Претражи Живе Речи Утехе

Овогодишње прослављање Светог Владике Николаја у манастиру Лелић, по броју свечара, учесника молитвеног сабрања и надасве великој благодати коју Господ молитвама равноапостолног мисионара излива на све људе који лелићкој светињи притичу, остаће у сећању као заиста посебно. По благослову Епископа ваљевског Г. Милутина, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је умировљени Епископ канадски Г. Георгије, уз саслуживање бројних свештеника и свештеномонаха из више епархија. Поред лелићке обитељи, домаћини славе били су свештено братство Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву, предвођено старешином протојерејем – ставрофором Драгомиром Јовановићем, Основна школа „Владика Николај“ Ваљево и пријатељи манастира Лелић из Цириха. Како се ове године са празником Владике Николаја поклопио празник Источни петак (Живоносни Источник), слава Радија Источник Епархије ваљевске, колектив ове медијске куће, на челу са уредником протонамесником Слободаном Алексићем, свог патрона прославио је у задужбини славног светитеља. „Време Владике Николаја тек долази“, речи су Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја којима је са седнице Светог Архијерејског Синода испратио Епископа ваљевског Г. Милутина на прославу празника Владике Николаја у манастир Лелић, којег је подигао заједно са оцем Драгомиром и у коме безмало три деценије сабира богочежњиве душе из свих крајева света. Јер он је, као и Преподобни Отац Јустин на свега четири километра у Ћелијама, свесрпски и свеправославни. Ова светиња припада свима нама и искрено благодарим Владики Георгију, свештеницима и монасима, као и свима који сте данас овде, рекао је Владика Милутин за трпезом љубави у манастирској трпезарији. Он је честитао славу игуману манастир Лелић Георгију (Мићићу), похваливши његов вишегодишњи труд, са жељом да духовно достигне првог игумана архимандрита Авакума, дивног и вољеног старца, крај кога је узрастао. Владика Милутин честитке је упутио и колективу Радија Источник, чији је рад 2016. године наградио Орденом Светог Владике Николаја, а коме је име дао данашњи главни служашчи Владика Георгије. Године 1991., када су управо 3. маја, са благословом блаженопочившег Патријарха српског Павла, мошти Владике Николаја пренете из Америке у родни Лелић, Владика Георгије служио је Свету Литургију. Данас, после много година на овом светом месту, када прослављамо и Живоносни Источник, Мајку Божју која је источила живот и без које не би било ни Христа Господа, не треба много говорити. Довољно је рећи „Христос воскресе“, беседио је Владика Георгије на Светој Архијерејској Литургији. Ми данас када се поздрављамо са „Христос воскресе“ знамо све тајне овога света и века. Одгонетка нашег битисања и после овога живота речена је Христовим васкрсењем. То потврђује и данашњи слављеник Свети Владика Николај Охридски и Жички. Ја волим да кажем „свесрпски“, зато што је доста времена провео у Америци и широм света. Написао је много књига и, после Светога Саве, најплодотворнији је писац. Он је српски Златоуст и сада треба сви да ћутимо и да се његовим мислима поучавамо – рекао је Владика Георгије. Псалтир српски су богомољачке песме Светог Владике Николаја. Он је сав свој живот, целог себе, Христу Богу предао. Знао је да окупи народ око себе и где је реч његова продрла, тамо се Бог прославља и дан данас, истакао је Епископ Георгије. По узору на богомољце Владике Николаја, чувајмо веру своју, Свето Православље. Не дајмо се завести овосветским бригама и страстима, јер наш живот је само оно добро што учинимо и тиме ће нас Бог признати као Своје, закључио је он. Најлепше проповеди и аманети српском народу У поздраву „Христос васкрсе“ садржане су тајна живота, тајна смрти и тајна нашег постојања. Владика Николај је то добро знао и нико није тако добро препричао Христову мисију као он, празнично је слово проте Љубисава Аџића, умировљеног пароха ваљевског, који је годинама уназад произносио беседе о Владики Николају. Ако Христос није жив, нико није жив. Хришћанско учење би онда било „бабско приповедање“. Христос је угаони камен вере наше, јер Он је отворио врата вечног живота за све Своје следбенике, истакао је прота Љуба Аџић. Током своје пастирске службе, прота Аџић, како сам каже, имао је част да буде парох у Лелићу, упозна фамилију Владике Николаја и чује много тога о њему. Свети Владика Николај сваку своју проповед почињао је и завршавао аманетом: „Да се Срби сложе, обоже и умноже“. Браћо и сестре, запитајмо се над тим аманетом! Колико има мање деце у Ваљеву… Број оних који се рађају знатно је мањи од оних који умиру. Нисмо се умножили, а кад ће се тек завађена браћа измирити… Владика Николај је толико писао о Србији, толико је страдао. Данас смо се сабрали овде са свих страна, јер он је свесрпски и свеправославни. Притичимо моштима Владике Николаја и молимо га да узмоли Господа да подари мир и слогу роду нашем – закључио је прота Љуба Аџић своје обраћање речима из Тропара Светом Владики Николају. Колико љубави према Владики Николају постоји у српском народу говори и данашњи број свечара. Поред лелићке братије, колач су преломили и свештено братство Храма Васкрсења Христовог, Основна школа „Владика Николај“, прва у земљи која је понела његово име, пријатељи манастира из Цириха Коста Илић, Драган Стевановић и Новица Васић. Домаћин ктиторске славе Лелића 2020. године биће Светосавска омладина српских студената из Цириха. Увек се у међувремену јави још људи. Није лако све набројати, уз осмех каже игуман Георгије, који је и ове године био изврстан домаћин бројним намерницима. Извор: Епархија ваљевска

Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник

Игуман Георгије духовни је син блаженопочившег архимандрита Авакума (Ђукановића), који је лелићком обитељи управљао од њеног оснивања. Отац Авакум био је духовни горостас, монах који је одрастао у времену знатно другачијем од данашњег. Радо су му долазили многи људи, и верујући и неверујући. Да чују мудре и једноставне речи монаха, који је толико година провео у манастиру. Речи, које превазилазе савремену теологију. На оцу Георгију је велика одговорност, јер није лако бити чувар ћивота Светог Владике Николаја, беседио је Епископ ваљевски Г. Милутин у част именовања новог старешине задужбине Лелићког Златоуста и оца му Драгомира. Отац Георгије од сад треба још више да чита дела Светог Владике Николаја и да му се увече у својој келији моли да он руководи његовим разумом. Да дође пред ћивот кад никог нема и пита га шта да чини. Добиће одговор и неће грешити. Бићемо радосни, и он и ја као епископ његов и сви заједно који долазимо у ову светињу Божју. Помолимо се Господу да му помогне у свему и да „одгаји“ бар још неког монаха овде, јер нам монаштва треба – рекао је Владика Милутин. Није теологија у богословском мудровању, него у старцима, духовним оцима којих и данас има на Светој Гори, у Русији, код нас… Ту побожност треба да слушамо, јер она надмашује свако учење које се понекад надима. Такав старац био је отац Авакум, кога ћемо молити да се у Царству Божјем моли за своје духовно чедо оца Георгија. Да и он замоли Светог Владику Николаја да Господа узмоли да отац Георгије буде прави игуман и да овај свети манастир постане извориште монаштва, као Ковиљ у Бачкој који данас броји преко тридесет монаха. Након Свете Литургије, Епископ Милутин одслужио је парастос свим јунацима који су пали за отаџбину у страдалној српској историји, од Косовског боја до данашњих дана. Молитвени помен служен је крај спомен – капеле „У част и славу непобедивим јунацима палим за слободу у периоду 1912 – 1918.“, коју су, уз помоћ Краља Александра, 1933. године подигли сродници хероју. Капела је пре неколико година обновљена трудом игумана Георгија. Наше је да се молимо Богу за душе свих који су положили животе за слободу, за наш народ на Косову и Метохији који и данас страда, као и да се рат више никад нигде не догоди. Овим поменом уједно отпочињемо обележавање стогодишњице завршетка Првог светског рата, најавио је Епископ Милутин. За трпезом љубави, коју су по обичају вредна лелићка братија приредила у трпезарији, обратио се некадашњи председник Скупштине општине Ваљево и републики министар полиције Душан Михајловић. Изразивши захвалност Владики Милутину што је био део овог свечаног чина, Михајловић је честитао игуману Георгију ступање на нову дужност и уручио му игумански штап и свећу из Јерусалима. За успомену на овај дан, са жељом да лелићком светињом успешно руководи много година. Радост, љубав и жеље за сваким добром оцу Георгију могли су се видети на лицима свих присутних. Јер, годинама уназад, уз архимандрита Авакума, као врлог и предусретљивог домаћина упамтили су га намерници са свих страна света. Извор: Епархија ваљевска

Архимандрит Авакум цео живот је посветио Богу. Колико се напатио у тешким временима, само Бог и они који су му били блиски знају. Жртвовао се и распињао да свима изађе у сусрет и угоди Господу. Молитвама Светог Владике Николаја, за чији је пренос моштију много урадио, Господ му се одужио лепим даном у коме га молитвено испраћамо и присуством бројних пријатеља у чијим је срцима био, беседио је Епископ шабачки Г. Лаврентије на опелу новопрестављеном прегаоцу на Њиви Господњој, архимандриту Авакуму. Нека му Господ Бог дарује рајско насеље и научи многе синове и кћери српског народа да следе његов пример! Да следују стопама Господњим којима је он целог живота ишао. Да нам он и после преласка из тела у Царство небеско буде близак и још ближи и помаже нам на трновитом путу нашега спасења… Молим Господа да умножи овакве у српском народу, да нам буду путоказ кроз ову долину туге и искушења ка Царству небеском. Господ је милостив па ће молитвама светих отаца наших учинити то и послати нам оне који ће нас водити стопама праве вере, истине и љубави – део је дирљивог обраћања Владике Лаврентија на молитвеном испраћају вољеног оца Авакума. Архимандрит Авакум рођен је 11. јула 1932. године у селу Стубо надомак Ваљева, као Бранко Ђукановић, од благочестивих родитеља Милића и Живке. У младим годинама дошао је у манастир Пустињу и духовно стасавао крај познатог духовника архимандрита Антонија (Ђурђевића), са којим 1961. године одлази у манастир Троношу. Ову светињу из доба Немањића двојица трудољубивих црноризаца подигла су из рушевина. Након пуне четири деценије службовања у Троноши, тадашњи Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије премешта га у новоосновани манастир Лелић, задужбину Светог Владике Николаја и оца му Драгомира. Архимандрит Авакум био је, народски речено, монах старог кова. Молитвеник какве срећемо у хагиографским редовима, записаних да нас личним примерима поуче живљењу у вери Христовој. Сваком боготражитељу прилазио је са благим осмехом, топлином истинске очинске љубави, саветом који отклања све бриге и недоумице. Био је и остаће вољен и дубоко поштован у срцима свих који су имали прилике да га упознају, а кроз њихова сећања и у срца будућих поколења отац Авакум ће се настанити. Извор: Епархија ваљевска