Претражи Живе Речи Утехе

Живећи у свету и у нашем времену, гледајући догађаје који се дешавају данас, сведочећи о зебњи, немиру, несигурности који постоје, једно питање ми пада на памет, много пута у мислима и срцу - каква је породица данас и какву породицу желимо да имамо? Посматрајући оно што нам се дешава, проблеме које имамо у нашим домовима, потешкоће са којима се сусрећемо у међуљудским односима у нашој породици, комуникацијске потешкоћа које су често присутне у самом дому, тешке односе које пар често доживљава, потешкоће у комуникацији углавном са нашом децом, питамо се на крају: какву породицу желимо? Каквој породици тежимо? И да ли смо размишљали како ћемо до тога доћи? Породица је утемељена у тајни брака, то је реалност коју живимо у Цркви. Двоје који се воле долазе да придодају своју људску љубав на Божији калем. За живот Цркве, Брак је тајна љубави, љубав мушкарца према жени и жене према мушкарцу, љубавни однос две особе, где неговање њихове међусобне љубави и верности постаје „да“ племенитости Христу Дародавцу. Љубав је та која ствара човека. То је љубав Божија која долази да уједини два човека. То је љубав Божија која човека доводи до савршенства. Божија љубав, која долази у Тајну Брака да принесе једно другоме, тако да свако постане венац и слава другог. Божја љубав увек треба да буде присутна у животима супружника. Љубав човека према Богу је човекова референца, то је његов идеал, то је извор његовог живота. На љубав Божију која ствара човека, човек одговара својом љубављу према Богу, јер жели да Његова благодат одржи целокупно људско постојање, да живот осмисли и да све у животу улепша. Човекова љубав према Богу је природно упућивање његовог живота на његов почетак, на прототип. Не може бити брака без љубави мушкарца према жени и жене према мушкарцу, без овог ероса једног према другом, жеље сваког појединачно да живи и дели свој живот са другим. Важно је да ова љубав буде права, да то није само утисак тренутка. Важно је не бити себичан у љубави. Љубав треба да води свакога да изађе из себе како би упознао другог, што свакога води да се испразни од сопственог постојања, да се испуни присуством другог. Ова љубав постаје разлог да једно буде радост другом, а не пакао. Која је сврха брака? Једноставно бисмо рекли да је то неговање и продубљивање мистерије љубави. Брак није нешто тренутно, нити дато. Он је циљ. Двоје започињу заједнички живот да би достигли пуноћу односа, односа који је коначно завршен у Царству Божијем. У литургији Тајне брака молимо се за супружнике и за њихово спасење. Ово спасење има две димензије, вертикалну и хоризонталну. Глагол спасавам себе значи остајем сачуван, постајем цео. Човека је Бог створио као мушко и женско. Веома је важна реченица: "И створи Бог човека по обличју своме; по обличју Божијем створи га; мушко и женско, створи их.” (Постање, 1:27). Људска природа је андрогина (мушко-женска), у споју њих двоје састоји се целовитост људске природе, какву је створио Бог. У овој брачној заједници, свако тражи другог, онога кроз кога се употпуњује. Постаје цео, постаје здрав, поново проналази своју изгубљену целину. Није случајно да је синтагма „друга половина“ остала у историји народа. И тако, две половине чине целину, човека са својом андрогином природом. С друге стране, ту је вертикална димензија, човек постаје целовит и потпун када је у заједници са извором свог живота – са Богом. Богочовечанска природа је потпуна јер је у заједници са Богом, створено кроз заједницу са Нествореним превазилази своју творевину. Смртни, у заједници са Бесмртним, побеђују своју смртност. Тако у тајни брака, у љубави Бога према човеку, човека према човеку, мушкарца према жени, човек стиче могућност да достигне, како хоризонталну, тако и вертикалну целовитост. Оне нису независне једна од друге, већ једна настаје из друге, једна је инспирисана другом. Људска љубав је надахнута љубављу Божијом. А када човек инсистира и бори се да другог човека види као икону Божију, као дар Божији, онда је та потпуност у обе димензије оно што се доживљава у породици, у односу супружника. митрополит сијатички Павле ( из књиге: "Проблеми у образовању" ) https://bigorski.org.mk

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ноћ Великог четвртка неки сматрају за ноћ рођења наше Цркве. Ово није сасвим тачно, али је ипак почетак овог рођења, почетак тог великог осмог дана, дана вечности, данас, на дан Тајне вечере. Ми у Симболу Вере произносимо овакве речи: «Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву». У ове речи је веома тешко поверовати. Лако се слажемо са свим осталим порукама наше вере, јер је природно да човек верује у Бога. Природно је да верујући човек исповеда веру у Оца Без почетка, Сина Рођеног и Светога Духа, од Оца Исходећег. А шта је то – веровати у Цркву? Наша Црква нам даје толико разлога за разочарење, тугу, неразумевање и недоумицу. На крају крајева, ми видимо земаљску Цркву, у њеној земаљској историји, у њеној земаљској устројености, Цркву која живи по законима канона, која, као држава, има границе и јурисдикције; Црква која живи својом самосвести о аутокефалности, националности и својим унутрашњим традицијама. Односно, Црква живи баш као што живи свака држава. Отприлике на исти начин на који се бори Црква, отприлике на исти начин се мири. Црква има своју политику, своју економију, своју идеологију. И у шта ту веровати? Ако је све ово земаљско, ако је све ово пролазно, ако је све ово коначно, као што је све земаљско коначно и пропадљиво? Овде не може бити ни јединства ни светости. И покушавају да објасне да је ово Апостолска Црква, јер у њој постоји апостолско прејемство, а то се од Цркве схвата као преношење благодати Духа Светога рукама епископа. Тада се епископ замишља као нека врста акумулатора Светог Духа, који преноси апостолско рукополагање другим епископима. Још кажемо да је Црква Света јер у њој има много светитеља. Али ми смо грешни, видимо свеце само на иконама и читамо o њима у житијима. Кажу да је Црква Саборна, јер постоји седам Васељенских сабора на којима је Црква усвојила своје вероучење и сада чува свете догмате. Али видимо како данас ми нисмо у општењу са другом Апостолском Црквом, која има исте догмате и исте Васељенске Саборе. У какву Цркву ми верујемо? Уосталом, показује се да се не може рећи да могу да верујем у ту Цркву коју сам управо описао и која нам је свима позната, заправо, какву само и виде људи са стране, читајући о њој у новинским објавама, у новинама или на интернету. Она се само тако и види, друге Цркве нема, а када људима који су далеко од Цркве кажемо да верујемо у Цркву, то изазива велико запрепашћење. Но и за нас саме је то питање: у какву Цркву ми верујемо? Веровати се може само у Цркву Тајне вечере. Ни у какву другу Цркву се не може веровати. И разумљиво је зашто је ова Црква Света — Света је Христом и Светом Евхаристијом. И сви који се причешћују овом Евхаристијом постају и свети. Због тога током Евхаристије звуче речи «Светиње — Светима!». Не онима који су на иконама — додуше и њима, јер су ишли овим путем Цркве — већ нама. Ово је црква Тајне вечере, где сви служе једни другима, где Христос умива ноге ученицима и каже: «Ако сте ви моји ученици — апостоли —онда и ви морате чинити то исто». Управо због тога је то – Апостолска Црква. И ми морамо бити ученици Христови и као Христос умивати једни другима ноге и чути ове речи упућене нама: ко хоће да буде први међу нама, нека буде свима слуга. Ова Црква је Једна — јер је јединство у Евхаристији. То је јединство, када сви постају оно што смо данас чули у молитвама Евхаристије Светог Василија Великог: «Све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, сједини једне са другима у једно заједништво Духа Светога». Зато је Црква Једна. И ова Црква је Саборна. Не зато што постоји седам Васељенских Сабора. Она је већ била Саборна када још није било сабора, јер Црква у преводу, односно на грчком — «Еклесија» (ἐκκλησία), значи «сабрање». Овде је сабрање, сабрање на Тајној вечери, сабрање са Христом као главом. Ово је Црква у коју верујемо. Ова Црква је вечна. Ова Црква је Царство Небеско већ на земљи. Ова Црква ће се наставити у Царству Небеском, јер, како смо данас чули у Јеванђељу, Христос је рекао: «Пићу са вама ново вино». Ново вино ће Он са нама пити. У такву Цркву ја верујем. Јер ово је Црква мог живота. о.А. Умински https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780 Са фејсбук странице Алексей Шинкевич

Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора

Митрополија црногорско-приморска изражава жаљење због вечерашњег повређивања полицајаца. Такође жалимо све оне који су ових дана повријеђени, а који су принуђени да своју слободу вјере траже на улицама, јер нису могли да је обезбједе тамо гдје је то требало да им се омогући – у црногорском парламенту. Груба је манипулација и недостојна такве државне службе, каква је Управа Полиције, тврдња да ће за све евентуалне инциденте Полиција убудуће сматрати одговорнима и вјерске великодостојнике, чије дјеловање наводно доводи до нарушавања јавног реда и мира и других посљедица. Не прихватамо такву произвољну тврдњу и упућујемо надлежне у Управи Полиције да пажљивије прочитају данашње саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори у којем се врло прецизно наводи какав вид отпора Црква препоручује својим вјернима поводом усвајања антицрквеног Закона о слободи вјероисповијести, који изнад свега подразумијева мир и братску слогу, као и пост и молитву. И прије и одмах након усвајања Закона смо јавно саопштавали нашу бојазан да ће овај Закон изазвати мноштво проблема у црногорском друштву и продубити ионако велике подјеле, не зато што смо их прижељкивали, већ због тога што познајемо наш народ, за разлику од оних који су неразумно и без воље за било какав договор, одбацивши све предлоге Цркве, предложили и изгласали овај накарадни Закон. Понављамо – не подржавамо насиље демонстраната према Полицији, али ни примјену силе наоружаних полицијских службеника, са бројним средствима принуде – према демонстрантима, који су ових дана (чак и вечерас) привођени чак и кад су учествовали у потпуно мирним протестима. Тамо гдје је, нажалост, било напада на Полицију, то ни на који начин није подстрекивано нити подржавано од стране свештенства наше Цркве. Полиција би у таквим случајевима кад неодговорни појединци направе неки изгред (као ноћас испред Храма у Подгорици) требала да буде одговорнија од таквих појединаца и да има у виду да се у Храму и око њега дешава мноштво активности у којима учествују и дјеца, којих је и данас тамо било током њихове интервенције. Не прихватамо било какву одговорност за инциденте. Све што се дешава је плод чињења оних који су презрели став Цркве, а тиме и вољу већинског вјерног народа Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-примроска