Претражи Живе Речи Утехе

Веома лако губимо једни друге. Није важно чија је кривица, ако једни и други имају сломљено срце. Место где је живела вољена особа испуњава увреда и горчина. Разлози за несугласице су ретко фундаментални и неизбежни, чешће се свађамо око ситница. А онда у „нечијим правима“ на место љубави долази самољубље, а љубав се ломи њеним притиском. Породица се распада, љубав и пријатељство бледе. Постајемо непријатељи и губимо једни друге кроз сузе. Како избећи деструктивне сукобе? Постоји једноставан лек којим мудра мајка учи своје дете од првих корака у животу: тражи опроштај за своју грешку. Нажалост, овај лек није нимало лак. Самопоуздање, увек уверено у своју „очигледну исправност“, постаје камен спотицања. Свака страна сматра кршењем правде рећи: опрости! Други је увек више крив јер је он „други“. Самољубље жртвује пријатељство и љубав „у име правде“. „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. “ (Мт. 7,12). Наша непријатељства су укорењена у древном сукобу између човека и Бога. Тужна прича о томе почела је у Рају. Не послушавши заповест, Адам и Ева " зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох." (уп. Постање 3,8-13). Признајући своје дело, жена указује на змију као кривца. У оба одговора препознаје се карактеристичан знак греха: препознавање чињенице и порицање кривице за то. Како се развија породични сукоб? Једна страна криви: "Урадио си ово, и ово, и ово." Противна страна не пориче ове чињенице. Она узвраћа контраоптужбом: „А ти си урадио ово, и ово, и ово“. Сукоб долази у ћорсокак. Нема излаза из тога. Овај ћорсокак се може превазићи конструктивним дијалогом ако сви признају своју кривицу. Свака оптужба мора бити прихваћена, процењена и призната као што се признаје и сам чин. Када је одговор на оптужбу признање кривице, сукоб се решава и долази до међусобног разумевања. Тада друга страна може признати кривицу и затражити опроштај. Долази помирење. „Не допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за грехе“ (Пс. 140,4) , позивамо на црквену молитву у дане Великог поста. То значи: не дај да лукавим речима одричем своју кривицу у греху. Тако почиње дијалог у коме се миримо са Богом и једни са другима. Такво помирење је јеванђелски услов за опроштење грехова: ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески; али ако ви не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша . А још конкретније, Христос је говорио о немогућности молитве непомиреног срца: „Зато дакле ако принесеш дар свој к олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто на те, Остави ондје дар свој пред олтаром, и иди прије те се помири с братом својијем, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5, 23-24). За помирење је потребна храброст. Подједнако је тешко и тражити опроштај и опростити. Да признаш своју кривицу, да изговориш тако једноставне и тешке речи: опрости ми – треба се понизити. Понизност захтева духовну храброст. Тражити опроштај значи променити свој став према особи. То је обећање лојалности које се неће сломити, на које можете рачунати. Ово је подвиг за храбре. А да опростиш? За опроштење је потребна велика душа. Такав подвиг се зове великодушност. Опростити значи вратити поверење, ризиковати. Опростити значи заборавити, прихватити да грешка није била велика. Лако је опростити оне ситнице које нису дубоко дотакле наше самољубље. Често чујемо извињења добро васпитаних људи који су нас нехотице гурнули или нам изазвали друге мање сметње. Али, хајде да заборавимо оно што нас је болно гануло и мучило, што смо доживели као отворену рану, што је узнемирило наш унутрашњи свет и од чега смо огорчени дахтали, или у очајању кидали руке, или дуго и неутешно плакали; оно од чега смо поцрвенели од стида и понижења – да све ово заборавимо, да избришемо из сећања... То је у границама подвига, на путу јеванђелског савршенства. Христос стоји пред нама као вечни пример праштања. Попевши се на Голготу, војници су Га разапели на крсту. Уследили су тешки ударци чекићем. Пробили су и приковали Његове руке и ноге за дрво. Војници су очекивали да чују стењање и клетве са крста. Али са тог крста се зачула молитва: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23,34). После тога, не може бити кривице на земљи која се не може опростити покајнику. Тајна праштања није само да се помириш са оним ко те је увредио, већ да му не пожелиш зло. У тајни праштања дешава се чудо: враг постаје пријатељ коме, не само да желимо добро, него заиста и чинимо ово добро: „Ако је твој непријатељ гладан, дај му да једе хлеба; ако је жедан, дај му да пије воде.“ (Пословице 25:21). Постоји висина недоступна обичном погледу, висина коју понекад достиже хришћански дух, приморавајући се да се не љути на непријатеља, него да се сажали на њега и воли брижном, топлом љубављу, као у временима несреће и болести. Када се људи које ценимо, који су нам толико значили, за које смо жртвовали све што можемо и више него што можемо, покажу као непријатељи, тада почиње неподношљива патња душе. Истовремено, тешко је не дати одушка гневу и мржњи. Али, ми их на крају волимо, не због њихових мана, већ због светлости и достојанства које имају , које је скривено у њима. У вечном царству стајаћемо једни пред другима, и тада ће заблистати она блага која су била у њима, а која нам они нису могли показати, а ми у њима нисмо могли распознати. Када улазимо у Велики пост, тражимо опроштај једни од других у нади да ће Христос опростити наше дугове Богу. Ако се наша савест усуди да тражи опроштај, ако наше срце великодушно опрашта грехе ближњима, онда ћемо на Судњи дан неустрашиво рећи Богу: „Опрости нам грехе наше, као што смо и ми опростили дужницима нашим “ . Амин. о. Павел Аделхеим https://hristianstvo.bg

У среду, дана 03. јуна 2020. године, када Црква слави светог цара Константина и царицу Јелену и преподобну Јелену Дечанску, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је након одслужене Литургије проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и празник светих равноапостолних Константина и Јелене. Благодат Крста која произилази сабрала нас је под сводове овог светога храма, да се Богу помолимо и да нам Крст постане мерило нашега живота и симбол нашег васкрсења. Данашњи празник јесте победа Крста и вере над незнабоштвом, над идолопоклонством и свим другим сурогатима вере који су народ у оном времену, а и данас, одвраћали од Истине Христове. У данашњем Светом Јеванђељу могли смо да чујемо ко је Добри Пастир. Чули смо кроз која врата не требамо да улазимо. Ако би смо улазили на та ”друга” врата онда смо разбојници и лопови који желе да распуде стадо које се сабрало око Христа. Али ако улазимо кроз Врата, а Врата је Христос, онда смо ми следбеници Христови који се воде Речју Јеванђеља, ходимо путем заповести Господњих. Тако постајемо народ Христов, народ Божји који зна свој пут кроз овај живот. Стадо, чији смо сви део, никада не треба осетити недостатак љубави и милости Божје. Када нисмо близу Христа и Цркве Божје љубав усахне, на првом месту усахне љубав према ближњима а затим и љубав према заједници. У заједници, у Цркви Божјој, љубав може само да јача благодаћу Светога Духа. У Цркви убиремо плодове светотајинског живота. Требамо да се поучавамо слушајући Свето Јеванђеље – Реч Божју да бисмо лакше поднели трновит пут нашега спасења. Следовати Христа није лако, али на крају тога пута задобијамо благослов вечнога живота. Овај свет нам не може дати такав смисао и утеху. Заједница љубави, литургијска заједница која је предокушај Царства, пут је ка Тавору и преображењу наше душе. То је смисао живота у овом свету. Све без Христа је бесмисао, што смо могли да видимо у данима који су иза нас. Све је било празно, лишено љубави и задојено хаотичним страхом. Свет се одвојио од Христа, човек је постао самотњак својих мисли и жеља. Ослонио се сам на себе, не желећи да види другога а камоли да чује благу Реч Божју. Човек нема заједницу, душа му није отворена да прими Христа и зато не може да схвати колика је љубав Божја. Зато драга браћо и сестре требамо увек да следимо Христов пут, да следимо семе благослова Божјега – семе Јеванђеља, благе Речи. Нека то семе донесе стоструки плод, да нам буде благословено и Бог да нас сачува у све дане нашега живота. Када смо у заједници и причешћујемо се Телом и Крвљу Господњом тада смо прави и истински следбеници Христови. Долази нам празник Педесетнице, рођендан Цркве када је Црква добила своју пуноћу и свој смисао. У данашњем празнику открива нам се смисао Крста и Тајна нашега спасења. У Крсту и Распећу Христовом видимо Тајну кроз коју нам је Бог открио колика је Божја љубав према творевини и човеку као круни те творевине. Бог је милостив и благ, Бог који воли човека и стара се за његово добро. Питање је само колико човек жели да схвати благослов Божји. Нека би Господ дао, да се увек сабирамо и схватамо речи Јеванђеља, да следимо трновити пут Христов да бисмо на крају света и века задобили венац вечне славе и били са десне стране Бога нашег. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Братско сабрање свештенства Митрополије црногорско-приморске почело је данас, 30. децембра, Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светог Николе у Улцињу служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. Архиепископ цетињски је казао да је Христос спасење и пуноћа живота, вјечна и непролазна истина, те да је сва служба коју Црква служи већ двије хиљаде година призив свим људима и земаљским народима да приђу и да се поклоне Христу јер је у Њему живот вјечни и спасење. Владика је казао да су кроз те двије хиљаде година милиони оних који су пришли Христу, крстили се и ходили за Њим, слушали Његову ријеч, а Он их је обдарио и непрекидно обдарује Својим вјечним и непролазним животом: „То призвање да идемо за Христом постоји и оно непрекидно одјекује. Али, сам Господ је рекао, чусмо у Светом јеванђељу, да они који Њега признају пред људима, и Он ће њих признати пред Оцем Својим небеским. А они који се Њега одрекну пред људима и Он ће се њих одрећи пред Оцем Својим Небеским. Он као пут истина и живот, показује нам прави пут којим треба да ходимо у овом пролазном земаљском животу, који је препун беспућа и кратких путева. Једни пут који је истина и живот јесте управо Он коме прилазимо, коме се клањамо, у име којега се крштавамо, са којим се сараспињемо у овом земаљском животу.“ Подсјетио је Митрополит да је Христос разапет за нас и наше спасење, али је и васкрсао из мртвих и све у животу оних који су Његови је у знаку Његовог распећа и васкрсења: „То је и вертикала Цркве Божије, Цркве Христове, јер је то вертикала Његовог живота, и тако је то вертикала свих оних који су Његови кроз вјекове, од древних пророка који су Га припремали, до Његових апостола, па онда до свих оних који су кроз вјекове ходили за Њим.“ Један од тих дивних пророка је и Свети пророк Данило кога данас прослављамо, а који је живио 500 година прије Христа у изабраном јеврејском народу. Био је заробљен и одабран са другим младићима да на царском вавилонском двору учи школе. Иако је био при царском двору, остао је са још тројицом младића вјеран живоме и истинитоме Богу. „Нијесу се поклањали лажним идолима, тога цара Навуходоносора и његових наследника, него су били спремни да живот свој жртвују за правога Бога“, бесједио је владика и подсјетио да је Господ изабавио Светог пророка Данила и три отрока када су били бачени у јаму, тако да су били светлијега лица од оних који су одњеговани у раскоши. Говорећи о двојици наших подвиижника и страдалника које данас славимо, Преподобном мученику ђакону Авакуму и игуманану Пајсију, који су прије 200 година мученички пострадали у Београду, Митрополит је истакао да ђакон Авакум није послушао чак ни своје родитеље који су га молили да сачува своју вјеру, али да се привидно ње одрекне и прихвати ислам. „Он је набијен на колац и мученички пострадао. Они који су то урадили остали су запамћени као злочинци, а и други који су се одрекли Христа Бога, изгубили су свој образ и част, изгубили вјечни и непролазни живот ради земаљског живота, а Авакум је остао запамћен.“ Авакум и Пајсије, мученици и страдалници, као и Данило прије Христа, и многи други су Христу послужили и поклонили се, жртвовали свој пролазни живот за оно што је вјечно и непролазно. Сви су страдали, истакао је владика, поклонили се Христу Богу и остали вјерни и Он их је признао пред Оцем Својим на небесима: „Нијесу за пролазне идоле и идеологије жртвовали себе, него су се жртвовали за Бога, обогатили се Богом, оним што је вјечно и непролазно. То је једино богатство које једино бива и овдје на земљи и које се наставља у вјечности, вјечном и непролазном Божијем царству.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква Божија, као и они који су њени, кроз вјекове распета, гоњена и прогоњена, као и пророци, апостоли и други мученици кроз вјекове, те се не треба чудити што и данас страда. Навео је да је и ова наша власт обезбожена Навуходоносорска, лењинистичко-стаљинистичка власт. Подсјетио је да је само у СССР седамдесет милиона људи побијено у несрећној међусобици, брат је убијао брата. „Наши стаљинисти су наслиједили ту злочиначку лењинистичко-стаљинистичку идеју, а послије су се ради своје власти и части, чак и Стаљина одрекли, па је настао Голи оток. Првоборци су позатварани зато што су остали вјерни Стаљину, а не Брозу. Преко 60 000 људи из Црне Горе је стрпано и побијено, од јаме Петра Комненића, па редом, а колико их је тек ван Голог отока уништено.“ Високопреосвећени владика је казао да су они убијали и у току и послије рата, да су гонили име Божије, Цркву Божију, и отимали имовину, приватну и црквену: „Њихови наследници то сада приватизују и узимају директно за себе, своју власт и част и среброљубље. Отишли су, нажалост, и даље него што су то урадили титоисти и стаљинисти, па не само имање, већ хоће да одузимају и храмове Божије. Донијели су најсрамнији закон који је донијет икад у Црној Гори.“ Поручио је да ће проћи овај закон, односно безакоње и безаконици, као што прошли и они древни безаконици у Вавилону. Констатовао је да и ови модерни безаконици граде вавилонску кулу да би били јачи и моћнији од Бога. „Није с Богом лако ратовати, и то би требало да схвате и ови наши који су сада на власти. Сви који су с Богом ратовали завршили су као Навуходоносор и други злочинци кроз историју“, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да свим његовим наслиједницима, као и цару Валтазару, пише оно што је открио пророк Данило: Измјерен си, пролазан си, ништаван, пропашћеш! Црква Божија, као и они који се клањају живоме Господу, пролази кроз распеће и страдање, али задобија и силу васкрсења Христовог, казао је, између осталог, Архиепископ цетињски и додао: „Она се не клања смрти и пролазности, него Богу вјечноме и непролазноме, Христу Богу нашем, облачећи се у Њега у Тајни крштења, примајући Духа Светога у Тајни миропомазања и у другим Светим тајнама, трудећи се да живи по ономе како је заповједио Бог и проповједајући Јеванђеље“, рекао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Казао је да је то оно нашта нас је Господ призвао и позвао, то је оно на чему је призван и свети храм и данашње сабрања у Улцињу, то је суштина и сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске: „Дакле да се поклонимо Христу Богу, да видимо јесмо ли вјерни Њему својим животом, својом ријечју, трудом, и да ли смо спремни да истински носимо Његов крст: Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. То је позив Христов свима, а нарочито нама епископима, свештеницима, ђаконима, али и свима вјернима. Сви смо призвани да носимо крст Христов и да се поклањамо Његовом Светоме имену, Оцу и Сину и Духи Светоме“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након Литургије, радни дио сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске настављен је у новоизграђеној сали Краља Николе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански. Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих: „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“ Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим. „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“ Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика. „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“ Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога. „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика. Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“. Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце…. На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази: „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска