Претражи Живе Речи Утехе

ЛУКИЈАН МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП БУДИМСКИ И АДМИНИСТРАТОР ТЕМИШВАРСКИ свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Епархије будимске: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Својевољно, пак, родивши се од Деве, проходним нам учини пут ка своду небеском. Њега по суштини једнака Оцу и људима славимо.“ (други канон Божића, Јована Монаха) Оваплоћење Бога Логоса је тајна над тајнама јер Он, будући нестворени Бога, рођен од Оца пре свих векова, рађа се у телу, од жене – Пресвете Богородице. Анђелске силе дрхте пред овим чудом а творевина прима свога Створитеља као Богомладенца и поклања му се и приноси дарове. Цар Небески се из човекољубља на земљи родио и међу људима поживео. Од самог Рођења Христовог уочавамо да домострој спасења предвиђа пројаву саборности и јединства Творца и творевине, Животодавца и света, Бога и човека али почива и на саборности и јединству човека са човеком, са ближњима. Само човек измирен са самим собом, својом савешћу и са другим људима стиче предуслове за остварење заједничког општења у заједници верних – Цркви, а кроз ту заједницу остварује се и општење са живим Богом. Живимо у времену комерцијализације свих делова друштва па и верских празника. Божић више није тајна доласка Бога у свет ради нашег спасења него је наметнут искључиво као зимски период године када домове и радне просторе украшавамо нарочитим украсима, купујемо и трошимо се као да даривање и пажња према другима не треба да постоје у друге дане осим Божића. Смисао Божића јесте у созерцању, схватању дубине овог догађаја и преношењу унутрашњег човековог молитвеног и честитог расположења на околину. У том случају оправдани су и украси и обележавање празника у материјалном смислу, ако смо најпре очистили своју душу и срце од зле савести и ако смо је украсили врлинама. Спољно деловање нас људи, наши поступци, реакције па и начин славља треба да пројављују наше унутрашње стање духа. Бог је дакле поживео са људима и проповедао им Царство Небеско, које је на послетку својим славним Васкрсењем и отворио. Он је међутим оставио и предукус Царства небеског у виду причешћа Светим Тајнама – Телом и Крвљу Господњом, а које се дешава на светој Литургији која је једина наша веза са Богом и свима из рода нашега. Животворна сила која пројављује и оживљава сваке године празнике попут Божића, али и читав циклус празника, као да се дешавају опет овде и сада, јесте богослужење на које су позвани сви људи добре воље. У дубоком осећају и поимању величине верских празника које литургијски прослављамо, попут Божића, лежи тајна литургије која преображава творевину и чини да изнова људски род мистично проживљава и окуша све оно што је својствено управо за празник који на овај начин славимо. Истинска прослава Божића јесте она литургијска која врхуни припремом за свето причешће и причешће Телом и Крвљу Христовом који је свој живот дао да га ми имамо у изобиљу. Божић је време духовне обнове, рађа се превечни Бог да би се у нама родило покајање, доброта, поштење, да би се обновио наш однос са Богом кроз литургијски живот и да би се поправио наш однос са људима који нас окружују. Божић је рођење Бога у свету али и рођење нас као верних чеда Божијих. Овога Божића посебно се молимо за све страдалнике света, молимо се за престанак ратних сукоба у којима страдају наша браћа хришћани али и друга деца Божија, молимо се за праведан мир. Драга браћо и сестре, нису само ратна дејства и убијања проблем данашњег друштва а поготово овога у којем ми живимо. Људи су се претворили у темпиране бомбе и спремни су зарад својих личних али привремених интереса да разарају друштво и ближње. Разарајуће дејство има и претешка реч која често убија, свађе и лични сукоби у којима понекад учествујемо. Нека нам путоказ буде сам Господ који нас је позвао да праштамо и љубимо једни друге јер ће се по томе познати да смо ученици Његови. Тајна Божића нам се открива у понизности, смирењу и спремности на жртву на које вас, браћо и сестре, све позивамо јер је то једини пут ка спасењу и вечном животу који Господ дарује праведницима и покајницима. Позивамо Вас драга децо духовна на духовну обнову али и на обнову нашег националног бића јер смо суочени са модерним начином живота који нас води у отуђеност од наше православне цркве па и од наше српске националне припадности. Апелујемо на све српске институције у Мађарској али пре свега на домаће цркве – српске породице, да у својим домовима деци усаде љубав према припадности нашем народу и његовој православној вери. Позивамо вас драга децо духовна на обнову нарушених односа са вашим породицама, позивамо вас на обнову нарушених односа и прекинутих пријатељстава, позивамо вас најпре на праштање и пожртвованост у изграђивању мира и јединства у српској заједници на овим просторима јер само тако можемо опстати као народ. Сви лични интереси и сукоби су ништа пред изазовом нестанка нас као народа са ових простора. Стога вас још једном позивамо на праштање и јединство и обнову српског духовног и националног бића у нашим малим и великим срединама. Позивамо вас и да са праштањем и изграђивањем тог мира почнете на сопственим кућним праговима. Тајна Божића лежи у обнови човековог палог достојанства које му је стварањем дато и у обнови Божијег лика у нама самима, према којем смо и створени. Молимо Богомладенца Христа да својим доласком међу људе донесе љубав и мир на које смо сви позвани и да нам просветли ум и срце да сагледамо истинске вредности без којих je овоземаљски живот бесмислен. Све Вас драга децо духовна поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2024. година! Дано у Нашој Епископској резиденцији, у Богомчуваном граду Сентандреји, о Божићу 2023. године Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом +Епископ будимски и темишварски Лукијан https://www.serbdiocese.hu/2024/01/05/bozhi-na-poslanitsa-episkopa-lukijana-3/

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан састао се 29. септембра 2021. године у Патријаршији у Букурешту са Његовим Блаженством Патријархом румунским г. Данилом. У пратњи Његовог Преосвештенства били су архијерејски заменик Епархије темишварске протојереј-стсврофор др Маринко Марков и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епархије будимске. Том приликом владика Лукијан је тражио и добио благослов патријарха Данила за служење помена пострадалим српским војницима у Првом светском рату на Добруџи. Патријарх Данило и владика Лукијан су разменили мишљења о савременим изазовима са којима је Православна Црква данас суочена, а посебно у контексту пандемије вируса. Такође, Преосвећени г. Лукијан је честитао годишњицу патријарашке службе Његовом Блаженству г. Данилу. Извор: Епархија будимска

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра. Драга једноверна браћо и сестре, У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву. Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела. Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин. Извор: Телевизија Храм

Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимске. “И очистивши нас водом, и осветивши Духом Светим, даде Себе у замену смрти, која је нас, продане греху, држала у ропству; и сишавши крстом у ад да Собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих, јер не беше могуће да Господар живота буде држан у смрти; Он постаде првина умрлих, прворођени из мртвих, да би био Он сам све и сва, првенствујући у свему…“ (из Литургије Св. Василија Великог) И ове 2020. године Господње Света Црква (пастири и народ) жељно, као никада у овом поколењу, дочекује Празник над празницима: Васкрсење Господа нашег Исуса Христа или Празник победе вечног живота над смрћу о чијем значају ћемо подробније читати у посланици нашег Патријарха. Тужно је и претужно, јер већина вас наших верника који заправо и чините живу цркву, не можете доћи у свој храм на богослужења ових дана па чак ни на васкршње јутрење и свету Литургију. Драги оци, не будите тужни јер служите сами, него још усрдније узносите молитве Васкрслом Господу и још ревносније молите за одсутну браћу која нису у могућности физички бити са вама. А ви, драги верници који ове године о нашем највећем Празнику нећете доћи у храм, не тугујте него радосно певајте васкршњи тропар – Христос Васкрсе из мртвих … и молите како би духом били једно са нашим свештеницима и нашом браћом која су у храму. Отворите прозоре свога дома, како би у васкршњој ноћи чули звона, и реците онима са којима делите живот да Господ заиста Васкрсе! Хајде да отворимо и врата нашег срца и у њему направимо храм, да плачемо за грехе своје због којих нас је стигла ова светска несрећа, али и да се сетимо нашег Господа који је у ове дане био напуштен, поруган, осуђен и распет на крсту. Као Човек је страдао и умро, оплакан од Богомајке и својих ближњих, као Човек сахрањен али као Бог сво време остао на небеском престолу са Оцем и Духом. Али то није крај! Христово страдање је нови почетак, јер није остао у гробу као сви умрли пре њега него је победивши смрт и васкрсао.Браћо и сестре, то је вера наша: крст и васкрсење. А једно без другог нити је било, нити може бити. Благодатни огањ или огањ васкрсења је пре свега у срцима вашим, у вери вашој, и тај огњ не сме никада да се угаси. Њиме треба да уносимо светлост у своје животе и животе наших ближњих. Ово време изолације које проводимо са својим укућанима је време надокнаде оног изгубљеног времена, када нам је све било важније од нас самих и наших ближњих. И сада често долази до несугласица и ситних расправа са укућанима са којима смо у изолацији али на тај начин смо позвани да боље упознамо једни друге, да се учимо суживоту и да делећи добро и лоше умножавамо љубав коју нам је Господ подарио. Сада је време да оставимо паметне телефоне и све остало што нас је тако силно раздвајало и обратимо се једни другима. Нека се овим празником Живота обнове и наши животи. Променимо се, будимо истински родитељи, синови и кћери, брачни другови и обновимо порушене мостове наших међусобних веза. Вратимо праве вредности на право место док не буде прекасно. Запитајмо се попут Господа – Ко су браћа моја ? Ово подразумева и велика одрицања, искушења, унутрашња страдања, али знамо да само тако васкрсавамо и знамо да нас Господ који је Љубав воли и да нас наши драги укућани, наши ближњи, наши истински пријатељи воле, а ове љубави када су удружене преображавају космос. Сада итекако сви осетимо колико нам је Бог потребан али и колико не можемо и ми између себе једни без других! Више него икада човек је потребан човеку јер само заједно, љубећи једни друге и бивајући одани једни другима и Господу, превазилазимо све животне проблеме. И видећемо ускоро, чим се истински сетимо и обратимо Богу, Он као Свемогући Лекар ће ово своје попуштење прекинути. A ми не треба да будемо као и пре, него много, много бољи и ревноснији у својој вери. Да нас нешто још теже не снађе! Уз поздрав победе над свим несрећама ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Са вама у молитви и уз вас, моји пастири и верни народе, ваш Епископ будимски и темишварски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

На празник Часних верига Светог апостола Петра, свету архијерејску Литургију у храму Светог Георгија у Будимпешти, поводом крсне славе Преосвећеног Епископа будимског г. Лукијана, служио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије са домаћином, владиком Лукијаном. Архијерејима су саслуживали протојерејј-ставрофори Војислав Галић и Маринко Марков, игуман Јустин Стојановић, јереј Љуба Милисавић, протођакон Миодраг Јовановић и ђакони Александар Лукић и Стефан Милисавић, уз појање хора пештанске цркве. Светој Литургији присуствовали су амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Иван Тодоров, амбасадор Босне и Херцеговине гђа Биљана Гутић Бјелица и пуковник Раша Лазовић, војни аташе. На крају свете Литургије митрополит Порфирије је благословио славске дарове, преломио славски колач у част првоврховног апостола Петра и бираним речима се обратио домаћину, епископу Лукијану, честитавши му крсну славу са жељом да у здрављу и са љубављу Христовом руководи поверено му стадо епархија Будимске и Темишварске на многаја љета. Извор: Инфо-служба СПЦ

Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког. Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI. Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка). Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату. Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене. Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан. Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....'' ''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.'' Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године. Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске. Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви. Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења. Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик. Извор: Радио Слово љубве

На дан светих Ћирила и Методија текуће године свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства: протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске, јереја Драгана Сердара, пароха боровског и ђакона Срђана Лукића и Предрага Јелића. Учешћа у светој Литургији узео је и др Марко Николић, помоћник директора Управе за вере. Света браћа Ћирило и Методије су заједно са својим ученицима богонадахнуто деловали остављајући за собом плодове своје проповеди и делања по Јеванђељу. Њихов рад допринео је ширењу речи Божје међу словенским народима, па се тако данас овим писмом служи више од 300 милиона људи. По одслуженој светој Литургији Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је парастос блаженопочившем Епископу Лукијану који је својим трудом и радом оставио неизбрисив траг у Епархији која му је била поверена. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Присутнима су се обратили протојереј-ставрофор мр Маринко Марков, архијерејски заменик Епархије темишварске; игуман Јустин (Стојановић) који је говорио о настанку, значају и богослужбеној употреби ове њиге; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије који је поздравио све присутне изјавивши да се радује поновном доласку у Темишвар поводом овог значајног догађаја како за Епархију темишварску тако и за целокупну нашу Цркву у земљи и расејању. Управо је Канцеларија за односе са црквама и верским заједницама Републике Србије штампала ово издање Посног Триода. Председник Удружења књижевника Србије г. Радомир Андрић је поздравио све присутне и овом приликом свечано прочитао недавну одлуку Управног одбора Удружења књижевника Србије којом је услед вишегодишњег рада на књижевном пољу Његово Преосвештенство Епископ г. Лукијан добио чланство у Удружењу књижевника Србије. Универзитетски професор др Николаје Царан, председник Лиге српско-румунског пријатељства, говорио је о извесним сегментима српских и румунских односа на историјском и културном плану. Потреба за преводом богослужбених књига на српски језик, јавила се из практичних разлога, тј. (не)прилика са којима су суочени свештеници и верници епархија Будимске и Темишварске, и уопште дијаспоре. Нажалост, асимилација и изумирање нашег становништва на овим просторима је узело маха, број Срба се смањио. Многи свештенослужитељи, а и сами верници ових епархија, нису никада похађали српске школе, многи су језик научили у породичним домовима. Богослужења на црквенословенском језику у овим крајевима, али и уопште у дијаспори која је суочена са овим проблемом, одавно губе смисао, с обзиром да познавање српског језика народа који учествује у богослужењу није на завидном нивоу. Са друге стране, сви учесници промоције ове богослужбене књиге сложили су се да Црква Христова као живи организам има непрестану потребу да се развија и унапређује, па и у овом језичком погледу. Преосвећени Владика г. Лукијан је изложио укратко своје разлоге који су му били побуда за вишегодишњи труд и рад на припреми ове значајне богослужбене књиге. Захвалио је свима који су се уз њега трудили на овом делу и скромно изјавио да је срећан што је ова промоција својеврстан празник књиге у Темишвару као и наш допринос обележавању значајног јубилеја наше помесне Српске Православне Цркве, која ће 2019. године обележити 800-годишњицу своје аутокефалности и самосталности. У недељу, 24. децембра 2017. године, на празник Материца, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Маринко Марков, Мирослав Стојков и Мирослав Драган, игуман Јустин (Стојановић), протојереј Јоца Несторовић, протонамесник др Саша Јашин, јеромонах Варнава (Кнежевић), јерођакон Инокентије (Лукин) и ђакон Миодраг Јовановић, уз појање чланова хора Саборне цркве. Поред верног народа, богослужењу су присуствовали и високи гости: др Милета Радојевић - директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, др Владан Тадић - генерални конзул Републике Србије у Темишвару, г. Славољуб Аднађ - српски посланик у Парламенту Румуније, г. Радомир Андрић - председник Удружења књижевника Србије, и г. Огњан Крстић - председник Савеза Срба у Румунији. Овом приликом високом госту др Милети Радојевићу - директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при министарству правде Републике Србије уручен је Епархијски орден, високо одликовање Епархије темишварске за сав показани труд и пожртвованост на добробит ове епархије и свеколике Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква

Опело и сахрана епископа Лукијана Владулова 30. Мај 2017 - 9:42 Са вером и надом у Васкрсење, 29. маја 2017. године, епископство, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, родбина, пријатељи и бројни поштоваоци епископа Лукијана, сабрали су се у даљски Саборни храм Светог великомученика Димитрија на молитвени испраћај Владике који је последњих 26 година био мудри и брижни архијереј Богом чуване Епархије осечкопољске и барањске. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја - администратора упражњене Епархије осечкопољске и барањске, шумадијског Јована, изабараног милешевског Атанасија, крушевачког Давида и изабраног бихаћко-петровачког Сергија. Владика Василије: Епископ Лукијан увек био на путу вере (Слово љубве) На опелу епископу Лукијану началствовао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а чинодејствовали су и Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, браничевски Игњатије, изабрани нишки Арсеније, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени средњо-европски Константин. На опелу је учествовало бројно свештенство и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве. Литургији и молитвеном испраћају владике Лукијана присуствовали су директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, Надбискуп ђаковачко-осјечки Ђуро Хранић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, председник Српског народног већа г. Милорад Пуповац, председник Заједничког већа општина г. Драган Црногорац, као и многи други представници културног и јавног живота. У литургијској беседи Епископ сремски г. Василије између осталог је истакао: -Владика Лукијан је дао велики допринос у очувању православља у васпостављеној Епархији осечкопољској и барањској. Био је увек изнад политиканства, стојећи мудро на временском и историјском раскршћу. Ако његов живот меримо по мерилима вере, можемо рећи да је био испуњен богатством. Зато што се растајемо са веома драгим братом и човеком, жалимо за владиком Лукијаном, али не као они који немају наде. Од блаженопочившег епископа Лукијана на опелу се опростио Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске г. Иринеј, између осталог рекавши: -Од најраније младости, посветивши свеколико своје биће и све своје снаге, духовне и телесне, служењу Богу, он је непоколебиво и неуморно, ево до последњег свога даха на земљи корачао путем спасења. Он је пострижник манастира Ковиља у Бачкој, недалеко Новог Сада. Пре тога је живео од детињства у Банату. Затим је био дугогодишњи старешина манастира Бођани. Круна његовог служења, избором за Епископа, јесте његово служење овде у епархији која многима изгледа као нова, новооснована, а у ствари је стара епархија, засведочена већ у 18. веку, али је касније била укинута, услед историјских разлога и обновљена 1991. године. То се касније показало као плодотворна одлука наше Цркве, нашег Светог Архијерејског Сабора, јер је Владика овде успео да уради много, уз сарадњу са свештенством које се показало, у тешким приликама, примерним, ревносним, оданим и резултати су, хвала Господу, видљиви и данас, почевши од Епископске резиденције коју ми старији памтимо као руину, готово рушевину, а сада је то један примеран, сређен двор'. У име свештенства и монаштва, од епископа Лукијана опростио се протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, парох и архијерејски намесник осјечки. -Сви који су били сведоци живота и рада владике Лукијана знају добро колико је био неуморан радећи на њиви Господњој. Историја ће забележити сва здања која је подигао и обновио у току свог аријерејског службовања на овом црквеном подручју. Још је од далеко већег значаја оно што је урадио подижући живу Цркву, рекао је прота Ратомир. После опела, тело блаженоупокојеног Епископа Лукијана, по његовој жељи, похрањено је у крипти Саборног храма у Даљу. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Извор: Епархија осечко-пољска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу.