Претражи Живе Речи Утехе

Милош Ковић: Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • ( 0 ) Потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, рекао проф. др Милош Ковић за часопис Стаза Православља Свети Архијерејски Сабор је у свом саопштењу са редовног мајског заседања 2018.г. обзнанио прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, а која ће се обележити током ове и идуће године. Тим поводом разговарали смо са ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Милошем Ковићем. Када славимо велики историјски догађај, као што је јубилеј 800 година аутокефалије СПЦ, увек се присећамо тадашњих историјских личности и околности. Можете ли да их опишете? Ми, по природи ствари, на историјске околности и личности гледамо из перспективе сопственог доба и у њима лако препознајемо оно што подсећа на нашу епоху. Ипак, најчешће не схватамо у коликој мери се прошлост разликује од нашег времена. То се понајпре односи на средњи век. Нама данас заиста није лако да проникнемо у смисао догађаја и начин мишљења људи из те давне епохе и да престанемо да у њу учитавамо мерила људи из 21. века. Историчари у прошлости дакле, препознају различитости и дисконтинуитете, али уочавају и сличности и непрекинута кретања. Постоје, наиме, и необично трајне појаве које се, упркос протоку векова, суштински не мењају. Српска црква, чијих 800 година сада обележавамо, представља један од таквих, зачуђујућих примера. Потребно је да намере и деловање Светог Саве пажљиво сагледамо у оквирима тадашњих историјских околности, али и да не занемаримо вишевековну трајност и виталност Српске цркве као његовог дела, као ни култа Светог Саве, који ево траје осам векова. Из претходног оснивања Хиландара, манастира за српске монахе на Светој Гори, из стварања култа Светог Симеона и из потоњег рада на стицању самосталности за Српску цркву, ми видимо јасну намеру да се сачува, уобличи и православним хришћанством испуни посебан, српски идентитет. У наредним вековима Српска црква наставила је његово дело, неговањем култова Светог Саве и Светог Симеона, и прослављањем нових српских светитеља. Водећи српски медиевисти поново су, као у времену пре Другог светског рата, аутокефалну Српску цркву почели да називају „националном“. Они, такође, истичу удео политичких околности, које су омогућиле успех мисије Светог Саве у Никеји 1219. године. Време стицања самосталности било је обележено крсташким освајањем Цариграда 1204. и превлашћу римокатоличког Запада на Балкану и Леванту. У српским земљама то је била много више Венеција, него крсташи. Кроз драму сличну византијској, „Српска земља и Поморска“, како се она тада називала, већ је била прошла у време римокатоличке, угарске и папске окупације (1202-1204/1205), спроведене Вукановим рукама. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани каже да његов брат “изведе иноплеменике на отачаство своје“. Он тврди да су га, пошто је био свргнут и протеран, „завет и молитве“ оца, Светог Симеона, „повратили опет у отачаство моје“. Стефан Првовенчани је био родољуб, како се јасно види, али и државник, „реалполитичар“, како ми то данас кажемо. Моћ Запада он признаје женидбом Аном Дандоло и стицањем папске краљевске круне. На Истоку се, међутим, државни облик, по угледу на симфонију цара и патријарха, испуњавао аутокефалном црквом. Свети Сава, Српска црква и са њима духовни живот главног дела српског народа окрећу се православном, византијском Истоку, за кога је тада изгледало да је поражен и сасвим пропао. Ова двојност и коначна одлука видљиви су и у двоструком крштењу њиховог оца, Светог Симеона. Осим тога, Никејском царству, које се борило да сачува континуитет са Византијом, била је потребна свака подршка у сукобу са Латинима, али и са супарничком Епирском деспотовином. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који ће аутокефалност Српске цркве доживети као угрожавање својих права и оптуживати Светог Саву за претерану „љубав према отаџбини“, деловао је у саставу Епирске државе и није крио непријатељство према никејском цару и патријарху. Свети Сава 1219.г. бива хиротонисан за првог Архиепископа „све српске и поморске земље“ у Никеји, и по повратку несебично ради на организацији цркве и просвећењу српског народа. Плодови његовог апостолског и просветитељског рада су и данас очигледни и видљиви. Реците нам, молим вас, нешто о самој организацији тадашњих епархија и о односу цркве и државе. Необична трајност његовог дела, Српске цркве и са њом духовног усмерења српског народа, заиста подстичу на размишљање. То је још занимљивије када знамо колико се страшних и великих ратова водило, у колико су држава Срби живели и колико се царстава срушило у протеклих осам векова. Савина самостална архиепископија испунила је, дакле, православном вером „Српску земљу и Поморску“ коју је ујединио његов отац, док ју је његов брат одбранио, проширио и учинио краљевином. Западне границе Сирмијумске, Рашке и Призренске епископије у саставу аутокефалне Охридске архиепископије, до тада су биле границе православља. Српска земља била је већ вековима место сусрета и сукоба Цариграда и Рима. Свети Сава је, међутим, успостављањем нових епископија на тлу свога, како је писао, „отечества“, померио границе православља на запад, под зидине римокатоличких приморских градова. Када је основао Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих охридских епископија, које су се налазиле у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епископију. Између старих средишта Раса, Ниша и Призрена основао је Топличку и Хвостанску епископију. Римокатолички свет, са средиштима у Бару и Дубровнику, биће део историје и културе државе Немањића. Династија и држава су, међутим, са Светим Савом одабрале свој пут. Духовни и јавни живот Срба биће уређен Законоправилом Светог Саве, на основу канона Православне цркве и римско-византијског права. Српскословенска редакција старословенског језика, потискивана латинским језиком на западу и толерисана у епархијама Охридске архиепископије, постала је свеопшта норма српске културе и литургијског живота. Ова симфонија цркве и државе, коју су засновали отац светитељ и браћа архиепископ и краљ, потоњи светитељи, обележиће историју Србије у доба Немањића. Када држава постане царство, успоставиће се патријаршија. Време Немањића остаће упамћено као златно доба и идеал у потоњим вековима, када Срби буду изгубили своје државу и када остану да живе у туђим, иноверним царствима. Историјски извори потврђују да су се тада узроци пропасти тражили у добу Душана, Уроша и Мрњавчевића, Лазара и Бранковића, у напуштању завета „светих отаца наших“, Светог Саве и Светог Симеона. Стаза Православља, часопис Епархије западноамеричке Кроз осмовековну историју СПЦ је увек била са народом, јер уствари народ и јесте жива црква – народ Божји. Било је периода када је црква била прогоњена, рушена, ограничавана у свом просветитељском делању, а било је и периода када је уживала слободу. Данас, барем по екстерналним запажањима, црква у Србији, осим на Косову и Метохији и можда и у неким другим деловима бивше Југославије, има слободу и може да врши своју јеванђељску мисију. Да ли је та слобода само површна и да ли ми уствари жртвујемо нашу унутрашњу, тј. духовну слободу за екстерналну? „Српска земља“ је пропала, потом и средњовековна Босна, земља сложеног, али доминантно српског идентитета. Српско племство је истребљено, протерано и преверено. Изумрли су писци и мајстори српскословенског језика. Нестала је симфонија цркве и државе. Црква је, међутим, све преживела. Она је, чврсто сливена с народом, сачувала православну веру, српске култове и предања. Вековима је окупљала православне Србе, поданике другог реда на тлу туђих држава, исламског Османског царства, римокатоличке Хабзбуршке монархије и Венеције. Пећка патријаршија ће, међутим, од 1557. па све до 1766. обнављати и учвршћивати српске култове и предања на широком подручју које је још Константин Порфирогенит у 10. веку називао Србијом. Када је и Пећка патријаршија коначно укинута, када су се појавили јасни знаци посустајања и масовних преверавања, у устанцима и ослободилачким ратовима, обновљене су српске државе, Црна Гора и Србија, у којима је обновљена и слободна српска црква. Све до смрти митрополита Петра II Петровића Његоша Црна Гора ће остати теократија, последњи бљесак Пећке патријаршије. Српска црква ће остати административно издељена, баш као и српски народ, све до уједињења и ослобођења у оквирима југословенске државе. Са српским народом уједињена је Српска православна црква и обновљена патријаршија. У југословенској држави покушано је умањивање последица преверавања, насталих у вековима проведених под туђинском влашћу. У намери да сачувају и учврсте вишенационалну и мултиконфесионалну државу, и укључе је у токове „модерне“, „западне“ културе, српске елите свесно су занемаривале православне, црквене корене српског националног идентитета. У том, сасвим секуларном кључу, историчари су тумачили и националну историју. У комунистичкој Југославији српске елите ће се, са сличним образложењима, у име окренутости „правоверном“ Истоку, па онда, од 1948, „модерном“ Западу, чак окренути против сопствене Цркве и наслеђа. Када је Југославија разорена први пут, Срби су подељени на различите државе и изложени геноциду. То се поновило у нашем времену, са разарањем друге Југославије. Ни етничко чишћење Срба у Крајини на Косову и Метохији нису крај страдања. Срби у Хрватској данас живе под огромним притиском и примери социјалне мимикрије и преверавања све су чешћи. На Косову и Метохији дословно су сведени у гета. У Црној Гори их асимилују у нову, црногорску нацију, успостављену у Титовој диктатури. Слично је и у Македонији. У свим овим земљама са српским народом остала је само Српска православна црква. Чак и у градовима и селима у којима су Срби истребљени, у Крајини и на Косову, храбри ђакони и свештеници живе са својим породицама и врше службу Божију. Она је, због тога, свуда на удару. Сложен је чак и њен однос са државом Србијом. Власти Србије, у овом тренутку, предлажу „разграничење са Албанцима“, којим би највећи део Косова и целу Метохију, са Пећком патријаршијом и свим српским светињама, и целим тамошњим народом, препустили Великој Албанији. Српска црква и са њом највећи део јавности то, наравно, не прихватају. Власт покушава да уцени цркву користећи све облике њене везаности за државу. Све то отвара старо, начелно питање односа између државе и цркве. Српска црква вековима је живела у туђим, понекад отворено непријатељским државама, од Османског царства до Трећег Рајха и НДХ. Она је умела да се супротстави и српским државама. Сетимо се рецимо, сукоба митрополита Михаила са аустрофилским режимом краља Милана Обреновића или отпора патријарха Варнаве нацрту конкордата Југославије са римокатоличком црквом. Колико су данашњи историјски оквири у којима се налазимо битни фактори за наставак Светосавског просветитељског рада у Србији и изван ње? Да ли су они повољни за тај рад и какве нам изазове представљају у односу на оне које је Свети Сава имао у тринаестом веку? Мислим да је у праву митрополит црногорско приморски Амфилохије, када каже да данашње време почиње да личи на свет од пре Миланског едикта. Он је ближи синкретистичком хеленистичком добу и позном римском царству, него побожном средњем веку Светог Саве. У некада хришћанској Европи и Северној Америци не само да је на делу атеизација, него и све присутније антихришћанско расположење. Људи се у медијима поносе оним што би свако пристојан сакривао, али зато прикривају своје хришћанско опредељење као нешто срамотно. Ту се критика хришћанства сматра знаком еманципације и интелектуализма, док се у критици осталих религија види расизам и ксенофобија. У последњих неколико деценија, цркве на Западу убрзано остају без верника, па се изнајмљују за различите врсте културних манифестација. Људи су у грчу стицања материјалних добара и бриге о враћању кредита. Интернет и телевизија их затрпавају гомилама непотребних информација и програмима препуним насиља и скарадних садржаја. Воља им је раслабљена лековима и наркотицима којим их снабдева свемоћна фармацеутска индустрија. Најгоре од свега је систематско разарање традиционалне породице. Нагло се сужава простор за више облике културе, за веру и традиционалне религије. Сваки вид отпора у јавном простору, који је под контролом супер богатих и свемоћних либералних елита, назива се „клерикализмом“, десним или левим „популизмом“, расизмом, хомофобијом…. Ови трендови у Србији се опонашају на често трагикомичне начине. Оно што на Западу већ изазива подсмех и отпор, квази елите у Србији прихватају као последњу реч моде и културе. Конзумеризам, материјализам и хедонизам, увезени са Запада, у Србији имају погубне последице. У њој се више ништа не производи – ни деца, ни велике идеје, ни материјална добра. Најопаснији је њен демографски суноврат, настао нерађањем деце и исељавањем на Запад. Слично је и у Републици Српској. Заветна Српска земља постаје обична колонија – тржиште за другоразредну робу и извор јевтине радне снаге. Верујем да многа решења, укључујући и проблем демографског опадања, могу да се пронађу у обнови традиционалне духовности, која подразумева спремност на жртву, на одбацивање егоизма и живот за друге. За Србе, то значи обнову Светосавског и Косовског завета. Православна вера и начин живота представљају једини алтернативни модел, укорењен дубоко у нашем искуству и култури, који може да понуди одговоре на најтежа питања и да издржи изазове савременог света. Велики број српског становништва данас се налази у дијаспори. Конкретно, ми који живимо у Сједињеним Америчким Државама где се још увек оснивају парохије, граде храмови, негује језик и традиција, а што је најважније чува и шири Светосавље, тј. наша Православна вера како ју је доживео наш народ и учио наш Први Просветитељ Св. Сава. Осврћући се у прошлост, тј. на искуство, доживљај, искушења, страдања, патње, успон и пад, и гледајући у будућност, шта нам је чинити да нам историја остане верна Светосављу а да постанемо нови делатељи ревносни на њиви Господњој у овој новој домовини где нам деца расту и где су неминовно под утицајем других култура и народа? Наша дуга историја нуди много поука. Сеобе и расејања представљају њен интегрални део. У великим, моћним, туђим царствима, какво је било Османско или Хабзбуршко, Срби су се вековима очували без својих држава, захваљујући својој Светосавској цркви. Опстале су само оне српске заједнице које су остале верне цркви и вери. Они који су их напуштали под овим или оним изговором, растварали су се, у првој или у другој генерацији, у водама владајућих религија и помодних идеологија. Други важан услов је српски језик. Деци рођеној у расејању или оној која ту одрастају, знање језика отвара врата високе, националне културе и олакшава непосредно упознавање земље матице. Што је посебно важно, знање језика омогућава сусрете са сународницима и вршњацима, међу којима деца могу да бирају своје животне сапутнике, сличног порекла и вредносне оријентације. Да би се то постигло, потребно је да се са децом проводи више времена; амерички стил живота, који се своди на посао, од јутра до мрака, срачунат је на то да нам децу васпитавају медији, школа и вршњаци. То је веома сложена једначина, али познајем много српских породица у Северној Америци и Западној Европи које су је веома успешно решиле. Изглед текста у штампаном издању часописа Епархије западноамеричке Историјски гледано, шта уствари значи прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Који су кључни елементи које младе генерације могу да разумеју, прихвате као своје, и да наставе да на њима граде себе и будуће генерације верног Српског народа у дијаспори? Млад човек, који сазрева и живи у САД, а осећа да није рођен само да би прикупљао или згртао материјална добра, гледајући од обала Пацифика до Атлантика храмове посвећене Светом Сави и Светом Симеону, свецима који су живели пре пуних 800 година, нужно ће се запитати: како је могуће да један народ тако дуго чува и негује култове својих светаца? Како то да његова Српска православна црква, постоји 800 година, упркос свим страдањима и тако бурној историји? На страну њена древност, али има ли она шта да каже и поручи данашњем човеку, о смислу његовог живота? Верујем да је постављање ове врсте питања почетак путовања у правом смеру. Оно може да буде подстакнуто и естетским доживљајем духовне музике, икона и фресака. Мислим да би млади људи у Америци за почетак могли да буду привучени делима високе културе, књижевности или музичке уметности православног усмерења, признатим и на Западу, каква су, рецимо, дела Достојевског или Чајковског. Ту су и дела великих, савремених проповедника и духовника, који комуницирају са данашњим животом на Западу, какви су били Александар Шмеман, Ентони Блум (Митрополит Антоније Сурошки) или је данас Тимоти Вер (Митрополит Калистос Диоклијски). Затим бих се враћао ономе што је српско православно наслеђе Америке. Животи Светог Севастијана и Светог Мардарија ближи су њиховом америчком и српском искуству него житија средњовековних српских светитеља иако је, наравно, животно важно читање српске историје и борављење у Српској земљи. Коначно, и Свети Владика Николај, по много чему, припада историји Срба у Америци. Захваљујући његовом западном искуству и широкој, светској перспективи, огромно дело Светог Владике Николаја, које се обраћа српском читаоцу, бави се најважнијим темама данашњег света и умногоме превазилази Шмемана и Блума. У њему су одговори на најдубља питања смисла и трансценденције, која млади људи постављају у најосетљивијим годинама сазревања. И на крају, каже се да је историја народа најбоља учитељица. У том смислу, шта је нас Србе историја научила, и на који начин нам то ‘ученије’ може помоћи у будућности, конкретно прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Ова прослава би, по мом мишљењу, требало да нам, у времену опште поколебаности, улије самопоуздање и једну врсту нове духовне самосвести. Морамо да познајемо свет и да му се радујемо, али потребно је да се изнова сретнемо са собом, са древношћу сопствених предања, сећања и историје. Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог. Нема много народа и цркава који могу да се похвале таквим јубилејима. Често понављам: потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века) Наслов и опрема: Стање ствари Интервју објављен у часопису Епархије западноамеричке Стаза Православља, бр. 54, стр. 12, 2019. https://stanjestvari.com/2019/06/04/staza-pravoslavlja-razgovor-za-prof-dr-milosem-kovicem/?fbclid=IwAR1hfrR0FM1I-O4N5bV7ETfRFazIEIsGjaFKbxzoYFRSOI8jz3bXcCfNhhY