Претражи Живе Речи Утехе

У новије вријеме примјећујемо тенденције појединих православних теолога да у јавност излазе са ставовима о хришћанској космологији, антропологији и еклисиологији који представљају нову интерпретацију ових области богословља. Свака од ових интерпретација је изазвала недоумице и полемике у црквеној јавности. У овом тексту не желим да анализирам појединачне интерпретације или ставове везане за поменуте области богословља, већ наратив из кога сви ови ставови произилазе. За потребе текста овај наратив ћемо назвати “новоправославље”. Концепт новоправославља се базира на принципима десакрализације и демитологизације православног хришћанства. Овај концепт као последицу има профанизацију православља, односно скретање православних хришћана са пута обожења на пут “грађанске еманципације”. Идеал светости се замјењује идеалом кооперативног грађанина. Овај концепт-наратив своју инспирацију налази у либералним протестантским заједницама, које су већ прошле транзицију из религијских у културно-политичко-активистичке институције. По угледу на своје узоре, новоправославље има задатак да “осавремени” православље и да га тако учини компатибилним једном ширем глобалистичком и конзумеристичком наративу. То осавремењење треба да се деси кроз стварање новог дискурса који би био ослобођен од свих “митолошких” и “магијско-мистичних” елемената и који би омогућио флексибилније тумачење Светог Писма и Светог Предања. Тако, на примјер, овај нови дискурс проглашава реалност преображаја творевине Божанском благодаћу Светог Духа за магијски концепт: Оном што је Божанском благодаћу освећено и преображено као што је Свето Причешће - Тијело и Крв Христова, одузимају се исцелитељска и осветитељска својства и оно се практично своди на дио фолклорних традиционалних ритуала. Молитва више није реално средство спасења и призивања Божанске благодати а још мање оружје у борби против зла. Молитва је литерарни жанр, социјална манифестација или, у најбољем случају, једна од метода психотерапије. Ова идеологија проповиједа и радикално флексибилан однос према Светом Писму, који се илуструје и кроз порицање истинитости старозавјетног учењу о стварању човјека по лику Божијем, тако сводећи смисао читавог домостроја спасења на апсурд. По ријечима Светог Аве Јустина Ћелијског: “Новозавјетна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог је зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“.*) Међутим, такозване научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. И још : ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. Уовом земаљском свету “еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се ту има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно,земљано, и као такво пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије бесмислена лакрдија и трагична комедија.” (На богочовечанском путу, из писма Аве Јустина 19. новембра 1968) Ово редефинисање хришћанске антропологије, неминовно доводи и до редефинисања хришћанске етике, обзиром да етика увијек произилази из антропологије. Тако, у једној десакрализованој антропологији, којој се одузима искупитељска а самим тим и есхатолошка перспектива, и у којој пали и огреховљени човјек остаје једино мјерило свих ствари, лако можемо замислити етику која отвара простор за еутаназију, абортусе, различите родне и брачне концепте. Одузимајући православљу димензију светости, преображаја и исцјељења, новоправославље постепено претвара Цркву у простор за одржавање културно-умјетничких манифестација и испуњавање личних спиритистичких потреба. Новоправославље такође тежи да се безусловно покорава мејнстрим идеологијама, научним теоријама, социјалним и родним концептима. А када се неко учење Цркве коси са било којим аспектом мејнстрим друштва - то се учење игнорише и означава као историјски артефакт. Један од главних алата новоправославне теологије је редефинисање појмова. Тако да нпр. појам “васкрсења Христовог” се не односи на буквално васкрсење Христа из гроба него, вјероватно, на васкрсење Христово у нашем сјећању. У перспективи новоправославне теологије у Цркви треба и даље да се служе литургије и пјевају тропари, али они попримају потпуно ново значење, углавном литерарно-метафоричко. У овом контексту порука “Не дамо светиње” добија нову и још важнију димензију. Крсто Станишић Извор: Поуке.орг

Године 1932. у Њемачкој је основан покрет под називом Deutsche Christen (Њемачки хришћани) који је био заснован на идеји германизације хришћанства и имао за циљ да теолошки оправда национал-социјализам и антијудаизам. Покрет је преузео власт у многим покрајинским протестантским црквеним јединицама (Landeskirchen), а нарочито је био јак у покрајини Тиринген. Главне идеје „Њемачких хришћана“ биле су: * укидање покрајинских цркава (Landeskirchen) и стварање државне цркве (Reichskirche); * искључивање хришћана јеврејског поријекла из Цркве; * дејудаизација Цркве кроз релативизацију значаја Старог завјета и тражење оправдања за антисемитизам у Новом завјету; * прочишћавање германске расе путем заштите од тзв. „безвриједних“ (Minderwertige). Режим Адолфа Хитлера је подржавао овај покрет и он је постао доминантан у Њемачкој протестантској цркви током његове владавине, а нарочито током Другог свјетског рата. „Њемачки хришћани“ су, између осталог, директно одговорни и за смрт Фридриха Бонхофера (познатог њемачког антифашисте, свештеника и мученика) и многих других свештених лица и лаика који су се противили њиховој идеји. Седамдесет година послије побједе над фашизмом, у Црној Гори покушава се спровести пројекат који има невјероватну сличност са пројектом германизације хришћанства у Хитлеровој Њемачкој. Ради лакшег поређења, извлачимо основне идеје тзв. „монтенегринског хришћанства“: * укидање постојећих епархија у Црној Гори и стварање тзв. ЦПЦ; * протјеривање свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске (нарочито оних који не посједују црногорско држављанство); * изналажење разних изговора за прогон српског народа; * прочишћавање „црногорске“ нације и заштита од тзв. великосрпског утицаја; * конфискација цркава и манастира, као и друге црквене имовине. Нема потребе наглашавати да је паралела између ова два покрета више него очигледна. Покрет „Њемачки хришћани“ због погубних последица у прошлости и дан данас је неизбрисиви терет њемачком друштву, а нарочито Њемачкој протестантској цркви. Модерна њемачка држава и Евангелистичка црква Њемачке данас улажу огромне напоре у промоцији борбе против расизма и идеја заснованих на принципима национал-социјализма. Случај „Њемачких хришћана“ упозорава нас какву опасност са собом носи покушај национализације хришћанства (нарочито национализације која је базирана на дискриминацији и шовинизму). Аналогно свом историјском преседану, пројекат „монтенегризације хришћанства“ је пријетња Цркви и пријетња духовном и културном бићу Црне Горе. (Аутор је докторанд теологије на Универзитету „Лудвиг Максимилијан “ у Минхену) Извор: Митрополија црногорско-приморска