Претражи Живе Речи Утехе

Треба бити веома опрезан са посебним техникама бављења молитвом јер та искуства могу пренети само они који су истински овладали овим духовним умећем и који су задобили делатно смирење. Интензивно бављење Исусовом молитвом у стању гордости или прелести крајње је опасно и може да доведе до веома тешких менталних оболења. Св. Игњатије Брјанчанинов такође је оставио много дивних записа о молитви, посебно о Исусовој молитви. Истина је да он предлаже да се молитва полако чита и да се највише пажње усмери на везивање ума за речи молитве. Међутим, пракса учесталог понављања речи молитве, посебно краће форме (Господе Исусе Христе помилуј ме) такође је веома распрострањена. И једна и друга пракса имају за циљ да се успостави контрола над кретањем нашег ума и да се пажња веже за Исусово име. Као аскетска пракса ово није нешто ново јер и у неким нехришћанским системима постоје сличне методе (понављање мантри уз посебну методу дисања и сл). Међутим, за нас хришћане Исусова молитва је неодвојива од контекста евхаристијског живота и почива на принципима хришћанске атропологије и сотириологије, а те традиције су дијаметрално супротне оним далекоисточним. Духовни учитељи саветују да се у почетку практикује (полу)гласно понављање молитве (наравно када смо сами или заједно са другима по посебном благослову). То је због тога што ум који још није извежбан у молитви лако одлута и изгуби пажњу, а овако се задржава на звуку речи које понављамо. С временом ум постаје сабранији и може да прати речи молитве "у себи". Духовни учитељи нас уче да је највећи степен молитве молитва без речи у којој молитва постаје непрестано пребивање у живом осећају присуства Божијег. У таквом стању молитвеник може да разговара, пише, ради али да истовремено дубоко пребива у молитви. Само понављање молитве не може механички да усели благодат Божију у наше срце, али може да посетепено одвоји наш ум и срце од расејаних мисли, посебно лоших мисли које омогућавају дејство страсти. Молитвеним бдењем над нашим умом сасецамо страсти у њиховом корену и не дозвољавамо да нас одвајају од Господа и да нас уведу у стање духовне обмане и болести. Такође, учесталим понављањем Исусовог имена стално се враћамо сећању на Бога и задржавамо се у духовном стању у коме можемо много здравије да расуђујемо и поимамо свет око нас. У Добротољубљу посебно можемо да научимо да зло не постоји само по себи, већ је последица духовног промашаја, греха који настаје управо када се природне енергије човекове усмеравају у погрешном правцу. Грех најпре настаје у уму и прихватањем лоших мисли удаљавамо се од аутентичног духовног начина постојања и улазимо у сферу деловања страсти и греха. Зато Исусова молитва представља једно од главних оружија за борбу против греха и ђавола и њоме би требало да се баве сви хришћани, а не само монаси, који на монашењу добијају поуку да никада не испуштају из свог ума речи ове чудесне молитве. Најсигурније је Исусову молитву, било у опширнијој форми или у краћој, понављати умереним темпом, дишући полагано и сабрано пратећи умом слогове речи које изговарамо, не дозвољавајући машти да нас одвуче од речи молитве и врати у размишљање о физичком свету који нас окружује. Духовно сабран ум постаје пријемчивији за деловања Божијих нетварних енергија и враћа се у свој природни, богомдани, начин функционисања. Он више не лута по спољним предметима, већ се враћа у само духовно средиште наше душе - у срце. Умна молитва тако постаје умно-срдачна. Таква молитва језик је будућег века и кроз њу и друге свете тајне и врлине човек све дубље узраста у дубини познања и љубави Божије. О тој чудесној духовној делатности говоре сви највећи оци и учитељи наше Цркве. Линк за књигу Вече у пустињи Свете Горе, Јеротеја Влахоса http://bit.ly/1fdEJt0 ИЗВОР

1. Молитва и тиховање "Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори". Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања. Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тиховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције. Прва је из Concise Oxford Dictionar y и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост". Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом. Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за стваритаква молитва се може обављати а да се не употреби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама. Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више волимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ. Ово ће бити бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем; не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)". Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори"- одн., пусти Бога да говори". Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља, ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној. Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног; Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог. По речима св. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем. "На почетку стоји мој крај" (Т. С. Елиот). Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао. Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори? Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"? Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена. 2. "Господе Исусе…” То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре. Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане. У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи ођек од "Казивања једног Боготражитеља". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи. Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем: прво, у њеној једноставности и разноврсности; друго, у њеној "потпуности"; треће, у сили имена; четврто, у духовној вежби непрестаног казивања. Размотримо их редом. 3. Једноставност и разноврсност Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове. Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег. Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирноспољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања. Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или; молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити; али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен". Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви; у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили. Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска. Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова. "Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва" сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила". "Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви. Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа. Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куца-ње, па би капу навукао преко ушију и очију. Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло. Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста. Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражитеља" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање. Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе. "Изагнај све мисли о задатку из свог ума". Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли. То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште. Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке. Из овога се може видети да је призивање имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла. 4. Пуноћа вере У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји". На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток, узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног!". "Они који су искусили дар Духа Светог", вели св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве". Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања. Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења. Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник. Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна. Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом. Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања. 5. Сила имена "Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје. У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18). Промена имена представља потпуну промену у човековом животу; нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17,2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил". Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке. Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути. Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова за-повест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17). Ово библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола. И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине". Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво. Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена. Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно". Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује. 6. Сабраност, созерцање Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни (Рамакришна). Сабраност значи бити ту где јесмо, овде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили; људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу. Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве. Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога". Аскетски Оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном на име Исусово. Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут". Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име. Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати. "Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу (Лојола, Фрања Асишки итд.). Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш ства-рати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу "Исусове молитве". 7. Пут срца Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо". Оно што свету треба нису људи који мањевише редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва. Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца". У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су: усмена молитва, молитва духа и молитва срца. Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу. Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је "средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа; не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа; телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем. Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен. Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, " status ante peccatum .” То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности. Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделате молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог. "Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту". Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је ботражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему. Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве. 8. Тело у молитви Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви. Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело. Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве. Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу? Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела: а. Спољашње држање Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Краљ. 18,42). б. Контрола дисања Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца. в. Пажња према унутра Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењу