Претражи Живе Речи Утехе

”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев) Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3). После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5). У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”. Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе. Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”. Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља... Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном. Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања. Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца. Протођакон Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља" *Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег. Извор: Православље

Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц