Претражи Живе Речи Утехе

Мухарем Баздуљ: Две кључне недеље "Није то једини пример по којем се види да власти у Србији не доживљавају грађане као одговорне појединце, него као децу која се могу дисциплиновати једино претњама и казнама. Можда је и илустративније анализирати изјаве које покушавају да временски ограниче период у којем се од грађана тражи посебно појачан ниво дисциплине". "Србија није острво и мораће и сама да крене овим путем, а у новим условима дисциплина грађана неће моћи да се контролише претњама и страхом од казне. Ако ништа друго, идуће две недеље би могле да буду кључне у промени односа власти према грађанима". Док се код нас само прича о „две кључне недеље”, дошли смо до тачке кад ће у наредне две недеље у највећем делу Европе заиста доћи до озбиљног попуштања мера Икад би се неким случајем или упливом више силе глобална епидемија коју је узроковао COVID-19 сутра волшебно зауставила тако да више не буде ни једног јединог новог случаја, прича о овој болести већ је неповратно обележила 2020. годину, тако да ће она једнако у меморији савременика, као и у историји, по свој прилици бити запамћена као „година короне”. Иако број деветнаест у имену вируса уверљиво сведочи да је регистрован још 2019, дакле прошле године, десило се да је практично цео свет у марту 2020. био изненађен као пословични балкански путари јануарским снегом. У том смислу, реакције власти у Србији биле су на нивоу европског просека, не превише добре и брзе, а опет не ни на нивоу „магареће клупе”. Ипак, ако бисмо начинили озбиљну компаративну анализу мера које су предузеле различите европске земље, лако бисмо приметили да се у Србији, у односу на лавовски део осталих држава, већи део одговорности премешта са самих грађана на репресивни апарат. Једноставније речено, нигде осим у Србији нема потпуне забране кретања практично целог викенда (од 13 часова у суботу до пет у понедељак). Испрва је иста мера постојала у Црној Гори, али је у међувремену ублажена, тако да је и недељом дозвољено кретање до 13 сати. Такође, полицијски час радним данима не постоји практично нигде у Европи, а и тамо где постоји, нигде не почиње тако рано као у Србији (17 сати), него после заласка сунца (од 20 или 21 сат). Свугде постоје препоруке да се не излази без преке потребе, али углавном нема изричите забране чије кршење кажњава полиција. Није то једини пример по којем се види да власти у Србији не доживљавају грађане као одговорне појединце, него као децу која се могу дисциплиновати једино претњама и казнама. Можда је и илустративније анализирати изјаве које покушавају да временски ограниче период у којем се од грађана тражи посебно појачан ниво дисциплине. Верица Јовановић, директорка Института „Батут”, позвала је 21. марта грађане Србије да поштују мере Владе Србије, нагласивши да су наредне „две недеље кључне” у тој борби. Била је субота, тако да је сироти грађанин могао да очекује да се најкритичнији период епидемије у Србији завршава у суботу, четвртог априла. Шест дана касније, 27. марта, Ана Брнабић је изјавила да се налазимо у 22. дану борбе против вируса, а да су пред нама „две критичне, кључне недеље” те да је потребна максимална дисциплина. Био је петак, па је грађанин могао да очекује да се најтежи период завршава 10. априла. Већ сутрадан, епидемиолог Предраг Кон изјављује да су наредне „две недеље кључне” за борбу против короне. Била је субота, па је грађанин могао да очекује да се кључни интервал завршава 11. априла. Три дана касније, исти епидемиолог, исти Предраг Кон, наглашава како ће идуће „две недеље бити кључне”. Крај би, дакле, требало да буде у уторак, 14. априла. И онда, трећег априла, на сцени поново имамо директорку „Батута” Верицу Јовановић, која нам је две недеље раније рекла да се кључни период завршава четвртог априла. Да ли је госпођа Јовановић ту да нам најави како сутра истичу „две кључне недеље”? Не, напротив, ту је да нам каже дословце: „Наредне две недеље су кључне, посебно предстојећи викенд, када је реч о борби против вируса корона у нашој земљи.” После два дана, председник Србије поручује како ће нашу судбину да одреде наредне „две до три кључне недеље”. Дакле, где си био – нигде, шта си радио – ништа, осим што су две кључне недеље постале две до три. Без претераног цинизма, могуће је замислити ситуацију где Ана Брнабић или Предраг Кон или Верица Јовановић или Александар Вучић сваких пет до десет дана, све до јуна, или августа, или октобра, или децембра, изјављују да су наредне „две недеље кључне”. А док се код нас само прича о „две кључне недеље”, дошли смо до тачке кад ће у наредне две недеље у највећем делу Европе заиста доћи до озбиљног попуштања мера, ако не и до повратка у колико-толико нормалан живот. Аустрија, Чешка и Данска то најављују већ за неколико дана, Немачка за 19. април, а први наговештаји о попуштању неких рестрикција долазе и из Хрватске. То није повратак у стање пре епидемије, али јесте почетак живота где се већина људи враћа на посао, где се свакодневица не своди на боравак међу четири зида. Опрез, избегавање окупљања, држање дистанце и даље ће бити нужни. Србија није острво и мораће и сама да крене овим путем, а у новим условима дисциплина грађана неће моћи да се контролише претњама и страхом од казне. Ако ништа друго, идуће две недеље би могле да буду кључне у промени односа власти према грађанима. Политика Online - Две кључне недеље WWW.POLITIKA.RS И кад би се неким случајем или упливом више силе глобална епидемија коју је узроковао ковид 19 сутра волшебно...