Претражи Живе Речи Утехе

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Флб. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада. Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије. Старац и учитељ преподобном Јовану бејаше Ава Мартирије. Кад Јовану би двадесет година, он га постриже у иночки образ. На дан пострижења ава Стратигије прорече за Јована, да ће бити велико светило васељене. То се потом обистини. А кад једном приликом Мартирије са учеником Јованом оде к великоме Анастасију Синаиту, овај погледавши на Јована упита Мартирија: Реци ми, Мартирије, откуда теби овај ученик? ко га постриже у иноштво? Мартирије одговори: Ја, слуга твој, оче, постригох га. На то Анастасије са дивљењем рече: О аво Мартирије, постриго си игумана Синајске Горе! Аругом приликом блажени Мартирије оде са Јованом к великом старцу Јовану Саваиту, који је живео у Гудиској пустињи. Када их старац угледа, устаде, узе воду те уми ноге не Мартирију већ његовом ученику Јовану, па му и руку пољуби. Потом Стефан, ученик великог Јована Саваита, упита старца: Зашто си тако поступио, оче, умио си ноге не учитељу већ ученику, па си му и десницу пољубио? Велики старац одговори: Веруј ми, чедо, ја не знам ко је онај млади монах, али ја дочеках игумана Синајске Горе, и њему ноге умих. Таква бише пророчанства светих отаца о преподобном Јовану док је још млад био. Та се пророчанства испунише потом у своје време. Код свога духовног оца, Мартирија, преподобни Јован проведе у послушању деветнаест година, па остаде сироче, јер се блажени Мартирије престави к Богу. И као да к Вишњем Цару посла свог молитвеника и покровитеља, преподобни Јован се повуче у једну пештеру, имајући молитве духовног оца свог као силно оружје за разоравање тврћава. Та пештера беше на месту званом Тола, пет стадија удаљена од манастирске цркве. Тамо он проведе двадесет година, сваким даном распаљујући се све јаче и јаче огњем божанске љубави. Али, ко је у стању да речима подробно искаже његове подвиге, које он тамо тајно обављаше? Но ипак, преко ситних ствари могу се назрети оне главне. Ево неке од тих ситних ствари. Он је јео од свега што је допуштено монасима, али врло мало. То је чинио, да би мудро сломио рог гордости, која је могла да га узнемирава када не би јео. Јео је од свега, да се ум не би узгордио због испосништва. А јео је врло мало, и на тај начин господарицу и родитељку сластољубивих страсти, преједање, уздржањем морио. Малоједењем7 он јој је довикивао: Умукни! занеми! А пустињачким житијем и ретким виђањем са људима он пламен пећи телесне угаси, и потпуно испепели, и савршено уништи. Творењем пак милостиње и оскуђевањем у потребним стварима он чврсто избеже среброљубље, које свети апостол Павле назива идолослужењем. Лењу незапосленост, ту свакодневну смрт душе, и мекуштво, он је сећањем на смрт тела боо као останом, и себе на бодрост и труд потстицао. Замке и окове ма каквог пристрашћа и ма каквих чулних жеља он плачем покида и одвеза; а страст гнева беше у њему још раније умртвљена оружјем послушања. Ретко коме одлазећи, а још ређе говорећи, он умори пијавицу празнословља. А шта да кажем, пита се монах Данил, о побеђивању гордости? а шта о крајњој чистоти срца, коју овај нови Веселеил отпоче послушањем а доврши је Својим присуством Господ, Цар небеског Јерусалима? Јер се без присуства Господњег никада не прогони ђаво и његова војска. И у овом венцу похвале, који плетем преподобном Јовану, где ћу ставити извор суза његових, ствар која се сусреће не код многих? И сада постоји у пустињи у подгорју једна прикривена мала пештера, удаљена од келије преподобнога толико да се не може чути глас човечији. И он често одлажаше у њу, блиску небу, и јауцима својим, ридањима и призивањима Бога досезаше до неба. И јецајући и плачући он вапајно викаше као они које мачем секу или усијаним гвожђем жегу или им очи ваде. Спавао је врло мало, само толико да прекомерним бдењем не би уму свом нашкодио. А пре спавања обично се много молио и књиге састављао. Јер писањем књига он је прогонио униније, чамотињу. И сав ток живота његовог беше непрестана молитва и ненасита чежња за Богом, јер и дању и ноћу созерцавајући умом Бога у пресјајном огледалу чистоте душевне, он се не могаше наситити. Инок неки, по имену Мојсије, жудећи за врлинским животом преподобног Јована, моли га да га прими за свог ученика, јер је желео да се од њега научи истинској философији. А умоли овај инок и чесне старце, те се они заузеше за њега код светога, и он га на њихове молбе прими за ученика и сажитеља. Једнога дана велики отац нареди Мојсију да са извесног места носи земљу у градину и уреди је за поврће. Мојсије оде и вредно рађаше по наређењу. Но у подне пошто беше силна жега, јер бејаше месец август, уморан он зађе у хлад једног великог камена и леже да се одмори. И Господ, који неће да ичим ожалости Своје слуге, Својим обичним милосрђем спасе Мојсија од неочекиване смрти, а светог Јована поштеди од жалости. Јер у то време, бавећи се у својој келији богомисленом молитвом, преподобни паде у лак сан, и у сну му се јави неки свештенолик муж који га прекори што спава и рече му: Тако ли ти, Јоване, безбрижно спаваш? а Мојсије је у опасности. – Свети Јован се одмах трже од сна, и стаде се топло молити за свог ученика. А кад паде вече и ученик дође с посла, старац га упита, да му се није десило неко зло и нешто неочекивано. Он одговори: Умало ме један огроман камен не уби. И несумњиво би ме убио, да ме ти, оче, не викну. Јер у подне ја бејах заспао под тим каменом, али чух како ме зовеш, и ја се уклоних испод камена, и чим се уклоних камен паде. – И истински смиреноуман, Јован ништа не рече своме ученику о свом сновиђењу, већ тајно у срцу свом узнесе благодарне молитве доброме Богу. Преподобни Јован бејаше и образац врлина, и лекар унутрашњих рана. Тако, неким братом Исакијем силно беше овладао демон блуда. И он сав утучен, дође ка овом великом оцу, и исповеди му своју борбу плачући и ридајући. А он му на то рече: Пријатељу, припаднимо оба на молитву! – И док се они мољаху, и страдалник још ничице лежаше, Бог испуњаваше жељу свога угодника, да покаже да Давид не лаже када каже: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и услишиће њихову молитву (Пс. 145, 19), јер демон блуда побеже, прогнан ударцима моћне молитве преподобног Јована. – А страдалник, видећи себе ослобођена од страсти и потпуно исцељена, веома се дивљаше, и узношаше благодарност Богу који прослављује слугу Свога, и уједно слузи који прослављује Бога. Но неки, подбадани завишћу, говораху да је овај корисни учитељ, преподобни Јован, многоглагољив и лажљив. Онда он на делу показа да све може у Христу који моћ даје: заћута и целу годину не проговори ни речи, док га сами укоритељи не замолише да проговори. Јер сами увидеше да није добро затворити непресушни извор мудрости и лишавати све спасења, па дођоше и молише га да опет отвори своја богоглагољива. уста. А он незлобив, послуша их, и настави их учити својом богоданом мудрошћу. Сви се дивљаху подвизима преподобног Јована и гдедаху на њега као на новог Мојсија, па га силом поставише за игумана своје киновије. А он, примивши се преко своје воље за игумана Синајске Горе, још ближе приђе Гори Божјој. И богоразмишљањем ушавши у мрак у коме је Бог (2 Мојс. 20, 21), и духовним подвизима попевши се уз небеску лествицу, он доби закон написан прстом Божјим, и отвори уста своја речи Божјој, и привуче Духа, и из добре ризнице срца свог изнесе речи добре. Преподобни Јован постаде игуман после четрдесет година свога инсковања. Једном дођоше шест стотина поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. И кад гости одоше из трпезарије, а за трпезу поседаше они што су служили, потражише и оног вредног младића, распоредитеља, да и он седне с њима, али га нигде не нађоше. Онда Божји слуга, преподобни отац Јован, рече: Оставите, не тражите га, то свети пророк Мојсије послужи на своме месту. Једнога лета бејаше у тим крајевима велика суша. И сабраше се људи из околних градова, одоше к преподобном Јовану, и молише га да својим молитвама измоли кишу од Бога. И кад се преподобни помоли Богу, одмах паде велика киша, напоји сасушену земљу и учини је плодоносном. Пошто мудро руководи свој духовни Израиљ, преподобни Јован се приближи крају овог привременог живота. Само у једној ствари блажени Јован не би сличан пророку Мојсију, јер он душом уђе у Вишњи Јерусалим, а Мојсије не могаде ући у обећану земљу. А о светости преподобног Јована, вели монах Данил, сведоче многи, нарочито они који се, руковођени његоним богонадахнутим речима, спасоше, и сада се спасавају. Сведочи млади Давид, муж изврсни, који наследи мудрост премудрог Јована. Сведочи и преподобни Јован, игуман Раитски, добри пастир наш, који умоли светог Јована Лествичника, те као нови боговидац сиђе к нама са Горе Синајске, и показа нам своје богонаписане таблице, тојест књигу “Лествица”. Ова књига побуђује на подвиге, а сила њена упућује у боговиђење. Када преподобни Јован одлажаше к Богу, поред њега стајаше његов брат по телу, ава Георгије, и он га одреди за игумана обитељи Синајске. Али ава Георгије плачући мољаше га: Господине мој, зар ти одлазиш, а мене остављаш? Ја ти се молих, да мене пошаљеш испред себе, јер без тебе ја не могу ову свету дружину твоју руководити. И ето, бедан ли сам сада, јер ти одлазиш к Богу пре мене. Одговори му ава Јован свети: Не плачи! не тугуј, јер ако се удостојим близине Божје у оном свету, ја ћу умолити Господа, да те ове исте године узме на небо. Тако се и зби. Десет месеци после блажене кончине преподобног Јована отиде к Богу и брат његов ава Георгије, да заједно предстоји Богу са братом својим преподобним Јованом у слави светих, славећи вечито Оца и Сина и Светога Духа, амин. https://spc.rs/prepodobni-jovan-lestvicnik-2/

Молитва, као што је по свом квалитету општење и сједињење са Богом, тако је: – композитна и складишна енергија света; – мајка суза, али и ћерка; - опроститељ грехова, мост који нас спасава од искушења; – „зид који нас чува од туге, омекшивач ратова; – дело анђела, храна бестелеснa, будућа радост; – рад који никад не престаје, извор врлина, заштитник харизме; – невидљиви напредак, храна за душу, просветљење ума; – секира која цепа очај; – потврда наде, растварање туге; - богатство монаха, благо исихаста; - смањење гнева, огледало духовног напретка; - одраз мера које смо предузели, потврда духовног стања; - будуће откровење, знамење за духовну славу свакога; - за онога ко се моли истински молитва је судија и мерило, и корак ка Богу пре будућег корака (до горњег Јерусалима, прев. прим.) . Устанимо и чујмо ову свету царицу врлина како нас дозива својим узвишеним гласом и говори: „Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити; узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим, јер је јарам мој благ и бреме моје лако“ (Мт. 11, 28-30). А пошто се пробудиш из љубави према свету, одбаци своје бриге, одбаци мисли које ти долазе у сувишку, остави жеље тела. Јер молитва није ништа друго до отуђење од васцелог видљивог и невидљивог света. „Боже мој, кога ја имам на небу?“ (Псалам 73:25) „Јесам ли с Тобом, не желим ништа на земљи“. Ништа! Осим једног јединог да се Тебе увек држимо, не само молитвом. Неки желе богатство, неки славу, а неки неку другу грађевину. „И добро ми је да се приближим Богу! Уздах се у Господа Бога“ (Псалми 73:26-28). Време и начин молитве тестирали су монашку љубав према Богу. Ваше духовно стање биће јасно осветљено вашом молитвом. Теолози карактеришу молитву као „огледало за монаха“. Неки тврде да je молитва више од сећања на смрт. Онај ко често држи штап молитве у својим рукама нема начина да се спотакне. Али чак и ако посрне, никада неће пасти. Јер молитва је побожни ослонац Богу. Можемо разумети корист од молитве из препрека које демони доносе током својих потрага. Плод молитве можемо разумети из пораза непријатеља, као што каже псалмиста: „По томе ћу знати да си ми наклоњен, ако ме непријатељ мој не победи“ (Псалам 40,12) у време рата. Он такође каже „Вапим свим срцем својим: услиши ме, Господе, и чуваћу наредбе Твоје“ (Псалам 118, 145), односно устима својим и душом својом и срцем својим. „Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, тамо сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20). https://hristianstvo.bg

Оговарање је плод мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећење савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Много је тајно, изнутра покварених девојака (тј. страсти): лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овог зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога тога отерах (Пс. 100, 5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. ... Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно (већ својом вољом и злоупотребом своје слободе). Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. ... Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ,,Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите и неће вам се судити (Лк. 6,37). Немој осуђивати чак и када би видео некога да греши и на самој смрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су се тако ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. ... Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. ... Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше оно који си истраживали истрагу (Пс. 63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају. https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/lestvica,-sveti-jovan-lestvicnik

Превање протојереја-ставрофора Драгана Станишића, пароха подгоричког на тему “Свети Јован Лествичник – Лествица”, одржано у Светогеоргијевском дому при цркви Светог Ђорђа под Горицом, 30. марта 2022. године: https://mitropolija.com/2022/03/31/o-dragan-stanisic-predavanje-sveti-jovan-lestvicnik-lestvica-video/

Четврте недеље Свете Четрдесетнице прослављамо дивног угодника Божјег, прослављамо онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их узимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. У овај недељни дан, о којем смо говорили у новом издању емисије Богослужбене особености великих празника, пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе. Триодска химнографија преподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га следећим речима: Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божје, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. Кроз ово издање наше емисије, нагласили смо да је сваки хришћанин позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до духовног препорода. Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и злом рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сâм Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Флб. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада. Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије. Старац и учитељ преподобном Јовану бејаше Ава Мартирије. Кад Јовану би двадесет година, он га постриже у иночки образ. На дан пострижења ава Стратигије прорече за Јована, да ће бити велико светило васељене. То се потом обистини. А кад једном приликом Мартирије са учеником Јованом оде к великоме Анастасију Синаиту, овај погледавши на Јована упита Мартирија: Реци ми, Мартирије, откуда теби овај ученик? ко га постриже у иноштво? Мартирије одговори: Ја, слуга твој, оче, постригох га. На то Анастасије са дивљењем рече: О аво Мартирије, постриго си игумана Синајске Горе! Аругом приликом блажени Мартирије оде са Јованом к великом старцу Јовану Саваиту, који је живео у Гудиској пустињи. Када их старац угледа, устаде, узе воду те уми ноге не Мартирију већ његовом ученику Јовану, па му и руку пољуби. Потом Стефан, ученик великог Јована Саваита, упита старца: Зашто си тако поступио, оче, умио си ноге не учитељу већ ученику, па си му и десницу пољубио? Велики старац одговори: Веруј ми, чедо, ја не знам ко је онај млади монах, али ја дочеках игумана Синајске Горе, и њему ноге умих. Таква бише пророчанства светих отаца о преподобном Јовану док је још млад био. Та се пророчанства испунише потом у своје време. Код свога духовног оца, Мартирија, преподобни Јован проведе у послушању деветнаест година, па остаде сироче, јер се блажени Мартирије престави к Богу. И као да к Вишњем Цару посла свог молитвеника и покровитеља, преподобни Јован се повуче у једну пештеру, имајући молитве духовног оца свог као силно оружје за разоравање тврћава. Та пештера беше на месту званом Тола, пет стадија удаљена од манастирске цркве. Тамо он проведе двадесет година, сваким даном распаљујући се све јаче и јаче огњем божанске љубави. Али, ко је у стању да речима подробно искаже његове подвиге, које он тамо тајно обављаше? Но ипак, преко ситних ствари могу се назрети оне главне. Ево неке од тих ситних ствари. Он је јео од свега што је допуштено монасима, али врло мало. То је чинио, да би мудро сломио рог гордости, која је могла да га узнемирава када не би јео. Јео је од свега, да се ум не би узгордио због испосништва. А јео је врло мало, и на тај начин господарицу и родитељку сластољубивих страсти, преједање, уздржањем морио. Малоједењем7 он јој је довикивао: Умукни! занеми! А пустињачким житијем и ретким виђањем са људима он пламен пећи телесне угаси, и потпуно испепели, и савршено уништи. Творењем пак милостиње и оскуђевањем у потребним стварима он чврсто избеже среброљубље, које свети апостол Павле назива идолослужењем. Лењу незапосленост, ту свакодневну смрт душе, и мекуштво, он је сећањем на смрт тела боо као останом, и себе на бодрост и труд потстицао. Замке и окове ма каквог пристрашћа и ма каквих чулних жеља он плачем покида и одвеза; а страст гнева беше у њему још раније умртвљена оружјем послушања. Ретко коме одлазећи, а још ређе говорећи, он умори пијавицу празнословља. А шта да кажем, пита се монах Данил, о побеђивању гордости? а шта о крајњој чистоти срца, коју овај нови Веселеил отпоче послушањем а доврши је Својим присуством Господ, Цар небеског Јерусалима? Јер се без присуства Господњег никада не прогони ђаво и његова војска. И у овом венцу похвале, који плетем преподобном Јовану, где ћу ставити извор суза његових, ствар која се сусреће не код многих? И сада постоји у пустињи у подгорју једна прикривена мала пештера, удаљена од келије преподобнога толико да се не може чути глас човечији. И он често одлажаше у њу, блиску небу, и јауцима својим, ридањима и призивањима Бога досезаше до неба. И јецајући и плачући он вапајно викаше као они које мачем секу или усијаним гвожђем жегу или им очи ваде. Спавао је врло мало, само толико да прекомерним бдењем не би уму свом нашкодио. А пре спавања обично се много молио и књиге састављао. Јер писањем књига он је прогонио униније, чамотињу. И сав ток живота његовог беше непрестана молитва и ненасита чежња за Богом, јер и дању и ноћу созерцавајући умом Бога у пресјајном огледалу чистоте душевне, он се не могаше наситити. Инок неки, по имену Мојсије, жудећи за врлинским животом преподобног Јована, моли га да га прими за свог ученика, јер је желео да се од њега научи истинској философији. А умоли овај инок и чесне старце, те се они заузеше за њега код светога, и он га на њихове молбе прими за ученика и сажитеља. Једнога дана велики отац нареди Мојсију да са извесног места носи земљу у градину и уреди је за поврће. Мојсије оде и вредно рађаше по наређењу. Но у подне пошто беше силна жега, јер бејаше месец август, уморан он зађе у хлад једног великог камена и леже да се одмори. И Господ, који неће да ичим ожалости Своје слуге, Својим обичним милосрђем спасе Мојсија од неочекиване смрти, а светог Јована поштеди од жалости. Јер у то време, бавећи се у својој келији богомисленом молитвом, преподобни паде у лак сан, и у сну му се јави неки свештенолик муж који га прекори што спава и рече му: Тако ли ти, Јоване, безбрижно спаваш? а Мојсије је у опасности. - Свети Јован се одмах трже од сна, и стаде се топло молити за свог ученика. А кад паде вече и ученик дође с посла, старац га упита, да му се није десило неко зло и нешто неочекивано. Он одговори: Умало ме један огроман камен не уби. И несумњиво би ме убио, да ме ти, оче, не викну. Јер у подне ја бејах заспао под тим каменом, али чух како ме зовеш, и ја се уклоних испод камена, и чим се уклоних камен паде. - И истински смиреноуман, Јован ништа не рече своме ученику о свом сновиђењу, већ тајно у срцу свом узнесе благодарне молитве доброме Богу. Преподобни Јован бејаше и образац врлина, и лекар унутрашњих рана. Тако, неким братом Исакијем силно беше овладао демон блуда. И он сав утучен, дође ка овом великом оцу, и исповеди му своју борбу плачући и ридајући. А он му на то рече: Пријатељу, припаднимо оба на молитву! - И док се они мољаху, и страдалник још ничице лежаше, Бог испуњаваше жељу свога угодника, да покаже да Давид не лаже када каже: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и услишиће њихову молитву (Пс. 145, 19), јер демон блуда побеже, прогнан ударцима моћне молитве преподобног Јована. - А страдалник, видећи себе ослобођена од страсти и потпуно исцељена, веома се дивљаше, и узношаше благодарност Богу који прослављује слугу Свога, и уједно слузи који прослављује Бога. Но неки, подбадани завишћу, говораху да је овај корисни учитељ, преподобни Јован, многоглагољив и лажљив. Онда он на делу показа да све може у Христу који моћ даје: заћута и целу годину не проговори ни речи, док га сами укоритељи не замолише да проговори. Јер сами увидеше да није добро затворити непресушни извор мудрости и лишавати све спасења, па дођоше и молише га да опет отвори своја богоглагољива. уста. А он незлобив, послуша их, и настави их учити својом богоданом мудрошћу. Сви се дивљаху подвизима преподобног Јована и гдедаху на њега као на новог Мојсија, па га силом поставише за игумана своје киновије. А он, примивши се преко своје воље за игумана Синајске Горе, још ближе приђе Гори Божјој. И богоразмишљањем ушавши у мрак у коме је Бог (2 Мојс. 20, 21), и духовним подвизима попевши се уз небеску лествицу, он доби закон написан прстом Божјим, и отвори уста своја речи Божјој, и привуче Духа, и из добре ризнице срца свог изнесе речи добре. Преподобни Јован постаде игуман после четрдесет година свога инсковања. Једном дођоше шест стотина поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. И кад гости одоше из трпезарије, а за трпезу поседаше они што су служили, потражише и оног вредног младића, распоредитеља, да и он седне с њима, али га нигде не нађоше. Онда Божји слуга, преподобни отац Јован, рече: Оставите, не тражите га, то свети пророк Мојсије послужи на своме месту. Једнога лета бејаше у тим крајевима велика суша. И сабраше се људи из околних градова, одоше к преподобном Јовану, и молише га да својим молитвама измоли кишу од Бога. И кад се преподобни помоли Богу, одмах паде велика киша, напоји сасушену земљу и учини је плодоносном. Пошто мудро руководи свој духовни Израиљ, преподобни Јован се приближи крају овог привременог живота. Само у једној ствари блажени Јован не би сличан пророку Мојсију, јер он душом уђе у Вишњи Јерусалим, а Мојсије не могаде ући у обећану земљу. А о светости преподобног Јована, вели монах Данил, сведоче многи, нарочито они који се, руковођени његоним богонадахнутим речима, спасоше, и сада се спасавају. Сведочи млади Давид, муж изврсни, који наследи мудрост премудрог Јована. Сведочи и преподобни Јован, игуман Раитски, добри пастир наш, који умоли светог Јована Лествичника, те као нови боговидац сиђе к нама са Горе Синајске, и показа нам своје богонаписане таблице, тојест књигу "Лествица". Ова књига побуђује на подвиге, а сила њена упућује у боговиђење. Када преподобни Јован одлажаше к Богу, поред њега стајаше његов брат по телу, ава Георгије, и он га одреди за игумана обитељи Синајске. Али ава Георгије плачући мољаше га: Господине мој, зар ти одлазиш, а мене остављаш? Ја ти се молих, да мене пошаљеш испред себе, јер без тебе ја не могу ову свету дружину твоју руководити. И ето, бедан ли сам сада, јер ти одлазиш к Богу пре мене. Одговори му ава Јован свети: Не плачи! не тугуј, јер ако се удостојим близине Божје у оном свету, ја ћу умолити Господа, да те ове исте године узме на небо. Тако се и зби. Десет месеци после блажене кончине преподобног Јована отиде к Богу и брат његов ава Георгије, да заједно предстоји Богу са братом својим преподобним Јованом у слави светих, славећи вечито Оца и Сина и Светога Духа, амин.