислим да ми је добродошло. Ипак ја нисам човек филозофског склада, и мени филозофска питања, док сам тамо учила, нису била интересантна. Ретко сам ишла на предавања, и још сам на многим од њих спавала... По свему судећи, трпели су ме само зато што сам певала молебне за Божић и Васкрс. Из неког разлога су ме волели. Једном речју, ја сам просто завршавала школовање, углавном, да би утешила родитеље. Зато данас, када у мени ничу некаква питања, отприлике знам шта да прочитам, где да нађем одговор, зато што памтим, шта су у институту о томе говорили. – Да ли се монахиње емоционално разликују од жена у свету? – Све смо ми различите. Овде нису заједничке емоције, већ циљеви и стремљења. Ако си у свету био емоционалан, живахан, комуникативан човек, такав ћеш и остати. Такав си се родио! Тешко да ће то неко специјално да промени. Човек се пред Богом раскрива као јединствена личност: неко је радостан, неко меланхоличан, неко созерцатељан. То је исто део личног односа према Богу. Вероватно се карактер човека, укључујући ту и његове емоционалне особености, са временом мењају. А уколико силом воље покушаваш ту нешто да промениш – то не води ничему другом, до страдању. Неопходно је да се раскријеш управо ти, такав какав јеси, а не некакав твој део. Јер се истински може мењати само реалан човек, а не некакав измишљени лик идеалне монахиње, који си сам себи створио. – Кажите нам, како проводите један Ваш дан? – Овде су сви дани различити. Ако је служба – устајеш негде око пола осам, зато што у 8 почиње правило. Затим Литургија. Затим пауза, коју проводиш различито, зависно од тога како се осећаш. За сада сам у могућности да себи дозволим некакав одмор, зато што би иначе предвече била веома уморна. А посао сам навире, само га треба дочекати. Или је дошао штимер клавира, или је позвао телефоном познати свештеник, на пропутовању из Сибира, и обећао да сврати. Или је дошла екскурзија. Позвала ме мама, и молила да дођем – значи треба да идем. Договорили су се с педагогом – идем на часове. Уопште узев, не успева се ништа испланирати. Али, можда је то тако само код мене. – Да ли остаје време за књиге? – Да, остаје. Али заправо је и не волим много да читам, само ради читања. Када ми нешто треба, постоји некакво нерешено питање – ја почињем да тражим, листам, могу много тога да прегледам, прочитам, затим схватим оно што ме интересује, и то је све, до следећег питања. – Видим, имате телевизор. Да ли га гледате? – Он код нас ради као видео плејер. Филмове гледам. Понекад организујемо велику видеотеку: имамо религиозне филмове, као и обичне добре филмове. Недавно смо гледали филм „Соларис“ Тарковског – подстакао је на многа размишљања. Вероватно, ако вас филм дотакне, он је већ остварио свој циљ. – А да ли слушате музику? И какву? – Разну. Класичну, савремену... Другови из хора ми доносе дискове: много добре музике и у добром извођењу. Не може се рећи да постоји нешто што ми се толико свиђа да бих то слушала сваки дан, на пример, неког савременог извођача. Али ми је интересантно да чујем и сазнам нешто ново. – Говоре, да за време послушања треба проћи искушења, да послушнике пуно „притискају“... – Не знам, можда је негде и тако, али код нас нико нема такав циљ – да се труди да те оптерети – тога нема. Ти пред Богом вршиш свој избор, а могућности да провериш себе и без специјалних „притисака“, увек има. Бог ствара такве услове, када се појављују и допуштају искушења. Веома сам захвална нашем манастиру, што овде нико нема такве жеље: ето, ја ћу десет кожа да одерем с тебе, ја ћу те смиривати... Мени је то некако несимпатично. Бојим се и не разумем такве ствари. Све иде тако, како иде. У сваком случају, имаћеш могућности да провериш своју одлуку, и можеш да не бринеш о томе – никоме не прети да остане у „ружичастим наочарама“. Почињеш да живиш интересима манастира, његовим проблемима, почињеш боље да видиш себе и друге, просто се сам пројављујеш. Наравно, неизбежни су и конфликти – с самим собом, и с околином. Нешто ниси разумео, потом си разјаснио, с неким си се посвађао, од нечега се уплашио, на нешто си се одазвао с радошћу. Чак и из свакодневних ситуација можеш да схватиш, шта је у овом животу твоје, а шта није, и шта, заправо, ти сам хоћеш. – Објасните нам, шта је то постриг? – То је веома лична ствар, о којој је бескорисно разговарати. Свако, ко дође до тога, има своје објашњење, и речима то не можеш пренети. Постриг – то није магија или преобраћање. То је посебан Божији благослов за тај пут, који човек изабере. А потом – све једно, то је живот. Само сада већ с свесношћу, да је он посвећен Богу. Ана Јершова Извор: foma.ru http://www.prijateljboziji.com/_Postrig-nije-magija-/161679.html

Сродне теме: Сатанизам у стриповима Неопаганизам, расизам и сатанизам у Срба данас Сатанизам у музици Сатанизам у турбо-фолку и народној музици Садржај оригиналног поста пребачен на адресу: https://www.pouke.org/forum/topic/1401-prevare-lukavoga-satanizam-magija-nlo/#entry28227

Кључни појам је "ритуал прелаза" (les rites des passages), а у антропологију ју је увео Ван Генеп, као теоријски модел који се примењује у трима најзначајнијим комплексима обреда, рођења, свадбе и смрти. Реч је о томе што се биће, адопцијант: новорођенче, невеста, мртвац, метафорички речено, налази "на листи чекања" као би из једног култно-егзистенцијалног статуса прешло у други: новорођенче из "хтонског" - пошто обредом крштења добија "име" - прелази у "социјум", у култ очеве породице; невеста напушта култ својих родитеља симболичком променом презимена, и прелази у култ свога мужа; умрли кад напусти свет "социјума", на путу је да уђе у домен "хтонског" света. У свакој целини од ова три ритуала, Ван Генеп је даље диференцирао три временски тачно одређене фазе, за које се везују и њима сагласни ритуали, и то: "обреди одвајања", изолације, "обреди маргиналности" и "обреди прикључења". Ова три пакета ритуала, и њима сагласне три фазе у процесу, важе за сваки антрополошки комплекс, рођење, свадбу и смрт, без обзира на тип и врсту "прелаза", дакле свеједно што у случају "рођења" дете прелази из хтонског у социјално и профано, или што у обреду сахрањивања умрли из профаног доспева у свет хтонског. Свакако "обреди одвајања" су маркантнији у ритуалу сахрањивања, као што су "обреди прикључења" виднији у свадбеном обреду, док би "обреди маргиналности" имали изузетно место у церемонији веридбе, трудноће или у прединицијацијском добу. Али, поновимо, сваки од ових обреда има све три фазе. Сматрам да је једна од веома значајних фаза обред маргиналности, у коме долази до пуног изражаја управо улога ритуала, јер се ритуалом решава напетост "прелазог стања". На пример, у овом статусу једно биће, једна егзистенција - "новорођенче", "невеста", односно тек "умрли човек" - "више-није" у претходном егзистенцијалном статусу, али оно такође "још-није" прешло у други егзистенцијални статус (тек рођено дете није сасвим у "хтонском - земном и тварном"; ни у социјуму - у сфери моралности и духовног). Та граница "не-више-али-још-не" тек што конституише домен маргиналног, јесте најопаснија фаза. Тренутак када се дете приводи ритуалу "шишања", оно је већ одигнуто из "хтонског" али још није приведено "заједници", није адоптирано. За мртваца најопасније стање наступа од смрти до укопа; он није жив, али је међу живима, још није на оном свету већ на путу за који га припремају. Те фазе су најопасније и отуд даноноћно "чување" новорођенчета или мртваца уочи сахране. Једнако се пази и на невесту, коју такође вребају зле силе, јер се оне опиру њеном прелазу у нови религијски култ, којим се мења њен социјални статус. У фази маргиналности кандидати су привремено изопштени. "Бити на маргини значи бити у додиру са опасношћу, бити на извору моћи. С идејама о форми и безобличности слаже се представа да су у тренутку изласка из скровишта индијанци и сами набијени моћима успаљени, опасни, да им је потребна изолација и извесно време да се охладе" (Даглас). У маргиналној фази субјект у ритуалу није ни тамо ни овамо. "Вереница" такође, изопштена од света осталих девојака, али још није приступила другој кући, још ништа дефинитивно није одлучено. Сретен Петровић, Српска митологија