Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ