Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'избора'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан
  2. Гости Радија „Светигора“ били су Министарка здравља Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић и директор Института за јавно здравље Црне Горе др Игор Галић. Обоје су сагласни да је Црна Гора спремна за масовну вакцинацију против болести COVID-19 и да је у том смислу веома важно ово вријеме искористити за што боље упознавање грађана са свим важним информацијама, везаним за имунизацију већ доступним вакцинама и оним чији се долазак ускоро очекује. Министарка је констатовала да је вакцина доказано средство за борбу против короне. „На основу чега то можемо да тврдимо?! Ако погледамо рецимо Израел и видимо да је 70 одсто становништа ревакцинисано, а 97 одсто вакцинисано првом дозом вакцине и ако упоредимо њихове резултате на дневном нивоу о броју новозаражених, видјећете да је то земља у којој је готово, ајде не могу да кажем ерадициран, али свакако значајно елиминисан утицај вируса на нормални живот и нормалне стилове живота. Према томе, несумњиво је да, ако смо свјесни чињенице да је 3 милиона људи изгубило своје животе због ове пошасти која је задесила читави свијет и да су сви они који приме вакцину заштићени, можда ће се и разбољети неки од њих, али ће клиничке слике бити много блаже од оних какве би биле да нису вакцинисани, онда су то свакако чињенице које говоре у прилог вакцинацији. Наравно на крају, вакцинација је увијек добровољна и нико нема право да врши притисак на било који начин, на било којег грађанина. Одлука мора да буде његова, да буде лична, али ако сагледамо све ове елементе и чињенице онда је потпуно јасно колико је велики значај вакцинације“, казала је министарка. Коментаришући тренутну епидемиолошку ситуацију, др Галић је рекао да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо. „Имамо врло повољну ситуацију, тако да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо, поготово у сусрет масовној вакцинацији неопходно је баш да у овом наредном периоду, отприлике мјесец или два, строго се придржавамо мјера, како би ефекат вакцинације дао резултате. Поштована госпођа министарка је поменула примјер Израела. Они су најбољи примјер на који начин вакцинација уз придржавање мјера може да доведе до тога да они сада нормално живе. Јуче или прекјуче су буквално славили дан када су скинули маске и шетали слободно, без обавезе да их носе на улици, тако да и ми жељно ишчекујемо тај дан, али зато нам је неопходна помоћ наравно прије свега грађана, јер само на тај начин можемо да сузбијемо епидемију“, казао је др Галић. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора. Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације. – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва. Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”. Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча. Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде. Извор: РТРС
  4. Доносимо видео запис интервјуа са презвитером др Зораном Деврњом, професором канонског права на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, поводом процедуре избора новог патријарха Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
  5. На данас одржаној седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом, наведено је у саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Хризостома (Јевића) Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, Митрополит дабробосански рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођ. Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је шк.1966/67.године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање: зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже '' ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља божија и призив божији''. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, а што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Шк. 1968/69. године уписао се у петоразредну богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао шк. 1973. године. Као ученик богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у крчкој богословији. У петом разреду богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора богословије. Још као ученик 4. разреда богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене владика Стефан Боца, далматински, а потом жички, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки, 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у ЈНА са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. 1974. године након отслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети арх.синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт( Румунија), али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануару 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976-1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом Новембра мјесеца 1980.године. Године 1978. и 1979. у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету гору Атонску и боравио на њој, прије свега у манастиру Хилендару и другим светогорским манастирма. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа Хилендарског и старца. Од њега је много научио а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хилендару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватиои одмах по положеној заклетви на крају студија отишао је у Хилендар. Одлуком стараца манастира Хиленарада уписан је у монахологиј намастира Хиленрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја (блаженопочившег митропoлита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој богословији почетком 1981.године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија: ђеврсачке, скрадиснке и брибирске и др. 23. маја 1991. године Свети архијерејски сабор изабаро га је за првог Епископа новокреиране (1990) епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог арх.синода 4. августа 1991. године у храму св. Саве у Дрвару из разлога што катедрални храм у Бос.Петровцу био у фази реконструкције. Административно епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991.године од дотадашњег администратора епископа далматинског г.Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22. године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све преосвећени владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, Митрополит Хризостом устоличен је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Митрополита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, новоизабрани Митрополит Хризостом наслиједио је блаженопочившег Митрополита Николаја. Устоличен је у трон митрополита дабробосанских 03.09.2017. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј .Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве и Грчке православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанких митрополита од оснивања Митрополије 1220. године коју је основао Св. Сава. Ризница литургијског богословља и живота: Митрополит дабробосански Хризостом до избора новог патријарха српског председава Светим Архијерејским Синодом BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  6. Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије присуствовали су у четвртак, 27. јуна 2019. године, традиционалном пријему организованом у хотелу Метропол Палас у Београду, поводом прославе 6-годишњице избора папе Фрање за предстојатеља Римокатоличке Цркве. У пратњи владикâ Иринеја и Исихија био је ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке. Свечаности је присуствовао београдски надбискуп Станислав Хочевар, бројни верски великодостојници, као и личности из јавног и културног живота Републике Србије, а све присутне срдачном добродошлицом поздравио je Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији. Пријем је организовала Апостолска нунцијатура у Београду. Извор: Епархија бачка
  8. На овај дан, 18. априла, 2010. године, у Недељу мироносица, братство манастира Хиландара изабрало је јеромонаха Методија (Марковића) за новог игумана и духовног оца ове древне обитељи Немањића. На многаја љета, Високопреподобном игуману Методију! У наставку подсећамо на животопис и беседе игумана Методија у скорије време: У Манастиру Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог, 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18490 У Светој царској српској лаври Хиландар свечано је 2019. прослављена ктиторска слава, празник Светог Саве Српског, који је заједно са својим оцем, Стефаном Немањом – Преподобним Симеоном Мироточивим, основао српски Хиландар 1198. године, на Светој Гори Атос:http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18245 Беседа игумана Хиландарског Методија на Божић 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18095 Ексклузивни звучни записи из Хиландара – дводневна свечана прослава манастирске славе, празника Ваведења Пресвете Богородице, 2018: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=17860 ** Животопис игумана Методија Архимандрит Методије је рођен у Чачку, на Божић 1970. године, од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из Манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд на студије. Студирао је Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код проте Љубодрага Петровића. Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ. У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, а по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био је и његов заменик. Од 1999. је духовник а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу. Председник је Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, добио је задужење да руководи подухватом његове обнове. (текст: сајт Хиландара) Извор: Слово љубве линк
  9. Уводне напомене Избори за Европски парламент су свакако најважнији политички догађај у 2019. За њих су заинтересовани сви, од САД до Русије. О самим изборима, као и о кандидатима постоје различита мишљења. Став који свакако има тежину, јесте и став цркве, овде, у првом реду Ватикана, као најмногољудније хришћанске заједнице. Искрено говорећи, лично сам очекивао да тај став буде једна врста папине поруке, но, он је изгледа много више од тога. Декларација Већа бискупских конференција Европске Уније, која се појавила доста раније од званичних порука европских лидера (нпр. Макроновог писма), показала је модел теолошког обраћања верницима 21. века, за које су политички избори важна ствар. Питање ових избора свуда је означено као почетак обнове Европе. Читајући поменуту Декларацију, чини ми се да се у хришћанском свету пали аларм за једну обнову теологије која ће говорити о животу који се налази у том распону не само од Недеље до Недеље, већ и између тога. У том простору и времену, ми, који „нисмо од света“, „живимо у свету“. Декларација бискупа ЕУ говори о томе, о нашој одговорности да будемо активни хришћани и живе посланице! Све до 1979. године национални парламенти су делегирали представнике при Европском парламенту. Од поменуте године одржавају се директни избори овог типа. Изборни закони су раличити од државе до државе, али је општеприхваћена ствар да цензус за улазак у парламент не сме бити испод 5 %. Националне партије које припадају европским групама изабраће своје кандидате, а онда ће на изборима, који ће се одржати од 23. до 26. маја у различитим данима, изаћи бирачи и својим изабраницима поверити мандате у трајању од пет година. Наредну прилику за гласање Еврољани ће имати 2024. Овде се крије основна проблематика. Замислимо Европу 2024.? То је прилично тежак задатак, по мом скромном мишљењу немогућ. Управо из овог разлога, ови, за државе чланице Европске Уније, другоразредни (и даље су ови избори мање популарни од избора за националне парламенте), а за оне које то нису (као што је то случај са нашом државом) трећеразредни избори, јесу ипак избори којима ће, хтели ми то или не, припасти примат овог пута. Политичка позадина За саме актере, боље рећи главне актере, ови избори су преломни за будућност Европе. Тако је француски председник, Емануел Макрон, након повлачења немачке канцеларке, Ангеле Меркел, са чела партије и њених последних година на месту канцеларке, преузео иницијативу да објасни важност избора. То појашњење добило је буквално форму посланице, коју је Маркон упутио на адресе свих чланица ЕУ, а која носи назив „Pour une Renaissance européenne“. У њој је између осталог рекао: “Никада после Другог светског рата Европа није била толико потребна. Па ипак, Европа никада није била у толикој опасности. […] Ово је одлучујућа прекретница за наш континент; тренутак у коме заједнички морамо, и политички и културно, поновно осмислити облике наше цивилизације у свету који се мења. Ово је тренутак европске обнове. Стога, одупирући се искушењима повлачења и подела, предлажем да заједно покренемо обнову Европе кроз три стратешке визије: слободе, заштите и напретка.“ Убрзо након тога, стигао је одговор који су сви очекивали. Анегрет Крамп-Каренбауер, председница немачке Хришћанско-демократске Уније, јасно је ставила до знања да Европа мора бити јача, али да се она противи европском централизму Макроновог типа, европском етатизму, колективизацији дугова, европеизацији социјалних система и минималних зарада. Она, једноставно, не жели да Немци трпе због европског пројекта, имајући, вероватно, на уму кампању коју води крајња десница тзв. Алтернатива, која свим силама жели да убеди своје грађане да им Европа само одузима новац. У овом неслагању најмоћнијих своју шансу виде они мање моћни, а то су десни популисти, који су своју славу у Европи градили на јакој кампањи против миграната. Но, како је мигрантски проблем мало помало изгубио фокус, десни популисти почели су да се позивају на јачање својих националних идеја и ту свакако траже савезнике у хришћанским заједницама. Ипак, њихов главни проблем тиче се питања сопственог, националног идентитета, само до оног тренутка док се не дође до теме новца. Ту се, једноставно, разилазе. Италијани почињу да говоре како превише новца дају за европске фондове и да тај новац могу употребити за себе, док, са друге стране, Мађарска или Пољска, колико год биле антиевроспки настројене, не желе ни да замисле шта би се њиховим економијама догодило без поменутих фондова. У сваком случају, према озбиљним политичким анализама, европски популисти неће успети на овим изборима, јер, једноставно, знају пуно тога шта неће, али мало тога шта хоће и ту, свакако, спада новац ЕУ. Једно је јасно, на политичком пољу још једном ће се потврдити да свако жели да врши „обнову“ у складу са сопственим интересима. Глас Цркве Чује ли се глас цркве у „преломним временима“ за Европу? Веће Бискупских конференција Европске Уније (COMECE) издало је Декларацију посвећену европским изборима, под називом „Rebuilding Community in Europe“, још 12. фебруара. Та декларација је својеврсни позив „верницима и свим људима добре воље“, да на изборе изађу. Оно што је битно одмах подвући, документ бискупа из ЕУ нема класичну црквену ноту. Када то кажем, мислим пре свега на флоскуле које иначе оптерећују изјаве или декларације којима се црква обраћа свету. Друга, јако битна ствар, црква се не представља као идеални систем, као нека „држава Божија“ на коју треба да се угледају земаљске државе, већ се јасно констатују чињенице у којима се Европа данас налази и црква са њом, без да се црквена јерархија подиже на ниво виши од „осталог света“, а још мање да се са неке висине деле лекције грађанима. То се види и по томе што, колико год ови избори били важни и колико год и сама Света Столица, као најмоћнија хришћанска институција имала својих интереса, гласачима и кандидатима се не обраћа сам папа, већ бискупи који делују у оквиру Већа Бискупских конференција ЕУ. Пре него што је констатовано стање у којем се ЕУ налази, бискупи су јасно, након упућеног позива, посебно своје вернике подсетили на одговорност коју имају. Та одговорност није само политичка, већ, пре свега, црквена, одговорност пред Богом и ближњим, пред заједницом. Зато бискупи констатују да излазак на изборе није само право, нити само дужност, већ и могућност да се допринесе изградњи заједнице. Наглашено је и да учествујући у изборима, хришћани директно дају допринос демократским процесима који морају бити и остати огледало Европе. Истичући да је Европа кренула путем који је мимо пута реалног живота људи, бискупи су позвали да се обнови нада у Европску Унију, која није нека далека бирократска стварност, већ стварност заједничког живота различитих народа, подсећајући на мото ЕУ „јединство у различитости“. Улога цркве у овом процесу наслања се на 17. члан Лисабонског уговора, где се европске институције позивају на отворен, транспарентан и редован дијалог са црквама и верским заједницама. У том дијалогу од хришћанских црква најдаље је отишла Католичка црква, која је кроз своје социјално учење јасно дефинисала своју политичку философију, чији су основни принципи попут слободе, солидарности и супсидијарности уједно и основни принципи ЕУ. Декларација Већа Бискупских конференција ЕУ, али и пленарна седница у Бриселу одржана од 13. до 15. марта, уз присуство председника Европске комисије, Жан Клод Јункера, само су још један показатељ да Света Столица наставља да води активани дијалог са државама и наднационалним заједницама, а, пре свега, са својим верницима, који су уједно и грађани, и на тај начин води бригу о њима позивајући их и да преузму судбину у своје руке, да изађу и гласају, да се баве политиком да се политика не би бавила њима. Овим интересовањем за изборе за Европски парламент Католичка црква је показала неколико битних ствари. Прва је, свакако, да као црква схвата где јој је место у датом историјском тренутку и демократском поретку. Друга, да је дужна да упути пастирску реч својим верницима, а не политички савет, поштујући на тај начин њихову слободу. Трећа, да подсети на одговорност, која је срж деловања теолога, верника, цркве уопште, у јавној сфери. Четврта, да се и сама институционално интересује за политичке токове, не у смислу подршке одређеним кандидатима и политикама, већ својом присутношћу и учешћем (довољно је подсетити да нпр. Католици у Европи имају два Већа Бискупских конференција, једно при читавој Европи и једно при Европској Унији). Пета, да не осуђује и не „попује“, већ да буди наду својим верницима да се и политички боре, јер како стоји у Декларацији, „опште добро је веће од Европе“, а борба за опште добро је одговорност коју од нас тражи сам Господ. У овим преломним временима за будућност Европе, битан је глас цркве, али не било какав, а понајмање популистички. Битан је аутентичан јеванђелски глас. Тај глас позива на дијалог, одговорност и расуђивање. Такав глас се овог пута чуо од стране бискупа из Европске Уније и он није само допринос обнављању Европе, већ и обнављању теологије, која је принцип одговорности потпуно изгубила из вида. Ова Декларација, од десетак пасуса, може бити савршен увод у исправну теологију дијалога цркве и света, теологије засноване на заједници и личности, коју поред толико помињаних слободе и љубави, чине још два неизоставна елемента а то су одговорност и расуђивање. Чини се да европска теологија има посебан задатак да ради на друштвеној активности да, опет, не би морала да даје одговор на питање како говорити о Богу након једног Аушвица или неке сличне катастрофе. Извор: Теологија.нет
  10. Када се помиње учење о крају времена, мислили смо да смо чули све 'бисере', али овај последњи - да ће се антихрист појавити за пар месеци, пре избора у Израелу је ипак победник, шлаг на торти. Једина дилема је да ли да се човек смеје или да плаче од муке? Па зашто је толико тешко да се особа коју то занима упозна са истинским учењем Цркве о томе? https://www.facebook.com/o.danil.sisojev/
  11. Избор игумана: Хиландарски монаси су избор игумана извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве. Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашкурепублику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима. Устоличење: Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе, на челу са представником манастира ВеликеЛавре и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита. Потом је уследила саборна Литургија игумана и јеромонаха са Свете Горе уз присуство бројних поклоника из Србије. Присуствовали су игумани манастира Ватопеда, Пантоктатора, Ставрониките, Ксенофонта, Филотеја, Есфигмена, представници укупно 16 светогорских манастира као и гувернер Свете Горе. Животопис игумана Методија: Архимандрит Методије је рођен у Чачку на Божић 1970. године од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд где је студирао Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код блаженошпочившег проте Љубодрага Петровића. Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ. У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, потом, по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био и његов заменик. Од 1999. био је духовник, а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу. Отац Методије је председник Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, отац Методије је добио задужење да руководи подухватом његове обнове, која до данас успешно траје, а готово 70 одсто манастирског комплекса је завршено, о чему је између осталог,игуман Методије, у октобру 2017. говорио за Радио Слово љубве: На многаја љета архимандриту Методију! Извор: Радио Слово љубве
  12. Осамнаестог априла 2018. године навршило се осам година од када је братство Свете српске царске Лавре са Свете Горе Атонске, Манастира Хиландара, изабрало оца Методија (Марковића) за игумана и духовног оца древне обитељи Немањића. Устоличење је било 16. маја исте, 2010. године: Избор игумана: Хиландарски монаси су избор игумана извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве. Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашкурепублику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима. Устоличење: Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе, на челу са представником манастира ВеликеЛавре и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита. Потом је уследила саборна Литургија игумана и јеромонаха са Свете Горе уз присуство бројних поклоника из Србије. Присуствовали су игумани манастира Ватопеда, Пантоктатора, Ставрониките, Ксенофонта, Филотеја, Есфигмена, представници укупно 16 светогорских манастира као и гувернер Свете Горе. Животопис игумана Методија: Архимандрит Методије је рођен у Чачку на Божић 1970. године од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд где је студирао Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код блаженошпочившег проте Љубодрага Петровића. Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ. У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, потом, по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био и његов заменик. Од 1999. био је духовник, а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу. Отац Методије је председник Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, отац Методије је добио задужење да руководи подухватом његове обнове, која до данас успешно траје, а готово 70 одсто манастирског комплекса је завршено, о чему је између осталог,игуман Методије, у октобру 2017. говорио за Радио Слово љубве: На многаја љета архимандриту Методију! Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  13. Под искреним православним хришћанима подразумевамо људе који се заиста старају да врше Вољу Божију а не своју, да своје умовање приклањају ставовима Цркве и да не буду само хришћани „посећивањем“ Литургије једном недељно и слављењем славе, већ да буду хришћани и између две недељне Литургије – другим речима, у свим животним ситуацијама. Овај текст је намењен само таквим православним хришћанима. Када наиђемо у животу на неку појаву према којој немамо јасан став а важна нам је, искрени хришћани ће најпре покушати да пронађу у Светом Писму и Светом Предању, речима Светих Отаца Православне Цркве одговор или макар назнаке одговора у вези са датом темом. Тако можемо пронаћи шта су светитељи говорили о разним појавама. Када су у питању грађански избори (избори за парламент, избори за председника, итд) два светитеља, нама драга и веома позната, су говорила о томе, па послушајмо њихове речи. У њиховим речима су садржани веома конкретни критеријуми према којима искрени православни хришћани могу да поступају користећи се својим изборним правом – правом гласа. Какве везе има гласање са хришћанским животом? Начин на који ћемо ми искористи право гласа је, као и сваки други наш поступак, показатељ тога чиме се руководимо у свом животу – Божијим заповестима или сопственим филозофијама живота или, у најгорем случају, личним егоизмом и страстима. Излазак на гласање и избор кога ћемо тамо заокружити није ништа мање значајан показатељ јесмо ли заиста искрени хришћани или не од , рецимо, доношења одлуке хоћемо ли дете уписати на веронауку или грађанско, хоћемо ли учествовати у сплеткарењима у радном колективу или ћемо одбити, хоћемо ли славу светог Николе прославити мрсно или посно, хоћемо ли узети рис папира из државне фирме и однети кући, сипати бензин на рачун фирме а возити за личне потребе, хоћемо ли прекинути пост због одласка на летовање у време поста, итд. Сваки тај поступак, свака одлука нас одаје – јесмо ли Христови или се само правимо да јесмо и то само у окружењу које то сматра за нешто вредно поштовања. Интересантно је да два светитеља које ћемо цитирати када су у питању избори, свети владика Николај и старац Пајсије, не говоре да на изборе не треба ни у ком случају изаћи, нити да је то дело недостојно православног хришћанина. (Истини за вољу, не говоре ни да треба обавезно изаћи.) Напротив, владика Николај упућује чак и свештенике да могу да гласају (тачније, да им се не ускраћује нити забрањује да изађу да гласају) али строго водећи рачуна о критеријуму процене за кога да гласају: *** „Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.» *** Исто тако и старац Пајсије, на питања људи у вези са изборима – он нуди јасне критеријуме како проценити за кога гласати и чега се треба чувати. Нити једном речју не говори да се треба клонити гласања: Непосредно пред изборе, код старца Пајсија је дошла једна група људи да би га упитала за кога да гласа, а он им је рекао: „Ко је ближи Цркви, ко се бори за њу и за нашу земљу, ко држи своју реч? Гласајте за онога ко је оданији Цркви. Не мислим да би требало да гласате за оне политичке партије које се називају демохришћанским, јер би то било сасвим погрешно. Ми не смемо припадати политичким странкама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину, и да гласамо за оне људе који се боре за њих. Видите, сви грчки хероји су се борили за Цркву и за отаџбину и за њих су проливали своју крв. Према томе, морамо им бити захвални што је Грчка данас слободна земља и што се не налази под турском влашћу. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим и за отаџбину.На жалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“ *** У време националних избора, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао: „Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.“ *** Што ће рећи, можемо са сигурношћу да закључимо да није неморално дело учешће хришћанина у грађанским изборима и да се од тога хришћанин не треба уздржавати по сваку цену нити према томе односити са одбојношћу и гађењем – као што би требало према сваком греховном делу. Дакле, избори нису сами по себи греховно дело недолично хришћанина. Међутим, оба светитеља наглашавају када је излазак на гласање на корист хришћанину (тј. када неће бити на духовну штету) и према којим критеријумима хришћанин треба да се руководи приликом процене кандидата (човека, странке). КРИТЕРИЈУМИ ЗА ГЛАСАЊЕ ЗА ИСКРЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ да кандидат није „безверац“ (свети владика Николај) Ово значи да не смемо, уколико се сматрамо искреним православним хришћанима, гласати за особу која се јавно изјашњава да је атеиста или, пак, да се не слаже са учењем Православне Цркве (да јавно сведочи да се не сматра православним верником или чак, да се сматра јеретиком у односу на учење Цркве, као што смо имали прилике да чујемо од низа садашњих кандидата за председника Србије). да кандидат није „познати непријатељ Светосавске православне цркве» (свети владика Николај) Ово значи да не смемо гласати, ако смо искрени хришћани, за оне људе: – који су давали и дају јавне изјаве богохулног карактера, исмевајућег и изругујућег на рачун Цркве, Царства Небеског, итд. – чији поступци откривају њихово непријатељство према Цркви – на пример, у доношењу богохулних закона, затим у дозвољавању и омогућавају параде греха (геј параде) и антихришћанских изложби. – који се одобравајуће односе према геј браковима, према усвајању деце од стране хомосексуалних парова, према абортусу и према еутаназији. – који ниподаштавају црквене празнике попут Васкрса – који ниподаштавају косовску жртву светог кнеза Лазара, Космет као колевку српске духовности и који Светог Саву настоје да «избаце» из школа. – који теже да православну веру сведу на оквире кућних зидова, на нешто приватно што се не сме мешати у друштвено-политичка, просветна, законодавана, породична и национална питања. да се кандидат и његови агитатори не служе различитим „кварежима, лажима, подмићивањима, сплеткама, застрашивањима» и који се неће усуђивати «новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу» (свети владика Николај) Овај критеријум не треба посебно појашњавати. да кандидат не подстиче народ да се «завађа око избора, туче и крви» (свети владика Николај). Ово подразумева да кандидат не настоји на сталном измишљању «непријатеља напретка» и на сатанизацији неистомишљеника. да кандидат «верује у Бога и да верује у Страшни Суд.» . «Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте» (свети владика Николај) Тешко је утврдити одговор на ова питања када лично не познајемо кандидата, али се према понеким њиховима изјавама и снимцима њиховог понашања у цркви на богослужењу или на славским прославама или црквеним празницима – може наслутити. да кандидат «слави славу, да поштује народне обичаје» (свети владика Николај) На интернету можемо чути снимке изјава појединих кандидата у којима они истичу да је важније радити «важне државне послове» него заблагодарити Богу недељом или светитељу заштитнику на дан славе. Иако не можемо за сигурношћу утврдити за неког кандидата да ли из аутентичних верских разлога слави славу и поштује народне обичаје, за многе кандидате можемо пронаћи снимке у којој се засигурно види да је све то фарса и фасада за пецање наивних гласача на «националну ноту». Укратко, ако човек не испуњава услов број 2, тада ни овај под 6 засигурно не чини из аутентичних разлога. да кандидат не «краде државну имовину» чиме постаје, како владика Николај каже, попут пљачкаша лешева у гробовима. Велики број кандидата на изборима су до сада били у власти у неком времену и тачно се зна да ли су крали државну имовину и злоупотребљавали државни положај како би себи или члановима своје фамилије и уском кругу партијских послушника или тајкуна обезбеђивали материјалну корист и намештали послове на штету државне имовине. да је кандидат што « ближи Цркви, да се бори за њу и за нашу земљу, да држи своју реч», «Гласајте за онога ко је оданији Цркви.» (свети старац Пајсије) Старац Пајсије нас овде мудро упућујемо шта да радимо уколико нема идеалног кандидата, за кога можемо да кажемо недвосмислено «ДА» на све досадашње критерујме. Свети старац не каже да гласамо искључиво за онога ко је одан Цркви или близу Цркви, већ за оног ко је «ближи Цркви» и «оданији Цркви». Тиме нас поучава да не одустајемо од гласања уколико нема идеалног кандидата по нашим замислима и проценама, већ да целомудрено процењујемо ко је од свих њих довољно добар тј. највише одан Цркви од свих понуђених. «колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан члан Цркве» (свети старац Пајсије) Постоје снимци једног од кандидата који је, у време када то није било популарно – за време великог отпора породичних хришћана да се организује геј-парада улицама Београда – јавно у телевизијској емисији посведочио хришћанско учење о томе да је хомосексуалност грех. И то у окружењу где су сви остали ћутали, а један наводни верски («православни») аналитичар настојао да избегне одговор на ово «непријатно» питање и показао стид пред светом да посведочи Божију реч. Овакви и слични примери нам, ако нисмо кратког сећања, показују у којој мери је неко свестан члан Цркве и такође битно – да се не стиди да посведочи шта Бог каже по одређеним питањима, у оном окружењу које то сматра за затуцано, назадно, примитивно, нетолерантно и «недемократски». Такође, кандидати који су свесни чланови Цркве имају тенденцију да призивају Божију помоћ на почетку или у току свог јавног говора. Ово, наравно, може бити и политички маркетинг за привлачење одређене групе бирача, међутим, уколико и остали критеријуми важе за тог кандидата, и уколико је тако чинио и читаву деценију пре ових избора – сва је прилика да овај поступак није лажан. колико кандидат «воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима.» (свети старац Пајсије). Овај критеријум је користан за процену оних кандидата који су до сада имали прилике да учествују у власти на неком нивоу (макар само на нивоу општине или града) , иначе не можемо са сигурношћу да проценимо да ли ће неки кандидат засигурно бринути примарно о интересима државе и народа, уместо о својим личним интересима. Временски контекст – кандидати некад и сад Корисна напомена: ове критеријуме не треба примењивати изоловано једно од другог, већ сагледавати целовито и узимајући у обзир шири временски контекст. Дакле, потребно је присетити се какав је неки кандидат био и шта је говорио пре 10, 20 или само до пре 5 година – чему је припадао, које вредности је сведочио тада а које сада. Сагледавање кандидата у ширем временском контексту нам може бити од помоћи да мудро сагледамо који од кандидата у највећој мери доследно следује горе наведеним критеријумима, а да није само добро препакован «производ» који нам се нуди на овим изборима за једнократну или вишекратну употребу. Ако смо хришћани не будимо наивни већ добронамерни, али и мудри као змије. Не будимо смешне карикатуре наивних, затупастих и приглупих верника (попут Фландерсових у «Симпсоновима») који се лако упецају чим чују неку лепу реч о нашој вери или Светом Сави па помисле како је тај кандидат одједном постао «наш». ДОДАТАК УПУТСТВУ – КАКО ДА ПРОЦЕНИМО НАС САМЕ За крај ћемо навести и упутства ових светитеља како лично да се искрени православни хришћани односе према гласању, са каквим духом и унутрашњим расположењем – ово сматрамо за неодвојиви део упутства за гласање и процену кандидата, јер као што рекосмо, дело изласка на изборе је пре свега лични чин, који као и сваки лични поступак показује коме смо одани (јесмо ли Христови свуда и на сваком месту, или само на Литургији): 1) старац Пајсије нас упозорава: «Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума (мисли на то да човек, сматрајући се православним хришћанином, али при томе гласа за онога за кога се поуздано зна да не воли Бога и да више брине о својим личним интересима него о интересима отаџбине), то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.“ 2) свети владика Николај нас позива на појачану молитву као саставни део изласка на изборе: «Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.» 3) свети владика Николај: «Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.» Дакле, позива нас и на хришћанску храброст и на пружање праведног и «мушког» отпора када нам се намеће грех као норма. 4) свети владика Николај преко свештеника саветује народ «у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.» 5) свети владика Николај: «Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе… Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско» Уместо закључка Са жељом да нам предстојећи избори буду на корист и да се свако од нас лично у датој ситуацији покаже као искрени хришћанин, завршавамо поуком светог владике Николаја: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ Дакле, овако чинећи, каже владика Николај, је једини начин на који се «може одржати царство земаљско на дуже време» То је уједно и права сврха изласка на изборе за једног искреног православног хришћанина. Вреди се замислити над овим речима. Аутор: ПравославниРодитељ.орг http://www.pravoslavniroditelj.org/reci-svetitelja-povodom-izbora-kako-treba-da-glasaju-iskreni-hriscani/
×
×
  • Креирај ново...