Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'историчар'.
Found 16 results
-
Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook
-
Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције. „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html View full Странице
-
„Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
-
Историчар Милош Ковић: Црква у Црној Гори је гоњена!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Наизглед добри односи Србије и Црне Горе погоршани су након усвајања црногорског Закона о слободи вероисповести. Протекле недеље смо били сведоци хапшења свештенства, атмосфере која је била на ивици грађанског рата, а најновија порука дошла је од председника Црне Горе да је могуће и формирање Цркве православних црногораца. О свему томе разговарамо у са историчаром Милошем Kовићем. Након неколико деценија понижења српски народ у Црној Гори је тек после напада на цркве и светиње показао отпор. Професора Kовича ћемо питати како треба да схватимо Ђукановићеве речи да је обновио државу, па мора и Цркву. Kолико дуго ће представници Спрске православне цркве у Црној Гори трагати за решењем са представницима садашње власти? Да ли Црква може да преузме улогу политичких странака? Да ли ће и колико садашња ситуација утицати на попис становништва у Црној Гори? Извор: Спутњик -
У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- цркве!
- мисионар":
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Упокојио се у Господу историчар др Предраг Вукић (1966-2019)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Јутрос се у свештеној обитељи манастира Острог упокојио у Господу историчар др Предраг Вукић. Један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. 6. 1966. године, где је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године. На Цетињу је живео, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен. Био је сарадник Радио Светигоре од самог оснивања и аутор више емисија : „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“…. Читалачка публика ће га памтити по књигама поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.., као и више књига са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”…. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”. Опело и сахрана Предрага – Пеђе Вукића обавиће се сутра у свештеној обитељи манастира Острог са почетком од 11 часова. Поводом упокојења нашег брата у Христу који је васцелим својим животом ревносно и пожртвовано служио својој Светој Цркви, из архиве нашег портала доносимо предавање на тему: "Животопис Св. Василија Острошког и манастир Острог у свом историјском трајању", које је новопрестављени историчар Предраг Вукић одржао у свештеној обитељи манастира Острог, 25. маја ове године: ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, ДРАГИ НАШ БРАТЕ ПРЕДРАЖЕ! ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:-
- (1966-2019)
- предраг
- (и још 4 )
-
Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов
тема је објавио/ла александар живаљев у Личности
Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов недеља, 19.05.2019. у 19:59 (Фото Т. Јањић) Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности. Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани. Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004). Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003). Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године. Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг. -
Данас, 8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) Архиепископ Данило Други крунисао је 23-годишњег Душана- Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници. О историсјком лику Душана Силног разговарали смо са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња. Звучни запис разговора View full Странице
-
О историјском и светитељском лику Стефана Немањића говори историчар Предраг Вукић
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора-
- историјском
- светитељском
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Стефана Првовенчани или Стефан Немањић велики српски жупан а потом и српски краљ (1217.-1228), владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине, крунисан је на данашњи дан 8. августа 1217. Прије осам стотина једну годину у ,,седмовратој Жичи“ крунисао га је његов рођени брат Свети Сава први српски Архиепископ. Звучни запис разговора О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Историчар Петар Ђурђев: О руској царској породици Романов (звучни запис)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора -
Предавање историчара Петра Ђурђева, директора Историјског архива Новог Сада, које је одржао поводом стогодишњице убиства Свете царске породице Романов, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу, 19. маја 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, у оквиру Светониколајевских дана организованих поводом храмовне славе – Преноса моштију Светог оца Николаја. Звучни запис предавања Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
-
Дана 19. јула 1937. године у Београду, током Литије која је пролазила улицама града, дошло је до великог сукоба полиције са свештенством и православним вјерницима. Овај догађај је у историји познат као „Крвава литија„, а повод је био покушај потписивања Конкордата, којим би Римокатоличка црква у тадашњој Југославији добила привилегије какве није имала ни једна вјерска заједница. Неколико дана након Крваве Литије, под неразјашњеним околностима умро је Патријарх српски Варнава. О овом догађају говори историчар Предраг Вукић, сарадник Радио Светигоре. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА МОЖЕТЕ ПОСЛУШАТИ ОВДЕ Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја". Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата. пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017 *** Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека. Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе. Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем. У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36). Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16). Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14). Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци. Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина? Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи: [„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“. „Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“ „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“ „Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“ „Епископ рашко-призренски + Артемије“] Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд. Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем. Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао. Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“. Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“. Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви. О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“. С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа. Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга. Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви. На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи. Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример: - Стављање на интернет мојих писама; - Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност? - Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“ Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила. Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација. Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи. Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети. Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“. Зашто сам јавно говорио? Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио: 15. Апостолски; 5. Четвртог васељенског сабора; 4, 13. и 22. Антиохијског сабора; 13. из Писма Никифора Цариградског; 54. Картагенског сабора и др. Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се: зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте? И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају? На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике! Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“. Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка. На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа. И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету. На дан Светог Симеона Мироточивог Лета Господњег 2017. Др Миодраг М. Петровић научни саветник у пензији подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.