Претражи Живе Речи Утехе

Преводи Светога Писма кроз историју, аутор: протођакон др Радомир Ракић; др Илија Томић, ванредни професор и доцент др Ненад Божовић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) др Павле Кондић и ма Јован Благојевић; издавач: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2020. Штампање књиге је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, велики део текстова је објављен у Гласнику – службеном листу Српске Православне Цркве. На 344 странице читамо о преводима Књиге над књигама: Древни преводи, Септуагинта (Превод Старог Завета на грчки језик), Преводи Светог писма на латинском језику, Вулгата, Преводи Светога писма на сиријском језику; Преводи Светог писма на грузинском језику; На јерменском језику, на коптски језик, на етиописки језик; Готски преводи Светог писма. Данас се око четири милијарди људи користи Библијом на свом језику, а милијарду и петстотина милиона људи чека да се Библија преведе на њихов језик. протођакон Радомир Ракић Посебно поглавље књиге обухватају Словенски преводи Светога писма у Руса, Преводи Светог писма на словенске језике: Белоруски преводи Светог писма, Украјински преводи, Бугарски преводи, Русински преводи, Хрватски преводи, Словеначки преводи, Лужичкосрпски преводи, Чешки преводи Светог писма, Словачки и Пољски преводи Светога писма. Међу преводима Светога писма на друге европске језике у књизи су дати: енглески, амерички, Преводи Светог писма од 1800-1990. године, католички преводи, почеци превођења на немачки језик, италијански преводи, румунски преводи, мађарски преводи, албански, дански и холандски преводи Светога писма, као и Свето писмо на есперанту. Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београда организовали су, у четвртак, 17. јуна 2021. године, трибину на којој је представљена књига „Преводи Светог писма кроз историју” протођакона др Радомира Ракића. Поред аутора, на трибини су говорили професор Богословије Светог Саве мр Горан Раденковић, ма Јован Благојевић као модератор трибине и вероучитељ Александар Милојков. Протођакон Радомир Ракић се захвалио пре свега Управи за вере, тадашњем директору др Милети Радојевићу, породици за бескрајну подршку, свим сарадницима који га годинама прате у његовом богословском писању, г. Зорану Вучићу, главном и одговорном уреднику Издавачке фондације, као и гђи Зорици Зец за сваkу помоћ у раду и настојању да књига „Преводи Светог писма кроз историју“ угледају светло дана, као и свим медијима и информативним службама које пружају подршку у мисионарењу речју, делом и књигом. Преводи Светог Писма у наше доба Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г., Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски. Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика. Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је 70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено. Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода. Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света, док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова. Извор: Епархија сремска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја. “Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу, да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика. Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима. “Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове. Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил: “Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску. Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале: “Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.” Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите. “Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом: “Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен. “У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа. “Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету архијерејску литургију на темељима храма Живоносни Источник на Ђевич-граду у Пиперима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је ово једно од мјеста које је свједочанство силе Христа Господа васкрслога. “И мјесто које је рођено из оног Соломоновог храма о коме смо слушали из Дјела апостолских како су апостоли Петар и Јаков исцијелили онога узетога. А онда су се Израиљци задивили томе чуду, а Петар им рекао да они то нису учинили него Бог Аврама, Исака и Јакова који је послао Сина свога јединороднога кога сте разапели, али је Он васкрсао из мртвих. Његовом силом се догодило оно чудо”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се Његовом силом догађају чудеса кроз сву историју Цркве Божије. “И ово мјесто је једно од свједочанстава те силе Христове, силе Сина Божијег јединородног који дејствује кроз вјекове, који је благословио својим првим ученицима да иду и да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, да држе оно што им је заповиједио, а Он ће бити са њима у све дане до свршетка свијета и вијека”, подсјетио је Владика. Рекао је да овом Литургијом започиње обнова овога светога храма. “Било је овдје моного храмова, на овом простору, од древних хришћанских времена када је Црква била јединствена на Истоку и Западу. Овдје је, по свједочанствима и древном предању, поријекло и светородне лозе Немањића. Ту поред Градине и данас постоји Савина вода, као и Савине ливаде”, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а Митрополит Амфилохије је посебно заблагодарио Мињи Поповићу, чији су преци кроз вјекове чували ову светињу. “И ево, он је Цркви вратио ово свето мјесто, приложио га Митрополији црногорско-приморској и Ћелији пиперској, да би ова светиња поново пропојала, да би се обновила и да би се кроз њу и преко ње обновило прослављање имена Божјега на овим просторима”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у сарадњи Архива Републике Српске, Удружења архивских радника Републике Српске и Архива Српске Православне Цркве објављен је зборник докумената под називом "Извори за историју Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини". Зборник су приредили др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве и мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске. Зборник је обима 361 страну, а садржи 70 докумената. Извор: Инфо-служба СПЦ

У овонедељној емисији "Храм" на Радио-Београд 2 о новим аспектима историје српске цркве, богослужења и духовности говорио је протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор литургијског богословља на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, продекан, ове високошколске установе за науку и настојатељ цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану. Звучни запис емисије У оквиру емисије представљен је пројекат - Историја српског богослужења и духовности "Центра за литургичке студије МОНС ХЕМУС", као и активности "Института за литургику и црквену уметност Православног факултета Универзутета у Београду", њихов допринос целовитијем сагледавању историјског развоја српског богослужења од 13 века до данас, кроз нова штампана дела и научно истраживачку делатност, о постигнутом и планираном раду у овој области. Као настојатељ цркве Ружица и капеле Свете Петке на Калемегдану протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић говорио је и о раду ових изузетних светиња, верном народу, као и напорима да се очувају и санирају од "зуба" времена. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском. Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје. Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском. Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо. Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу. Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом. Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници. Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало..." На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика. Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру. Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон). Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом. Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили. ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год., ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу. избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља". Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи - ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима. У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело МУ И данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља... Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви. АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331). Текст у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

tekst2.pdf

Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/

Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве

Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог

Извор: Радио Светигора

Према речима архитекте Дона Живковића из Живковић и Коноли архитектонске фирме, предводиоца радова историјског и јединственог пројекта обнове велелепног, историјског споменика културе, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, у петак 22. децембра 2017. године, почело је постављање скела, неопходних за уклањање оштећеног декоративног камена. Очекује се да скеле буду постављене до Божића 2018. године. Одмах потом наставиће се са уклањањем украсног камена кречњака, којим су били обложени унутрашњи зидови велелепног неоготског Саборног храма Светог Саве. На основу чланка ”Наш сусед Свети Сава” који је издала БКСК архитектонска фирма, која се налази у близини храма, ахритекта Саборног храма Ричард Апџон, ”... изабрао је чист, аутентичан материјал који представља уметнички рад – руком отесаних греда и руком клесаног кречњака, којим је прекривена цела површина унутрашњих зидова, допринели су високој цени овог пројекта. Овај трошак је био вредан јер се овај детаљ сматрао Апџоновим ремек делом”(http://easterndiocese.org/news_171010_1.html). Због овога посебна пажња биће поклоњена покушају да се сачува део унутрашњег декоративног камена у олтару где су биле оригиналне олтарске фреске, уоквирене златном бордуром, коју је ватра спојила са украсним каменом. Прва фаза се састојала од врло мукотрпне четири и по седмице чишћења шута, наноса који је створен после трагичног пожара на Ускрс 1. маја 2016. године који је уништио Саборни храм. О’Донахју грађевинска фирма је успешно извела ову почетну фазу обнове храма, скоро археолошким захватом, пазећи истовремено на стабилност зидова храма. Посвећеност радника ове фирме може се илустровати чињеницом да су радници не само део испод олтарске апсиде уклонили ручно већ су и сваки камен очистили. Са захвалношћу Богу, између осталих значајних детаља који су запажени и који су у различитoм степену очувани у пламену, сачаувана је сребрена Богородичина икона, потпуно неоштећена. Особито је важно да су, у овом веома опрезном процесу чишћења, такође пронађене свете мошти. Ове мошти мученика, чуване овде од освећења, пронађење су потпуно неоштећене јер су биле запечаћене у освећеном камену. Свети престо је био сачињен од белог мермера и постављен на пет стубова: четири стуба на угловима и пети у центру, држали су освећени олтарски престо. Ове исте мошти, постављене у освећени камен, ако Бог да, биће опет стављене у престо приликом освећења цркве. Оригинални престо је поклонио Канон Едвард Вест, епископални свештеник, аутор и канон еклисијарх у Катедралној цркви Светог Јована Богослова у Њујорку, за покој душа својих родитеља. Вашим истрајним молитвама, интересовањем и прилозима, настојање да се поврати нада, сачува историја и обезбеди будућност Саборног храма Светог Саве и њене заједнице у Њујорку, постаће стварност. Епископ +Иринеј Извор: Српска Православна Црква