Претражи Живе Речи Утехе

Радио Светигора у три наставка доноси превод дјела Светог Максима исповједника „Кратко тумачење молитве Оче наш“. Ово је капитално дјело које по ријечима преводиоца, владике Атанасија Јевтића, представља најбоље тумачење ове молитве у читавој древној и савременој новозавјетној егзегези. Звучни запис емисије View full Странице

Радио Светигора у три наставка доноси превод дјела Светог Максима исповједника „Кратко тумачење молитве Оче наш“. Ово је капитално дјело које по ријечима преводиоца, владике Атанасија Јевтића, представља најбоље тумачење ове молитве у читавој древној и савременој новозавјетној егзегези. Звучни запис емисије View full Странице

Извор: https://stanjestvari.com/2017/10/07/komar-kiril-cvjetkovic/#more-41515 Послушајте још: http://www.svetigora.com/node/21657 Отац Илија Мотика најављује прославу Светог Кирила Цвјетковића у Баошићима Константин Цвјетковић, у монаштву Кирил, потекао је из куће поморских трговаца у Баошићима у Боки Которској. Рођен у вријеме млетачке управе херцегновским крајем, примљен је у свето братство манастира Савина, у почетку 19. вијека, за игумана Никанора (Богетића). Касније, као секретар далматинског и бокешког епископа Венедикта, открио је план о увођењу Уније у епархију, да би послије драматичног расплета, допао тамнице у којој је провео више од двадесет и четири године да се никада више не врати своме завичају. Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине[1] Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки[2], селу на обали, које је за Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[3], а мајка Анђа[4]. Свјетло Божије угледао је 1791. године, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога Оца Николаја у којој се данас храни успомена на тај догађај у једноме прикладноме натпису. Сам отац Кирил у самоме почетку своје Аутобиографије, помињући родитеље, исцрпније казује о мајци него о оцу. Његова мајка Анђа била би рођена у Дражинврту у Боки, потекла од Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Ђед Кирилов бијаше поп Симеон. То он сам посвједочује. Главни извор за животопис оца Кирила јесте његова Аутобиографија коју је исписивао у затворима Аустрије, и која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[5]. У баошићкој цркви Светога Николе чува се успомена на крштење оца Кирила. То је натпис, начињен 1899. године: + ОВДЈЕ ЈЕ КРШТЕН КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ 1791 ГОД. НА УСПОМЕНУ ТОЛИКЕ СЛАВЕ ЗАХВАЛНИ МУ ЗЕМЛАЦИ ОВУ ПОЛЗУ ПОСТАВИШЕ 1899 ГОД Кирилов ђед, отац Симеон, Симо, имао је и синове: Филипа, Марка и Николу и ова двојица последњих, стричева Кирилових, били су свештеници. Алекса Марков био је свештеник. Сам отац Кирил имао је браћу Трифона и Спиридона. Из наших података видљиво је да је отац Кирил потекао из фамилије баошићког пароха попа Сима (Симеона) који је 1789. имао десет чланова обитељи. У наредних десет година, његов син Јован је, оженивши Анђу Вукасовић из Дражинврта, формирао своју породицу у Баошићима. Отац Симо Цвјетковић је у другој половици 18. вијека вршио и дужност ђеновићког и кумборског пароха и то је развидно из једнога позива на суд издатога од канцеларије ванреднога провидура 12. септембра 1780. Овим прогласом прогла-шен је кривим поп Симо и извјесни Абрам Бимгур, ‘’закона латиншкога’’ из Дубровника, настањен у Кумбору којега је овај свештеник вјенчао кћерком Петра Симова Војводића, противно законима Млетачке републике. [6] У вријеме попа Сима, стајао је у Баошићима и поп Никола Цвјетковић, како је видљиво из тестамента Илије Црногорчевића од 20. априла 1775[7], а у парохији ђеновићко – кумборској поп Марко Цвјетковић[8]. О старим свештеницима Цвјетковићима сачуван је још један траг. На једноме гробу крај цркве Светога Николе, стоји натпис старом ћирилском ортографијом: ПОПА СТАРОГА 1788. Константин Цвјетковић је 1798. почео учити школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али ова школа не потраја ни неколико дана. Ускоро, међутим, Константинов рођак Алекса, свештеник, започе школу, и Константин поче учити код њега. Првим дјетињим жељама које је Константин изрекао у кругу породице, како би се опредјелио за монашки чин, супротстављао се отац, поморац и трговац, који је избивао у Смирни, и који је говорио да је Константин „слабог тјелосложенија“. Константин је чекао прилику, и измолио рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савини представи часним оцима савинским. Константин се са савинским калуђерима, и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[9], сусрео 25. маја 1805. Отац Никанор припадао је старом савинском братству које је на челу са игуманом, архимандритом Данилом Јовановим Рајовићем, између 1776. и 1799. подигло Велику манастирску цркву. Константин је тако примљен у братство савинско, уз противљење оца који је у томе часу боравио у Смирни. Са много топлине отац Кирил говори о мајци, пружајући детаље из разговора у часу велике одлуке. Када је Константин прикључен савинском братству, он је могао гледати све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запосједања Боке, јер су се главни догађаји и одвијали у Савини. У Аутобиографији он описује долазак Митрополита Петра у манастир, као и акцију презаслужног за Боку адмирала Сењавина[10]. Када се говори о часном оцу протосинђелу Кирилу, тада се обично истиче његово кључно и жртвено дјело: указивање на тешко застрањење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића[11]. Но, калуђер Кирил, од раних је својих дана почео тегобна странствовања. У доба рускога владања, како казује Кирил, преминуло jе неколико савинских калуђера, Саватија Јовановић[12], Симеон Љубибратић[13], Епифаније Пјешка (отац Кирил казује: Пјешивац[14]) и Стефан Аврамовић[15]. Братство, у бојазни да манастир не запусти, а плашећи се корака француске окупационе власти, одлучи да затражи да се Кирил замонаши. На 20. новембра 1808. године ‘’обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил прозваше ме’’ (26). Кирил говори и о својој наклоности живописању и додиру са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем[16], који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Могуће је да му је братство на изражене овакве његове жеље, умирујући младалачку му амбицију, казивало како ће га у Свету гору слати ‘’гдје има изрјадније живописаца’’ (27). Отац Кирил је, сјећајући се дјетињих дана проведених у Херцег – Новом, оставио изузетно значајно свједочење о стању другог херцегновског манастира (Рождества Пресвете Богородице – Потпланина) у селу Ратишевина, у часу француске окупације, помињући манастирску зграду на спрат са којега је пао и повриједио се. Кирил се у Цетињу сусрео и разговарао са светим митрополитом Петром, након сусрета са његовим братом Савом у Котору и пјешачења са Крсца. Но, митрополит је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према сусједној Аустрији. Отац Кирил је на степен ђаконства произведен 24. јула 1812. у Врлици у цркви Светога Николе, од епископа далматинског, бококоторско – дубровачког и истријског Венедикта Краљевића (77). У Шибенику, 14. јуна 1814, произведен је у чин архиђакона, и одмах по Петрову дану, са владиком, обилазио Боку. Дана 16. септембра 1814. умро је његов отац (81). Сљедеће године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је отац Кирил у степен свештенства, а 28. тога мјесеца, служио је прву литургију ‘’с великим весељем и торжеством, које су мени добри и незаборављени наши христијани шибенички учинили от њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долзка у Шибеник показали’’ (87). На 15. јула 1817. примио је отац Кирил синђелију којом му се додјељује шибенска парохија (102). Прве вијести о унијатској усмјерености владике Венедикта изазвале су међу приморским Србима велику изнемиреност. Владика је у своју шибенску канцеларију увео један скривени протокол (125 – 130). Осим тога, из Галиције су у Шибеник 1819. допутовали унијатски мисионари који су требали да предају у будућем унијатском сјеменишту[17]. Спремљена је нарочита депутација шибенских Срба која је у Задру изнијела примједбе на рад епископа Венедикта, а потом је архимандрит Герасим Зелић 30. априла написао једно писмо митрополиту Стратимировићу, тражећи спас од епископа[18]. Прва писма са отвореним питањима епископу о гласовима који су стигли у Боку, која је начинио савински архимандрит Никанор Богетић, настала су 1820. године[19]. У писму владици од 19. августа 1820. отац Никанор казује како му се тресу руке и перо испада из руке, изражавајући неизречено роптање које његово братство подноси од народа, али и због књига које долазе из Далмације и Трста говорећи да се владика Краљевић „импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далматински и бокешки у унијатство“. Такође и да је један капетан из Новога (Матковић) оптуживао оца Макарија (Грушића) као што је и читаво братство оптуживано да су „папиште и унијати“. Отац Никанор је, запарво, молио владику да учини један циркулар којим ће побити гласове[20]. Као протосинђел, служио је код владике Венедикта отац Кирил као лични секретар. Своју је Аутобиографију обогатио њему тегобним детаљима владичиних путовања и корака ка Унији. Овај рукопис, како га је видио његов приређивач Димитрије Руварац, не пружа појединости из кључног догађаја: покушаја атентата на владику Венедикта. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао неодступним бранитељем Православља. Стога, власти 1821. наредише да се пребаци у манастир Крку. Судећи по детаљима разговора са њему наклоњеним шибенским адвокатом Јаковом Алборчети, одлука о лишавању парохије и измјештању у манастир, била је владичина (240, 241). Приређивач Аутобиографије вјерује да је управо отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније[21]. У часу када је његово одстрањивање постало извјесно, скрадински и шибенски Срби испланирали су атентат на први дан Духова 1821. Владика се није нашао у колима, а живот су изгубили један унијатски каноник Ступницки и градски заповједник, пуковник Гример[22]. Активистички став протосинђела Кирила у догађајима око увођења унијатских учитеља је познат[23], а такав ће његов став, иако посредно, убједљиво говорити за активности, могуће систематичне, које су у епархији провођене у смјеру успостављања уније. У овим немилим догађајима, владика се склонио у Задар, а касније, током 1822,пређе у Млетке гдје је живио са високом пензијом до 1. фебруара 1862. године[24]. Његова опорука носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве[25]. Протосинђел Кирил допао је истражног затвора у Шибенику, који је организован у тврђави Љуљевцу. Ту је провео првих четири године и три мјесеца. Потом буде осуђен на двадесет година затвора које је одслужио у Градишци у Славонији[26]. Из Градишке, отац Кирил у фебруару 1838. пише представницима српско – православне општине у Трсту изнијевши тегобни живот у затвору, молећи за помоћ, уздржавши се од описа својега жалосног стања. ‘’Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио. . . ’’ (245). У томе часу остало је оцу Кирилу још девет година строгога затвора. Тршћански Срби чинили су кораке за његово ослобађање. О томе свједочи и Новљанин Томо К. Поповић који је био дуго година секретар тршћанске општине[27]. На слободу је изашао отац Кирил 12. фебруара 1846. Не дадоше му власти ни тада да оде у Далмацију или Боку. Пребивање му је одређено у банатском манастиру Бездин у коме вјечити санак борави. Далматински владика Јеротеј послао је из задра 11. августа 1848. српској тршћанској општини писмо у којем извјештава да је потребне мјере код власти предузео да би се отац Кирил ‘’у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао. . . „ [28] Отац Кирил је, у часу када је изгубио наду да ће икада више видјети Боку, упутио једно писмо своме синовцу попу Николи. Пише отац Кирил како шаље шездесет комада књига, од којих одређен број означених књига, намјењује манастиру Савина. Три књиге намјењује цркви Светога Николе у Баошићима[29]. Последњих година, истражујући у Архиву манастира Савина, пронашао сам архивски доказ о присуству књига протосинђела Кирила у библиотеци овога манастира. Ово подвлачим због тога што се код нас јавила дилема о њиховоме предавању манастиру. Књиге су предате манастиру, али се данас тамо све не налазе. Књиге су, ипак, поменуте у инвентару манастира Савина начињеном 1858. године: „Шесдесет разни књига послати на поклон манастиру од покојнога Кирила Цвјетковића с његовим именом“[30]. На тражење оца Димитрија Руварца, архимандрит бездински Исак Дошен доставио је податак о датуму упокојења оца Кирила: ‘’. . . Брату нашему протосигкеллу отцу Кириллу Цвјеткович днес, сије јест: 28. Септемвриа 1857. в 6 часов заутра по шестодневној тјажкој бољезни, о господје в вјечност преселшу-сја. ’’[31] Димитрије Руварац завршио је свој коментар у издању Аутобиографије оца Кирила жељом да наш народ уврсти овога Баошићанина у народне светитеље и мученике. Резиме Протосинђел Кирил Цвјетковић живио је мученички живот у подвигу несравњивом и неупоредивом у историји Српске Православне Цркве у Приморју током Новога вијека у којему су Срби изложени једној опасној завршници програма конверзије који је оцртан у ранијим вјековима. Његова казна и његов подвиг свједоче његово дјело које јесте кључно у рушењу пројекта Уније у који је његов епископ посигурно загазио. Он је мученички саставио узвишени занос његова дјетињства у савинском постригу, са његовом старошћу у туђини, отргнут од завичаја и показао да му је завичај било Православље, испунивши живот затвором и мучеништвом које је носио поносно и уздржано, као сви велики мученици Христовог доба. Његово дјело тражи одговарајуће признање српскога народа и његове Цркве, као и истраживања која би наши истраживачи обавили у архивима Аустрије. [1] Томо Крстов Поповић, Херцег – Нови у спомен петстогодишњице му, Задар, 1884, 159 /штампар-ија И. Водицке/. [2] Саво Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник СКА књ. XX, Београд, 1913, 307. Поп Саво казује, на темељу Родословља Цвјетковића које се чува код Глига Лакова Цвјетковића у Баошићима, да су Цвјетковићи потекли од Цвјетка Баоше који је дошао из Зете 1590. године, те како су били „свештеници и гласовити капетани“. [3] ] У пописима глава фамилија друге половине 18. вијека названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјевтковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16, Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. свакако морао бити уписан као глава породице. У ноти од соли од 1789. годсине, уписан је Поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751,са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан Комар, Драчевица – историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [4] Не знамо због чега Љубомир Котарчић „Последње писмо протосинђела Кирила Цвбјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [5] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898. /приредио протојереј Димитрије Руварац/. [6] А(рхив) Х(ерцег – Нови), П(олитичко) У(правни) М(летачки) А(рхив), ф. 323, 405 [7] АХ, ПУМА, ф. 288, 87 [8] Др Г. Комар, Херцег – Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004 321 (Ноте од соли парохије ђеновићко – кумборске). [9] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег – Нови, 2003, 357 – 397. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ. Aрхимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [10] Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 2000, 169 /група аутора/. [11] Епископ Венедикт рођен је 15. јануара 1765. близу Солуна. Закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије, такође близу Солуна. У 1806. посвећен је од Дабробосанског митрополита за титуларног епископа кратовског. Када је 1808. основана далматинска епархија он се упињао да постане епископ, и када је Далмација устала против Француза, он се опредјелио за Француску. Од Аустријанаца је ухапшен и интерниран, али када је Наполеон ушао у провинцију, Венедикт је 1910. именован за епископа. Епархијом је управљао на свеопште задовољство. Но, у Бечу никада није признат за законитог епископа. Одређено признање стекао је у Бечу 1818/19. када је предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште. О ситуацији је обавјештен и митрополит Стефан који је узео у заштиту народ и Цркву у провинцији. Умро је 1. фебруара 1862. у Млецима. /Сава, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека, 1996, 64, 65/. [12] Калуђер Саватија могао је бити уписан у Читуљу архијереја, игумана и монаха манастира Тврдош и Савина коју је начинио ђакон Стефан Аврамовић из Требесина, иначе задужен за чување и бригу о савинској архиви и библиотеци. Он је главни носилац послова на градњи цркве Светог Апостола Томе у родном Требесину, 1777. године. Важио је за познаваоца архивалија, и он је, скупа са јеромонахом Арсенијем Вуичиним из манастира Милешева, средином 18. вијека излазио у канцеларију провидура у Новоме да се изјасни о аутентичности печата милешевског манастира на једном документу који су млетачки судови забацивали као кривотворину. Читуљу је ипак неко попуњавао послије ђакона Стефана јер она заврашава именом оца Јеротеја (Ђордана). Зна се за калуђера Саватија Томића из манастира Завала у Попову, сабрата савинског манастира који се упокојио 26. октобра 1806. Читуља Тврдошко – савинског манастира објављена је интегрално у Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд – Подгорица, 2003, 181 – 187. [13] Отац Симеон се упокојио 14. јуна 1806. године. [14] Сабрат савински, упокојио се 1. новембра 1806. године. Он није припадао роду сасовићких Пјешиваца. [15] Сабрат савински, упокојио се 15. августа 1806. године. [16] У Аутобиографији је погрешком исписано: Симеон Лазаревић. [17] Житије Герасима Зелића III, Београд, 1899, 121. [18] Исто, 122. [19] Г. Комар, Манастир Савина – водич кроз ћириличну архиву мансстира /19. вијек/ – рукопис. [20] Г. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2006, 404, 405. [21] Аутобиографија…, 242. [22] Љ. Котарчић, Последње писмо…, 287; Историја српског народа, пета књига, други том (Од Првог устанка до берлинског конгреса 1804 – 1878), Београд, 2000, 286 [23] Горан Максимовић, Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска Академија, Београд, 1898 /приређ. Димитрије Руварац/ – репринт издање Градска библиотека и читаоница Херцег – Нови, 2004, 283. [24] Аутобиографија…, 243. [25] Србско – далматински магазин, 1863, 141. [26] Аутобиографија…, 244. [27] Томо К. Поповић, Херцег – Нови…,1 68. [28] Аутобиографија…, 247. [29] Аутобиографија…, 250, 251. [30] Г. Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови/ Београд, 2009, 112 /интегрално електронско издање на пројекту „Растко“/. [31] Аутобиографија…, 254. View full Странице