Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру априлског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 7. априла 2019. године, предавање под називом "Вавилонска кула - тумачење Пост. 11: 1-9" одржао је Стеван Јовановић, вероучитељ.

Са жаљењем констатујем да је и питање обнове Владичине куле или Зимовника Светог Петра Цетињског на Каручу ових дана искоришћено за неосноване нападе на Цркву и јавно порицање њеног неотуђивог права да учествује у поступцима у складу са важећим прописима Црне Горе. Није ми појмљив, а ни прихватљив приступ који суштински негира и потире правни поредак Црне Горе. Немам ништа против што је питање обнове Владичине куле на Каручу постало интересантно и за ”Побједу”, портал ”Аналитику”, па чак и за Фондацију ”Свети Петар Цетињски”. Није спорно ни то што и они виде да би било лијепо и значајно да се тај црквени објекат обнови. Али, по мом мишљењу, није добра необавјештенст, површност, једностраност, недобронамјерност и острашћеност која је видљива у објављеним текстовима. Не бих овдје о томе што један дио јавности у отварању једноставне приче о обнови руиниране Владичине куле на Каручу и нападима на Цркву види покушај скретања пажње са приче о озбиљним и врло аргументованим оптужбама и кривичним пријавама због крађа и пељешења бројних збирки и депоа Народног музеја Црне Горе. Изненадио сам се када сам као пуномоћник Митрополије у управном поступку о Владичиној кули, који се води пред Управом за заштиту културних добара, преко ”Побједе” и порталâ сазнао да иза читаве акције стоји Фондација ”Свети Петар Цетињски”. Јер, та организација се у списима предмета нигдје не помиње!?! Она не постоји као учесник у поступку. С друге стране, Фондација се као свјетовна организација ових дана представила као да је ријеч о Фондацијској, а не о Владичиној кули. По тој логици, за неке је изгледа довољно да оснују неку Фондацију или невладину организацију са гласовитим називом, па да се онда тражи све што је везано за личност по којој је Фондација или невладина организација названа. Заиста, врло креативно, али далеко од реалности друштвеног и правног поретка! Кад сам већ код Фондације ”Свети Петар Цетињски”, ред је да подсјетим јавност да смо недавно, преко истих медија, сазнали да је проф. др Живко Андријашевић, предсједник Управног одбора Фондације, обавијестио јавност да није у могућности да сазове редовну годишњу Скупштину, јер је, како је навео, један од његових чиновника ”заплијенио печат и документацију Фондације”. Не само да није могао да организује Скупштину Фондације него није могао ни да пошаље позивнице малобројним члановима. Такође, јавност је обавијестио да Фондација ”нема ни овлашћено лице”. Тешко је наћи логику у чињеници да би црквени објекат да обнавља организација која не може да окупи своје чланове на своју годишњу Скупштину! Беспредметна је полемика са организацијом чији је предсједник јавно признао да Фондација нема овлашћено лице. Ипак, ради јавности указујем да је прича о обнови Владичине куле на Каручу врло једноставна. Митрополија је, у сарадњи са Црквеном општином Ријечке нахије, још прије десетак година покренула питање обнове Владичине куле на Каручу. Поступак је окончан правоснажним решењем Управе за заштиту културних добара, а израђен је и одобрен и Конзерваторски пројекат. И сада, из небуха, Фондација без овлашћеног лица се јавља као наводни иницијатор поступка за добијање већ добијених и одобрених конзерваторских услова и пројекта!?! Па се још и изражава и чуђење што је, по нашој жалби, поништено незаконито решење. Демонстрација незнања врхуни у наводу да је решење касније достављено Секретаријату Пријестонице ”највероватније да се Српској Цркви пружи довољно времена да уложи жалбу на предметно решење”!?! Ради едукације правнички незнавеног сочинитеља предњих навода, наводим да рок за жалбу Митрополије као странке у поступку не тече од дана када Пријестоница прими решење као појединачни правни акт него свакој странци тече рок за жалбу од дана пријема решења без обзира на другу или коју већ странку. Неко некога у досадашњим писанијама Фондације без овлашћеног лица добрано обмањује! У Саопштењу Фондације од 31. децембра 2018.г. је наведено да је ”захтјев за добијање конзерваторско-рестаураторских услова поднио Секретаријат за уређење простора и заштиту животне средине Пријестонице Цетиње на предлог Фондације Свети Петар Цетињски 12. октобра 2018.г.”. А у захтјеву наведеног Секретаријата бр. 05-351/18-1588, који је достављен Управи за заштиту културних добара 19. септембра 2018.г. (дакле, скоро мјесец дана раније), стоји да се Секратаријату тим поводом обратило Министарство културе, а не Фондација ”Свети Петар Цетињски”. У посједу сам и наведеног захтјева Министарства културе. Нема ни помена о Фондацији или њеним завађеним фракцијама! Да не би било нових оптужби да ”неко из администрације ради за Српску Цркву” дужан сам да наведем да сам цитирана документа добио као пуномоћник Митрополије у поступку. Вјероватно је сада и министар културе Александар Богдановић зрео да од нових креатора и бранитеља идентитета буде проглашен за сумњиво лице! Шалу на страну, али једноставна ствар је доведена до апсурда и претворена је у лакрдију своје врсте: Министарство културе је странка у поступку и истовремено другостепени орган који поништава решење Управе за заштиту културних добара која је орган у саставу Министарства културе! И ко ту за кога ради из државне администрације? Да су необавијештени чланови наведене Фондације прочитали чл. 102 и 103 Закона о заштити културних добара видјели би да се конзерваторски услови могу издати само власнику, односно држаоцу културног добра! И никоме другоме! У овом случају, једино је могуће уз сагласност Цркве! Имовинско-правна питања се не расправљају преко медија него пред надлежним државним органима, па је беспотребно трошити вријеме. Бојим се да се само овдје доказују аксиоме: да је Владичина кула црквени објекат! Само неко ко је у дубоком раскораку са историјском прошлошћу Црне Горе и Цетиња може да се пита како је Црква црквена и како је владичанска кућа владичанска! Да су аутори тих питања макар дијагонално прочитали повељу Ивана Црнојевића видјели би да Каруч, уз друга имања, представља црквену имовину дуже од пет вјекова. Или, да су прочитали текст Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори 1868. године” (”Орлић црногорски”, 1869.г., стр. 60-64) видјели би да је Књаз Никола по признању Скупштине на Цетињу потврдио да у имовину Цркве спадају ”све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише”. Ту се као црквена имовина наводе и риболови Волач, Каруч, Калуђерово око, Шувица и седми дио од Граба!!! Било би умјесно да се Фондација ангажује да се испоштује повеља Ивана Црнојевића и да се Цркви врате имања која је потврдио Књаз Никола, а не да се негирају повеље и завјештања Црнојевића и Петровића. И поред свега што знам и видим, ипак не могу да вјерујем да се неко, без печата и субјективитета, усуђује да обмањује јавност наводећи нетачне и непостојеће податке из листа непокретности, који је доступан јавности преко електронског катастра Управе за некретнине. Нигдје у листу непокретности бр. 99 КО Рваши не пише да је Црква Светог Николе физичко лице. Не пише ни матични број који се наводи у Саопштењу Фондације. Не постоји, како неистинито тврде, хипотека на културном добру, јер нико није заложио Владичину кулу код банке да би подигао кредит него је у рубрику која садржи податке о теретима и ограничењима уписана забиљежба проглашења споменика културе из 1961. године. Да не набрајам даље! Списи предмета потврђују да Митрополија није и не може бити против обнове Владичине куле на Каручу, јер је управо она и иницирала њену обнову. Митрополија није ни против сарадње са Министарством културе, Управом за заштиту културних добара, Центром за конзервацију и археологију и свим другим људима и организацијама добре воље. Али, обнова и радови не могу да се изводе уз игнорисање Митрополије и негирање или отимање њених права као што је право на Каручу. Реаговање је објављено у данашњој Побједи Извор: Митрополија црногорско-приморска

На месту страдања Господа Исуса Христа на Голготи, у Јерусалиму, Света Царица Јелена подигла је храм Господњи да сачува од заборава то најсветије место за читаво човечанство. Од тада су се почели да подизати храмови Божији на месту страдања Светих хришћанских мученика. То Свето Предање примио је и наш српски народ, који је по примању хришћанства наставио да подиже цркве баш на тим страшним и светим местима страдања нашег народа. Од Косовског боја преко Врачара, па до Јасеновца, Пребиловаца и до најновијих стратишта српског народа из мученичке крви изникли су и изничу храмови у славу Божију и светих српских страдалника. Нажалост, кроз бурну историју нашег народа многа су мученичка места заборављена, а имена свих тих мученика за веру православну остала позната само Богу Живоме. Једно од страшних места страдања нашег српског народа који се није хтио одрећи вере православне и примити римокатоличку, кроз унијаћење, налази се у Далмацији, у граду Задру. То место страдања православних Срба описује у својој књизи „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“ један од најчувених познаваоца у савременој историји Светих Канона – Епископ Далматински др. Никодим Милаш. Наиме, у уводу књиге (стр. 18-21.), Епископ Никодим пишући о унијаћењу Срба говори и о њиховом страдању у Далмацији, посебно се два пута осврћући на њихово страдање у Задарској кули (Bovo di Antona) или како је данас позната – Капетанова кула. Капетанова кула је висока петоугаона средњовековна грађевина из 13. века и налази се на Тргу пет бунара у Задру. У почетку су је звали Велика кула а од 15. века променила је назив у Капетанова кула. Од 17. века име јој је Кула Свете Маркеле док од 18. носи назив Bovo di Antona по чувеном француском епу из 13. века „I Reali di Franci”, који је тада био популаран у Венецији. Кулу су 1684.године за време Млетачке Републике претворили у затвор а данас се користи као изложбени простор „Хрватског друштва ликовних умјетника Задар“ под старим именом Капетанова кула. Епископ Никодим Милаш наводи: „Прогоњења српског народа су била толико жестока и то не толико од стране Млетачке власти колико од Римске курије, тако да је Млетачка влада Декретом од 31. децембра 1761. године наредила да се мора признати слобода православнима. Наравно то не значи да Млетачке власти пре тога декрета нису тесно сурађивали са римокатолчким свештеницима и давали им подршку у прогону и унијаћењу Срба“. Користећи чувени латински слоган ”Cujus regio, ejus religio” тј. “Чија је земља тога је и вјера“, своју латинску вјеру која је тада била државна, наметали су силом православним Србима Далматинцима. О томе колико је тада било тешко нашем српском народу у Далмацији, владика Никодим пише следеће: „Говорити православним о унији (а особито православним Далматинцима) и истицати њену благодет, исто је што и говорити добро о пучини морској човјеку, који је у ту пучину упао био, пак се је посље страшних мука једва од ње ослободио и на суву земљу стао. Далматинац, кад се сјети начина, како се унија у његову средину уводила и шта је све било за време и посље уније, гроза га хвата, срце му се стеже и невоља суза за својим мученицима, очевима и дједовима, на очи му наилази. То није давно, да је православни Далматинац мало слободније почео дисати.“ Епископ Далматински Никодим у наставку текста помиње и то страшно место страдања православних Далматинаца од стране римокатолика: „Свјежа је у памети далматинског православног живља, успомена страдалаца својих за вјеру, који чамише и у Задарској кули Bovo d’ Antona и у Мљетачким Pozzi, и који мученичком смрћу засвједочише своју оданост Православној Цркви!“ У наставку дела о насилном унијаћења Срба од стране римокатоличких свештеника уз помоћ Млетачке власти, Владика Никодим говори о безбројним начинима гоњења православних Далматинаца. Римски бискуп је имао апослутну власт над православним свештеницима, православне цркве су се зидале под условом да у њима мора бити римски олтар као у Задру где су на силу подигли римокатолици свој олтар. Нико није могао постати православни свештеник ако пре тога није покорно отишао до римокатоличког бискупа и пред њим очитао Символ вере са “Filioque” док је у свим мјестима у Далмацији било забрањено свештеницма да врше било коју службу ван Цркве. То је само мали део у којем је описано страдање нашег народа од стране римокатоличке курије, а да се не би одмакли од главне теме места страдања православних Срба у Далмацији тј. у задарској кули “Bovo d’ Antona” или како се данас зове Капетанова кула и сам се Епископ Н. Милаш на крају овог малог дела о унијаћењу Срба враћа на то стратиште : “Ево кратке слике уније у Далмацији. И сва страдања, што су православни за време уније трпели свјежа су Далматинцима у памети, – још живи који мученик из доба уније, који жалостно показује на кулу Bovo d’ Antona и сузним очима прича о мукама православних!“ Видећи сва та страдања нашег народа још у Средњем веку од стране римокатоличке курије не треба се пуно изненађивати , што су за време Другог светског рата у геноциду над српским народом, активно учествовали римокатолички свештеници и монахиње попут злогласног фра Сотоне, Мирослава Томислава (редовничко име) Филиповића, који је једном приликом при клању српске дјеце у предграђу Бања Луке заклавши српкињицу Радојку Гламочанин, позвао усташе на клање рекавши им: “ Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу све исповједити и ријешити свих гријеха.“ Нажалост и данас смо сведоци да још има оних који би се према православнима односили као у време страдања на Капетановој кули. Иако је данас изложбени простор, као што је то и згариште православне цркве Рођења Пресвете Богородице у Глини (које је претворено у Спомен дом), Капетанова кула или кула “Bovo d’ Antona” остаје још један символ страдања српског народа, освећено мученичком крвљу православних хришћана. А глас сведочења о страдању православних Далматинаца у Kапетановој кули у Задру, које је чуо Владика Никодим, допире и до нас данас, опомињући нас да их не заборавимо иако их поименице не знамо. Такође, кад год нам Бог да прилику да се нађемо у Задру, да одемо до Капетанове куле, помолимо се барем у себи (ако већ не постоји могућност саборно и литургијски) Светим српским мученицима Далматинцима пострадалим за веру православну од стране римокатолика, и тако добијемо њихов благослов. Свети мученици далматински пострадали за Православну веру у Капетановој кули молите Бога за нас! Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска