Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије "Живе речи" са протопрезвитером-ставрофором др Велибором Џомићем и др Катарином Станковић, можете да пратите уживо у среду 30. децембра 2020. лета Господњег од 20ч. СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТИ: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске; УМЕТНИЧКИ ГОСТ: Др Катарина Станковић, диригент Певачког друштва "Мокрањац" и хора Храма Светог Саве; МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: Катихета Бранислав Илић

Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило. -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту? Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак. -И да ли сте се вратили? Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима. -Како су Енглези реаговали? Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли. -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице? Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама. -Где сте однели икону и мошти из манастира? Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира. -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице? Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица. -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја? Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца. -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине? Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света. -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије? У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију. -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве? Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско. -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима? Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима: ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“ Разговарала: Оливера Радић Извор: Православие.ру