Претражи Живе Речи Утехе

Израел је ових дана, из свемира, са 37.600км даљине, послао фотографију на којој пише – „Мала земља, велики снови“. Пише још и „Am Jisrael haj“ – Народ Израела живи. Знам, досадио сам с Израелом. Али, досађиваћу док не постане очигледно довољном броју људи – све, СВЕ је у стању свести. Онај који не сања, који нема идеале, неће нигде ни да стигне. Снови и идеали су та фина разлика између постојања и живљења. Народ Србије постоји. Народ Израела живи. То објашњава да је Израел, једна од млађих држава на свету (а Србија 26. ако се не варам, независна држава света) неколико пута мањи од Србије, и уз то практично пустиња и уз то у непрестаном ратном стању од свог постанка, данас у свемиру, а ми на путу да се самоампутирамо и то не било где, него директ у корен. После тога ће нас тако посечене ставити у вазу па докле потрајемо. После тога чак ће и пуко постојање деловати као некакво златно доба јер након тога једини пут, ма колико вас убеђивали у супротно, јесте пут дуге агоније тихог одумирања. Могао бих вам даље у недоглед поредити Србију и Израел и све су упоредне предности на српској страни. Ипак, они су у свемиру а ми имамо макету Београда на води. Имамо и макету премијера. И макету председника. И макету опозиције. Јер кад сте постављени од стране окупационе власти да симулирате привид (није плеоназам, код нас је симулација симулације) државе ваш задатак није да ту државу дигнете, обновите, изградите, ојачате, обогатите, пролепшате, учините њене грађане срећним, већ управо све супротно од тога. Ваш задатак је да окупирану територију која вам је поверена на управљање (не због тога што сте најбољи, већ управо због тога што сте најгори) претворите у извор сировина, практично бесплатне радне снаге и тржиште мање више шкарт и некокурентне робе по монополским ценама. Шта је вођа? Неко ко води, ко што реч и сугерише. Ако знате где ћете и пут вам је јасан, јел вам треба вођа? Не треба. Треба вам онда кад сте у џунги, у овом случају геополитичкој. Да ли вам Вучић личи на Бил Грилса? Вулин можда? Би ли међу собом изабрали Вулина да вас поведе до излаза? Или бисте се ослонили на неког ко зна из ког лишћа се цеди вода, које бобице нису отровне и који мрави могу да се једу. Да ли бисте радије поред себе имали некога ко ће вам непрестано говорити да немате никакве шансе и да ћете ускоро бити поједени и још боље, да је решење да себи опалите метак у ногу, или некога ко, док ви успаничено зверате око себе, сече лијане, пентра се у крошње, прави чворове, кида гране, оријентише се према звездама на небу и маховини на стаблу? А ми уопште нисмо у толико лошој ситуацији. Јер ресурси су нам, природни и људски, на све стране. Понекад треба само да се дохвати секира или дебил смени генијалцем. Вучић и Вулин и цела та ретардирана екипа колонијалне управе би ишла за вама и говорила – реално, ми немамо никакве шансе. Знате ли ви колика је ова џунгла? Појешће нас прва звер на коју наиђемо. А и дивље племе би нас могло напасти, немојмо их провоцирати, правимо се мртвима. Макета српске премијерке иде около и у камере изјављује да је Србија земља образовања, иновација и креативности. Образовања? Ако је то што имамо највише менаџера на свету по глави становника образовање, онда јесте. Иновација и креативности, јесте, али то је захваљујући томе што је српски национ непресушни извор талената, а не због тога што је колонијална управа на чијем је челу створила некакву атмосферу за развој иновација и креативности. Ми смо креативни и талентовани УПРKОС а не захваљујући њима. Реално стање на терену? Па оно је, као прво далеко боље него што га представљате. Србија није у Сахари. И не би смела да има иједног гладног грађанина. Али ево УНИЦЕФ каже да 115.000 Српчића живи испод прага сиромаштва. Остали су мање више на прагу. Толико о вашем менаџерисању. Израел је пољопривредно самоодржив. Практично нема плодну земљу. Kао друго, стање на терену је увек било такво да би Србија реално и данас требало да буде отомански санџак. Не само што сте најгори, квалитет због кога сте и инсталирани, већ сте и невиђено безобразни. Није Kосово баласт, ви сте. Не смета нам Kосово да у потпуности дамо маха својим потенцијалима. Ви сметате. Само један потез би донео промену ситуације на терену о којој толико тртљате – анонимни конкурси. Али, авај, где бисте онда ви бесмислени морони? Али не, ситуација на терену је таква да ти и за дистрибуцију листића тоалет папира у јавном wс-у потребна партијска књижица а врло могуће и да те неки задргли кретен појебе. Млади Никола Kрстић је, јуче читам по неким алтернативним онлине медијима јер мејнстрим је пун немања алтернативе безнађу, осмислио прототип „паметне рукавице“ за слепе и слабовиде. Овакви као млађани Никола (а није једини, непрестано стижу вести о малим српским генијалцима који освајају научне медаље свуда по свету) су послали Израел у свемир. Израел у непрестаном ратном стању. Ми бисмо за почетак могли макар да не будемо гладни. Јер је податак да је 155.000 деце у Србији испод прага сиромаштва, све што о вама и вашој власти треба да се зна. Сањате ли Срби? О слободи рецимо? О богатој Србији? Добро је ако сањате, јер то значи да сте живи. Ако не, онда само постојите, и то је питање још колико дуго. Снови су антипод стварности и ситуације на терену. Али без њих та се ситуација никада променити неће. Нисмо немоћни. Ни издалека онолико колико вас убеђују да јесмо. Они, колонијална управа најгорих су наш баласт, а не Kосово. Kосово је наш погон.

О Јасеновцу вероватно најбоље говори изјава Артура Хефнера, официра задуженог за транспорт радне снаге у немачки Рајх, који је рекао да је то ,,један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом.“ Фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, о Јасеновцу је говорио као о ,,есенцији ужаса“ и ,,највећем од свих зла“, те је писао да је оно што је тамо видео ,,довољно да натера човека на повраћање“, док је Вјекослав Макс Лубурић, управник Јасеновца, на годишњици оснивања логора весело и хвалисаво рекао: ,,И тако смо ми у овој години овде у Јасеновцу поклали и више људи него Османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“ У једном допису из 1942. године се хвали како ,,Јасеновац може примити неограничени број затвореника.“ Методи убијања били су далеко суровији, садистичкији и бестијалнији него у немачким логорима, где се углавном користио гас: уместо немачког ефикасног или, како су га неки називали, индустријског убијања, усташе су Покољ спроводиле далеко дивљачкије и ручно, само подигнуто на један колективни систематичан ниво. Усташе су затворенике клале и тиме се сладиле, користећи посебан нож дизајниран за брзо клање, познат као србосјек. (Петар Брзица је приликом такмичења у клању Срба успео да победи тако што је србосјеком за једну ноћ својеручно преклао 1360 људи. Тада је проглашен ,,краљем србоклања“, те је добио златни сат, сребрни сервис, боцу вина и печено прасе.) Поред србосјека, коришћене су и секире, маљеви и чекићи приликом егзекуција затвореника. Вешање по бандерама и дрвећу је било уобичајно, па је познат случај такозване тополе ужаса (Логор ВИИ), за коју су логораши закуцавани ексерима или клиновима и остављани да умиру више дана. Kлинови, које су радили ковачи и који су били јако груби, забијали су се у грудни кош и кроз ноге, не би ли се погубљенима нанеле најстрашније патње. Поред тога, било је спаљивања живих људи у усијаним пећима, кувања у казанима и масовних дављења затвореника у реци, од којих су многи пуштани да после тога плутају Савом као порука и прослава. Мучење је коришћено у најбруталнијим облицима, како физичким, тако и психолошким: металним предметима су чупани нокти на рукама и ногама, људи су ослепљивани забијањем игле у очи, месо је откидано са живог тела, а потом су им ране сољене. Људи су били живи одрани, одсецани су им носеви, уши, језици и гениталије. Силовање је било често, а према сведочењима појединих усташа на суђењима после рата једно време је важило правило да се може силовати било која жена из одређених комплекса логора, са тим да силоватељ мора онда и да је убије. Овај метод је примењиван најчешће као средство да се од младих и неискусних усташа створе искусни кољачи, па су притом коришћени пожуда и алкохолна средства, чија је примена за циљ имала да их охрабри. Ћерке су силоване испред мајки, очева и мужева, понекад и групно. Синове су мучили и убијали пред очевима, а неретко и заједно са њима. Тешка батинања, па и масовна пребијања до смрти, била су свакодневница. Вода је била загађена, загађена фекалијама и крвљу, страх и неизвесно ишчекивање бруталне смрти неизџриво, зима језиво хладна, а глад велика. Смрт је била около и није била лепа. Архива Јасеновца је уништавана два пута плански, пошто су усташе хтеле да уклоне траг о зверствима и геноциду који су овде починиле. Још даље, када је постало јасно да је Немачка изгубила рат и да Црвена армија незаустављиво гази ка Берлину, Макс Лубурић је наредио покољ свих логораша до последњег, елиминацију свих трагова постојања Јасеновца, укључујући физичко уништење логора и уклањање тела жртава. Иако су усташе урадиле добар посао у прикривању свог злочина, известан број логораша који је преживео пробој, али и чињеница да су трупе 1. батаљона 4. српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије ушле у Јасеновац и заузеле комплекс осујетиле су овај план. Припадници Југословенске армије добили су наређње да обезбеђују логор до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Жртве Јасеновца су биле убијане без обзира на старосну доб или пол, тако да је у логору Јасеновац само 1941. и 1942. године убијено 19 544 српске деце (у НДХ је током рата према доступним подацима убијено више од 73 316 деце, а појава посебних логора за децу чини НДХ једином таквом државом у Европи). Чињена су и убиства беба које су мајке још увек дојиле, а према неким сведочењима, појединим бебама је живот окончан тако што им је усташка чизма газила по лобањи пред мајкама. Деца су везивана у џак и бацана у Саву да се удаве, али су и спаљивана жива. Што се укупног броја жртава тиче, он је остао предмет полемика. Са једне стране, педантност усташа у уклањају трагова је омела адекватно архивирање броја погинулих, а са друге, политика историјског ревизионизма модерне Хрватске, која жели да спере историјску одговорност, константно настоји да умањи број жртава у Јасеновцу, дотле да је Фрањо Туђман инсистирао на цифри од 35 000 до 50 000 убијених. Број убијених је по свему судећи далеко већи, са тим да је Александар Лер дао још 1943. године број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић 500.000, Херман Нојербах више од 750.000, а Ернст Флик од 600.000 до 700.000 закључно са мартом 1944. године. Државна комисија Југославије из 1946. године број је проценила на од 500.000 до 600.000 жртава, израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава, а Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује број жртава на око 600.000. Владимир Дедијер, биограф Јосипа Броза Тита, проценио је број жртава у Јасеновцу на 700.000. Што се злочинаца тиче, Макса Лубурића је УДБА симболично убила после рата тако што му је глава смрскана чекићем. Мирослав Филиповић-Мајсторовић, познатији као Фра Сотона, фрањевац славан по учешћу у покољу шездесеторо српске деце којој су главе сечене испред учитељице (која је полудела) и један од најистакнутнијих кољача из Јасеновца, обешен је после рата од стране партизана у свештеничкој одори. Андрија Артуковић, један од идеолога и инспиратора, као и министар у влади НДХ, побегао је у иностранство, да би његово изручење деценијама касније покренуло велико интересовање у југословенској јавности: осуђен је на вешање пред југословенским судом, али због старости и лошег здравља казна није извршена, па је преминуо у затвору. ОЗНА је ухапсила бившег другокомандујућег Јасеновца Љубу Милоша у операцији Гвардијан, заједно са Божидаром Kавраном, другим истакнутим усташом и још 95 других усташа (20 је осуђено на вешање, међу њима и Љубо Милош и Kавран, 57 на стрељање, а остали на доживотни затвор или затвору у трајању од 15 до 20 година). Иван Матуковић је погубљен од стране партизана. На поглавника НДХ Анте Павелића УДБА и четнички емигратнски кругови су заједнички извели атентат преко Благоја Јововића – Павелић није убијен на месту, али је преминуо од последица рањавања. Еуген Дидо Kватерник, управитељ свих логора на територији НДХ и шеф служби безбедности НДХ је побегао у Аргентину, где је преминуо после рата. Петар Брзица, познати кољач, измакао је правди и врло вероватно променио идентитет. Његова даља судбина је непозната. Много актера у Покољу спроведеном у Јасеновцу побијено је од стране партизана касније на Блајбургу (о томе је чак и бивши хрватски председник Стјепан Месић рекао како ,,ниједан убијени у Јасеновцу није крив за оне на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за побијене у Јасеновцу“). Јасеновац није једино место страдања Срба у НДХ, али је он његов најупечатљивији и најјезивији симбол, отелотворење једне крволочне и злочиначке идеологије, једне дубоке патолошке мржње која свој израз проналази у неизрицивој количини окрутности и зверства, у једној филозофији иживљавања и покоља уздигнутој на ниво државног закона, у једном националном и људском страдању које може да се упореди само са страдањем кроз које је прошао јеврејски народ од стране нациста. Покољ као израз готово демонске крволочности, нож као приказ опседнутости и зла. За нас је Јасеновац симбол онога што се десило и то не смемо заборавити никада. Али за нас је Јасеновац и упозорење, упозорење онога што више никада не сме да се догоди српском народу, ни по коју цену. Никад више. У том смислу, излаз видим у јачању међународног политичког утицаја Републике Србије и Републике Српске, али и стварању јаких државних служби безбедности, које ће за циљ имати елиминацију сваке шансе да се овако нешто икада поново догоди, макар те елиминације биле и физичке природе. У том смислу треба учити и од Израела и од начина и циљева на којима је утемељен МОСАД. Србија је увек имала квалитетне обавештајце, заиста је време да се они врате на оно што им јесте примарни циљ: заштита српског националног интереса, српске државе и безбедности нашег народа. По сваку цену. Наравно, треба порадити на дипломатији и направити дугогодишњи план лобирања са смисленом реалполитик стратегијом, која ће нам дугорочно обезбедити и мир и интернационалну подршку у будућности, али ће једнако тако одати пошту побијеним жртвама и сачувати их од забораве, те отети од релативизатора, који их по другим пут убијају и пљују им на гробове. Зато треба гајити сећање на Јасеновац у домаћој јавности кроз школску наставу која ће се исцрпно бавити овом темом, али га и ширити у светској јавности, не би ли оно заслужило интернационално памћење и поштовање. Геноцид над Србима у НДХ у светским токовима није познат ни десети део колико је холокауст који су Немци извели над Јеврејима. То је превасходно зато што је Србима недостајао одговарајући политички наратив и зато што на причи о Јасеновцу никада није довољно инсистирано. Време је да се то промени, а та грешка исправи. Медијска нарација о Јасеновцу на светском нивоу мора да постане државни пројекат и један од примарних интереса, дотле да је потребно организовати изразито јаку и дугогодишњу кампању промоције српског наратива о Јасеновцу (који није некаква острашћеност, него фактички и објективно исправна слика реалности). Једнако тако, требало би урадити филм о страдању у Јасеновцу, на енглеском језику и са неким од највећих звезда данашњег филма ради представљања ове теме широј светској публици на најприступачниј иначин. Данас је Међународни дан сећања на холокауст. Сетите се зато и ви Покоља који је извршен у НДХ. Сетите се Јасеновца и прочитајте бар једну причу о њему. Најежићете се и врло вероватно ће вам бити мука, али је то једини начин да се ово зло више никада не понови. Заборав осуђују, а они који заборављају историју заиста су осуђени да је понове. Ни по коју цену опет! Никад више! Слава жртвама! Слава победи над злом! Живела слобода! Александар Ламброс Фејсбук http://patriot.rs/aleksandar-lambros-jasenovac-gori-od-danteovog-pakla/

Једном приликом сте рекли да вас „забавља да нервирате вернике“. Kако бисте и чиме изнервирали челнике СПЦ? Шта им замерате? Мене је мало прошло то са нервирањем верника. Од како сам написао „Бог се никад не смеје“ и од како сам с терена атеизма склизнуо на политички терен. Посебно ме нервирање СПЦ минуло, кад видиш какви су католици и муслимани у непосредном окружењу стварно те прође жеља. А сад сам себи пронашао и нову занимацију која ме више забавља – да нервирам другосрбијанце. СПЦ замерам што није на висини историјског тренутка, што није довољно блиска својим верницима, што се издаје за морални ауторитет а у својим редовима има гомилу у најмању руку морално упитних људи, што није интелектуалнија (њени највиши званичници често дају изјаве које нису приличне ни сеоским поповима у најзабитијим парохијама), што се не бави прозилетизмом међу домаћим муслиманима, што није ангажованија у хуманитарном раду, ни издалека онолико колико би могла, и на крају, што нема јасно дефинисану естетику деценијама уназад. Уз ту и тамо понеки изузетак, сакралне грађевине које последњих деценија ничу ко печурке после кише су естетски ужасне. Део интервјуа Александра Ламброса дат за Еспресо.рс http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/174453/aleksandar-lambros-mislio-sam-da-su-srbi-urodjeno-skloni-primitivizmu-da-je-srpski-folk-vece-smece-od-hrvatskog-popa-to-su-drugosrbijanska-srnja

Ми смо окупирана земља и ми смо у рату који сада није конвенционалан, али у такав може да се претвори кад год неким центрима моћи на западу то буде било згодно и потребно. И у таквој дубиозној ситуацији ми душманима помажемо тако што им стављамо додатно оружје у руке, тако што ћемо национални корпус почистити од ЛГБТ елемената. Крајем априла у Паризу је, на његовом најпознатијем булевару, исламиста пуцњем из ватреног оружја убио француског полицајца. Није било ничег херојског у тој смрти, чиста егзекуција изведена док је полицајац јео сендвич. Овим никако не умањујем трагику догађаја и овог безумног убиства. Уследило је опште национално одавање почасти. Грађани су остављали букете цвећа на месту злочина, организоване су шетње а једно вече на терасама и прозорима широм Француске гореле су запаљене свеће у знак почасти убијеном полицајцу Ксавијеру Жужелу. На више ми је нивоа овај тужни догађај био занимљив. Медији су, наиме, одмах по нападу, објавили да је убијени полицајац био геј и у браку са мушкарцем. Штавише, био је геј активиста и активни члан једне организације која се бави проблематиком геј и трансродних припадника француских полицијских снага. Дакле, и то постоји, помислих. Чинило се да чињеница да је убијени полицајац геј, у браку са мушкарцем и активиста, није утицала на дубоку ожалошћеност нације за њим. Штавише, неколико дана касније постхумно је одликован орденом Легијом части на церемонији у дворишту Les Invalides (француског војног музеја) у ком се такве церемоније иначе и одржавају. Био је присутан и председник француске републике. Што је почаст највишег ранга. На испраћају уз војне почасти говорио је и партнер убијеног полицајца. Заиста, морате бити или без срца или толики хомофоб па да вас његов говор не дирне до суза. Између осталог, поменуо је како је волео Мадону и Селин Дион. Ово са Мадоном изазвало ми је инстант идентификацију – ко би мени држао говор а изоставио тај детаљ, ко да ништа није рекао. Штавише, предвиђам да у опоруци напоменем да ме испрате уз звуке Like a Virgin. Више ми је момената било чудно на тој церемонији које су испратиле апсолутно све француске телевизије. Гледано са стране човек би рекао да је у питању неко ко је погинуо јуначком смрћу у некаквом тешком окршају. Наравно, он јесте изабран за мету јер је носио француску полицијску униформу чиме је исламиста хтео да пошаље симболичну поруку да „француска држава неће имати мира“. Али, тог дана је на улицама француских градова било десетак хиљада полицајаца на дужности тако да је мени ова погибија заиста била у рангу „јеботе, каква глупа смрт“, ко да се, отприлике, откачила једна кабина на вртешци у Дизниленду. С друге стране, одавањем највећих државних почасти настрадалом полицајцу, Француска је на послату поруку одговорила једнако јаком симболиком – Француска не заборавља оне који су погинули за њу. Тако сам гледао церемонију и размишљао – наша национална авио компанија има авион који се зове по Горану Бреговићу, који изјављује да није ни Србин ни Хрват ни Босанац, што је све легално и нико му не спори, али не постоји ниједан авион који се зове по пилоту који је свесно отишао у смрт бранећи српско небо од небројено пута јачих НАТО злочинаца. Уосталом, помислио сам, код нас се не одаје почаст никоме, па ево ниједног ћошка, а камоли улице или трга или споменика за војнике који су изгинули на Кошарама. И колико само таквих Кошара имамо. Ма ни за стрејт јунаке немамо почасти камоли за геј, помислио сам даље. И ту се укључила лампица на узбуну. Чекај бре, хетеро или хомо, какве то благе везе сад има?! Јер то што је неко хомосексуалац а дао је живот за своју отаџбину умањује његову жртву? Је ли међу свим погинулим Солунцима није било ниједног да је геј? Тешко. Међу свим на Косовом пољу? Па само међу девет Југовића вероватноћа је велика да је један био геј, и ако хумор још није под анатемом, можда нам је народни песник оставио и миг који – Веселин (gay). Да ли се у српским касарнама и рововима никад није десила романса између два момка? Кога желите да убедите у то, заиста? Да ли су Срби можда имали и геј владара? Постоје јаке индиције да је деспот Стефан, свакако један од највећих српских владара (имајући у виду околности у којима је владао) био геј (нежења, владар, у оно време?) а да је „Слово љубве“ један од бисера српске средњевековне књижевности написао за љубавника. У сваком случају пажљиво читање његовог житија из пера Константина Филозофа, даје слику једног ренесансног владара и ренесансног двора. У грубом преводу – геј. На нивоу свакодневнице, јер то у Србији не постоји ниједан геј хирург који људима свакодневно спашава животе? Или професор који вам учи децу да сутра у нечему буду успешна? Откуд онда толика мржња? Највећи ресурс једне земље су њени људи. То нису ни нафта ни залихе злата ни дијаманти ни речни токови ни плодне равнице. То су људи. Доказ за то вам је, рецимо, Израел који нема ништа од природних ресурса. А регионална је сила у односу на све вишеструко веће околне државе којима петродолари испадају практично кад одврнеш славину у кујни. У светлу ове чињенице, мора да се нека мудрост крије иза тога. Приликом једне од мојих посета Израелу, локални геј активисти који су ме упознавали са историјатом геј покрета у тој земљи (Тел Авив је данас једна од најпопуларнијих геј дестинација у свету) поменули су ми једног Мосадовог агента од пре неколико деценија, који је био један од бољих којег су имали и требало је да буде унапређен и да му се повере озбиљнији и осетљивији задаци. Мосадовци су кренули у уобичајену процедуру провере у оквиру које су разговарали и са једном баком, његовом сусетком. “Ах, они! Дивни људи, нађу ми се а и волим кад ме поведу са собом у куповину, забавни су!“ „Који они?“ „Па он и његов момак.“ Агент је био отпуштен по хитном поступку a онда је неко из врха почео да се распитује зашто. Сазнавши да је разлог његова хомосексуалност, закључио је да је савршено бесмислено да због тога изгубе једног од својих најбољих оперативаца. Агент у питању враћен је у службу. Није да је ова једна епизода променила став Јевреја, познатих по привржености традицији, а у појединим елементима и конзервативни више него Срби, према хомосексуалности. Али покренула су се питања. Данас у израелској војсци можеш да се изјасниш не само као геј већ и трансродна особа. И јел то нешто слаби израелску војску? Не, она је једна од најефикаснијих на свету. Више од тога, израелска тајна служба, обзиром на то да се та земља налази у екстремно непријатељском окружењу, ако вам то изазива неке асоцијације, регрутује своје оперативце и међу припадницима ЛГБТ популације рецимо Палестинаца који се од прогона и хомофобије (често фаталне, то јест, смртне) склањају у Израел. Политички противници Израела ту праксу осуђују, називајући је Pink Washing. Укратко, у рату који се води, а рат може да се води и неконвенционалним средствима а не само бомбама, Израелци су били довољно паметни да непријатељу избију оружје из руку. Логика је једноставна. Неко ко је непрестано исмеван, омаловажаван, психички злостављан и сатериван у срамоту и ћутњу, или чак физички угрожен због своје ненормативности нема никакву мотивацију да брани друштво које га на тај начин злоставља. Прост је и лако схватљив психолошки механизам да у на тај начин злостављаној и, незаборавимо, суштински обесправљеној особи, ко летњи шумски пожар може да букне отворено непријатељство према таквом друштву. Бранити слободу и друштво које те штити је већ нешто друго. Такође, солидарност не омане никад. Кад би српско друштво у целини показало солидарност према сопственој ЛГБТ популацији, потпуно сам убеђен у то да иста солидарност не би закаснила ни са друге стране. Уосталом, јел Срби мисле да своје ЛГБТ сународнике држе обесправљене довека? Па то је бесмислено и смешно колико и идеја да се научна истина укине петициом о увређености. Која је исто тако подметачина из западних центара моћи који против нас воде специјални рат – СПЦ у својој историји никада није имала проблем са научним истинама. Тешко да је била неки поглед у будућност, али нема ниједног научника спаљеног на ломачи. Гејеви су последњи жртвени јарац хришћанства. То су некад били и Јевреји и жене и црнци. Чињеница да их је данас немогуће обесправљивати, без да то изазове реакцију јавности, последица је универзалне правне заштите коју данас уживају. Можете се позивати на религију и бога колико хоћете. Неизбежно је да се то догоди и са припадницима ЛГБТ заједнице. Питање је само хоће ли Србија бити међу првим (за то је већ касно) или међу последњим земљама које ће то учинити (и нађе се у нечасном друштву земаља какве су Саудијска Арабија, Катар и Сомалија). Некада је Србија била авангарда слободе. Звали су je Слободија у 19. веку и људи су бежали у њу. ТО ЈЕ СРПСКА ТРАДИЦИЈА – СЛОБОДА. Сетимо се Сретењског устава који предвиђа слободу за сваког одбеглог роба који се докопа српске територије у време када је робовласништво било још увек нормална ствар у такозваним цивилизованим земљама. Ко ће први да почне и искорачи? Питање је луксуз за који немамо могућности. Да ли су српски гејеви по правилу неродољуби, да не употребим тежу реч, отворени издајници. Нису. То су они које виђате по медијима и које разне НГО плаћају и подржавају за посао који обављају, а банални десничари и богобојажљиви им у томе свесрдно помажу. Српска ЛГБТ заједница родољубива је у истој оној мери у којој и толико мноштво других хетеронормативних Срба. И то упркос вербалном злостављању коме су непрестано изложени. Ако овај мазохизам није доказ родољубља шта онда јесте? Да будем скроз јасан, банални десничари, канонске и сертификоване патриоте, као и богобојажљиви који мисле да се српска политичка ситуација може решити шетање икона по улицама и молебанима, заправо су, онако како ја видим ствари, корисни идиоти за оне који нам раде о глави. Ми смо окупирана земља и ми смо у рату који сада није конвенционалан, али у такав може да се претвори кад год неким центрима моћи на западу то буде било згодно и потребно. И у таквој дубиозној ситуацији ми душманима помажемо тако што им стављамо додатно оружје у руке, тако што ћемо национални корпус почистити од ЛГБТ елемената. Сваке године кад дође тренутак параде у Београду, дигне се кука и мотика и покоја бејзбол палица да је спречи. У претходних годину дана прогута се свако могуће срање које нам наша колаборационистичка политичка елита сервира. Сваки бриселски споразум, корупцијска афера, фалсификовање диплома … списак је бесконачан. А онда дође парада и то је питање и живота и смрти. Статус Косова зависи од ње, сами опстанак српства зависи од ње. Креће сезона таргетирања и отвореног линча. На сопствене грађане. Ја се слажем да је подршка ЕУ и страних амабасадора српској геј паради контрапродуктивна. Просечан Србин мисли „то су људи који подржавају отцепљење Косова и његове мафијашке трговце људским органима, дакле, парада је антисрпска“. Јел ми можемо бити мудрији од тога? Зашто је вечни српски усуд реакција уместо акција? Они који су увек у позицији да реагују (уместо да буду проактивни) осуђени су да буду објекат у туђим рукама. Оптуже нас да смо нецивилизовани, недемократични и дивљаци а ми онда изађемо на улице да тучемо сопствене грађане да им то и потврдимо. Генијално, зар не? А могли су да прошетају и ником ништа. Не само ником ништа, једним потезом који не захтева никакав посебан напор и логистику, избијеш душманину оружје из руке. Макар једно. То што је могућа будућа премијерка Србије лезбејка је најмање спорна ствар. Заправо није спорна уопште. Њене тесне везе са америчким невладиним организацијама, а доказано је да су по правилу стране агентуре у питању, треба да су предмет евентуалне истраге. Највиши могући ниво права за српску ЛГБТ заједницу није само морално питање. Оно је и национално. А у ситуацији у којој смо немамо право да не будемо мудри. Александар ЛАМБРОС