Претражи Живе Речи Утехе

У сусрет јубилеју 1500 година манастира из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју представља њен уредник публициста Јован Маркуш. Звучни запис разговора У сусрет великом јубилеју 1. 500 година манастира Рођења Пресвете Богородице-Подластва у Грбљу из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју је слушаоцима нашег Радија представио њен уредник публициста Јован Маркуш. Монографија манастира Подластва, обухватила је све аспекте манастирског живота и његове духовно-просвјетне мисије кроз вријеме. Ова монографија, такође представља свједочанство многовјековног трајања овог манастира све до наших времена. Монографија манстира Подластве је обухватила следеће цјелине (поглавља): Историјат Грбља и манастира Подластва Епархија бококоторска и дубровачка и манастир Подластва у Великом рату Археологија раног хришћанства на простору Јужнојадранске области Градитељски осврт на манастирски комплекс Фрескопис манастира, Рукописне и штампане књиге манастира Старе и вриједне књиге које припадају грбаљским црквама, а чувају се у Ризници Српске православне цркве у Котору Обнову манастира у 20. и почетком 21. Вијека Народна предања и култове у окриљу манастира Подластва и Живот у манастиру. Обухвата резиме на српском, руском и енглеском језику. Монографија је илустрована низом фотографија које су заступљене у сваком поглављу, пратећи и олакшавајући заинтересованој читалачкој јавности да се што боље удуби у суштину и смисао самог текста. МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОДЛАСТВА Манастир Подластва, са црквом Рођења Пресвете Богородице, налази се у близини магистралног пута Будва -Тиват – Котор, на јужној падини грбаљског села Ластва Грбаљска, по којем је и добио име. Манастир Подластва се убраја међу најзначајнија духовна средишта, не само Грбља него цијеле Боке. Заједно са Михољском Превлаком,која представља 800 годишњи темељ Светосавског Православља у Зети – Црној Гори, манастир Подластва је посебно сабирно и саборно мјесто, како Грбља, тако и цилелог Приморја. Археолошка истраживања извршена на темељима цркве Пресвете Богородице у Подластви из 1984 године, имала су за резултат проналазак остатака ранохришћанске богомоље из 6 вијека, чиме је дат велики допринос у проучавању средњевјековне археологије на овим просторима . Средњовјековни центар духовности Грбља добио је још једну духовну вертикалу која га је везала дубоко за темеље хришћанства. Такав, наизглед неочекивани обрт, гдје се на мјесту чије се оснивање по традицији приписивало цару Душану 1350, добио је још већи значај јер је материјалним доказима потврђено његово 15-то вјековно трајање. Према предању, манастир је подигао цар Душан 1350. године. Према истом предању, преко овог дијела Приморја, боравећи кратко у ластовској цркви, са оближње морске обале, Свети Сава, први архиепископ српски и оснивач Зетске епископије, упутио се у Свету Гору. Исто предање тврди, да је Свети Сава пролазио кроз ово мјесто кад је пошао у Јерусалим. Такође, постоји предање о грбаљском поријеклу кнеза Лазара Хребељановића. Од настанка, манастир Подластва је био духовни и политички центар Грбља, свједок бурних догађаја везаних за буне против Млечића и Турака, што се рефлектовало на судбину манастира. Ти догађаји су за последицу имали честа страдања манастира. Усљед честих буна и устанака Грбљана, манастир је био први на удару окупатора, па су у непријатељским походима прво њега рушили, палили и пљачкали. Прво разарање манастир је доживио од стране Млечића 1452. године, послије III грбаљске буне 1448-1452, кад је према предању исто тако разрушен и манастир Светог архангела Михаила на Превлаци.Затим је манастир је обновљен 1700. године. Друго разарање манастира је било за вријеме прве аустријске окупације (1797-1805).Манстир је након тога обновљен 1812. године. Треће разарање манастира се догодило када је Аустрија други пут окупирала Грбаљ 1814.г. (1814-1918), а трећи пут је обновљен 1874. године. Четврто разарање је било 1915 године за вријеме Првог свјетског рата. Манастир је обновљен , а тадашњи митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић, заједно са свештенством, је 1936. године, освештао манстирски комплекс. Пето разарање било је у II свјетском рату. Шесто разарање манастира било je од земљотреса 1979. године када је скоро потпуно уништен. Посебно свједочанство њеног мучеништва јесте и нова гробница 80 побијених Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића у Бару на крају Другог свјетског рата (ту пренијетих и сахрањених 1992. године благословом Патријарха Српског Павла). Почетком 15. вијека саграђен је старији дио цркве Рођења Пресвете Богородице. Манастирска црква Рођења Пресвете Богородице је једноставна, издужена једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. У ткиву зидова и у оквирима отвора секундарно је употријебљен обрађени камен, који је припадао ранохришћанској базилици која датира из 6 вијека. У земљотресу 1979. године, манастир Подластва је претрпио велика оштећења. Између осталог, срушио се свод цркве. Но, ова разарања су “разоткрила” дијелове храма из прохујалих епоха. Наиме, и раније се јасно уочавао старији дио грађевине, али је тек послије земљотреса постао видљив дио првобитног готичког, благо преломљеног свода. Тај најстарији нуклеус храма имао је припрату, могуће у виду неке врсте отвореног тријема. Свјетлост дана угледао је и фрагментарно очуван старији живопис из 15. вијека, који се налазио на јужном зиду и дијелу олтарског простора, као и на јужном зиду припрате – тријема. Нажалост, фреске су веома оштећене, али сачувани ликови стојећих фигура св. Николе и св. Ђорђа, приказани испод сликаних аркада, указују на високе умјетничке домете њихових аутора. У некој каснијој обнови, манастирска црква је добила данашњи изглед. Након сложених истраживачких и конзерваторско-рестаураторских радова на цркви Рођења Богородице, скинуте су млађе фреске са дијела јужног зида и презентиране у простору продуженог црквеног брода. У истом дијелу су изложени и налази из ранохришћанске базилике – фрагменти подног мозаика и парапетне плоче. На тај начин постали су сагледиви и они слојеви споменика, који су вјековима били запретани у унутрашњости грађевине. Манастир Подластва је био и значајан просвјетитељски центар Грбља. Од прве половине XIX вијека у манастиру је била народна школа у којој су калуђери подучавали старословенски језик, црквено појање, рачунање итд. Као наставници спомињу се између осталих Висарион Љубиша (црногорски митрополит 1882-1884) и Митрофан Бан (црногорски митрополит 1885-1921). Као настојатељ манастира Подластва Митрофан Бан узео је видног учешћа у познатом устанку православних Бокеља против Аустрије 1869. године. У вријеме када је игуман Григорије Бућин био учитељ у манастирској школи у Подластви је учио митрополит Петар I Петровић – Свети Петар. Игуман манастира Подластве Јосиф Бућин био је у Цетињу кратко вријеме један од учитеља младог Петра II Петровића Његоша, прије његовог одласка у Топлу крај Хeрцег-Новог. Историјат Подластве, је запамћен по Грбаљском законику, времену Светог Петра Цетињског и његовог рата против Наполеона, као и митрополиту црногорско-приморском Митрофану Бану – Грбљанину. Грбаљска светиња обнављана у немањићко вријеме, рушена је и васкрсавала, доживјевши процват посебно у ово наше вријеме. У последњој деценији прошлог вијека, започета је обнова храма и манастирског комплекса Подластва. Поред храма,стари конак је обновљен, и том приликом је дограђен параклис Светог Великомученика Косовског Лазара. Манастир садржи иновоформирану ризницу у којој су смјештени предмети из различитог историјског периода, као и библиотека. Јован Б. Маркуш Извор: Радио Светигора

Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске „Синај“ издала је збирку пјесама Песма Осмом дану из пера Епископа бијељинског и зворничко-тузланског Г. Г. Фотија. У збирци се налази 136 пјесама, у којима се ријечима слика благослов и тежина човјекове егзистенције од славословља Ономе Који Јесте до промишљања о болестима и страстима којима смо подложни, од стихова о оцима који нас учише до поука епархиотима који су жедни виђења Бога на лицу човјека, од муке због временских неприлика у којима страда љетина до радости због папагаја и голубова који нас окружују, од подсјећања на студентске дане до сјећања на долазеће Царство. ПЕСМА НОВОМ ДАНУ Благодаримо Ти Господе неба и земље, што си нама недостојнима даровао и овај нови дан, као икону Осмога дана, у којем светлост уминути неће. Благодаримо Ти Господе, што си нас и овога дана из гроба ноћи, васкрсао у светлост Твоју, како би наши путеви благословени били и Теби Богу нашему мили. Благодаримо Ти Господе, што си са нама у векове, иако те и ми као Лука и Клеопа не препознајемо, али нам Ти у ломљењу Хлеба просветли духовне очи, да угледамо Тебе светлост неприступну. Амин. Насловну страну књиге чини цртеж сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, а на којем је представљен аутор ове збирке пјесама поред гроба Старца Пајсија у Манастиру Суроти у Грчкој. Књига је издата у 1.500 примјерака. Предговор је написао Епископ крушевачки Г. Г. Давид. Поговор је дјело Љиљане Давидовић. Предговор Епископа Давида доносимо у цјелости. Наше делање на Земљи стално нас уверава да ми ништа не можемо учинити ваљано док у све не унесемо и свој поетски етос. Све оно важно што ми чинимо, тешко је саопштиво, те смо принуђени да у помоћ призивамо надахнуће. Управо оно прожима наш етос поезијом, и увек подиже наше стајање до степена живота, не спуштајући га никако до лествица смрти. Зато смо сви ми, као деца Божија, жива, и животом управљана песничка бића, која пре свега певају за живот. Наравно да су око нас и бића одметнута од песме, неопредељена за живот, па и самој смрти наклоњена, али ми треба да певамо и за њих само; и то под условом да је наша песма истинита. Песма по себи везана је за Првог поету и Протоса песме. Зар онда не би требало да она по правилу буде окренута радости, светлости и светости?! Одговор мора бити потврдан. Из заметка песме треба да происходи и само цветање човечије личности, способне да пева. Та датост се дакле уноси у песму у мери поистовећења са прототипом песме. И опет, ради постигнућа сврхе: искуства и циља певања за Протоса и пред Њим. Наравно, увек у Његовој Заједници и за заједницу са Њим. А када се оно сушто више не може описивати, ни анализирати песмом, њом пак могу блажити и ублажавати наша стања. И то слободно и распевано пред Протосом песме, пред Богом Самим, без тескобе и сувишнога обазирања да ћеш поремети сами њен етос. Зато је увек најважније то што бива пред Животодавцем и што о животу сведочи као о Његовом дару. Ова збирка песама Песма Осмом дану је још једна од ређих распеваних, светлећих и крепећих нас књига, и она нам долази од стране преосвећеног епископа бијељинског и зворничко-тузланског господина Фотија. Имајући у виду његов досадашљи издавачки књижевни опус, кажимо отворено да је тај опус једно замашно списатељско и књижевно-издавачко остварење и наслеђе у нашој помесној Цркви! Наслеђе заокружено, и првенствено црквено. Оно ће зато пастирски успешно увек обогаћивати духовну децу, којој је само и намењено. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Као резултат плодоносног рада и девет укупно изведених дечјих представа у којима се издваја циклус Божићних представа, обрадовала нас је значајна књига по свему запажена, и то у дане пред Рождество Христово. -Божићм, догађај оваплоћења Господа Исуса Христа, сједињења Бога са људима, празник је целог света, целе Цркве, али и сваке породице као Цркве у малом. Значајан је и као празник заједнице и сабирања. Целокупна празнична атмосфера, вешто осликана кроз ове драмске текстове, делује радосно. Поред радосног окупљања око Тела и Крви Христове на светој Литургији, прилика је то, у овим временима разједињености и ужурбаног животног стила, да се и породица окупи. Прилика је да се у ишчекивању Божића сетимо једни других. Данас се ретко пишу писма. Деца данас одрастају са модерним мултимедијалним технологијама које подразумевају подстицање више чула истовремено, одређену динамику комуникације, али и одвојеност једних од других. Књига која је пред нама представља Божићно писмо и својеврсну намеру ауторке да на занимљив начин деци и младима приближи смисао празника Рођења Христовог, да нас подсети на међусобну повезаност у Господу оваплоћеном, на разговор земље и неба. -Празник Рођења Христовог обрађен је на савремен, деци приступачан и близак начин. Широка тематика, не само верске наставе, него живота у свеукупности, свакако је нешто ново што ови текстови нуде. Овакав приступ може помоћи да и верска настава, као део васпитно-образовног система, нађе своје место и буде занимљива деци. Ова збирка драмских текстова може да буде користан материјал за сваког вероучитеља, како за наставу, тако и за ваннаставне активности. Деца, учествујући у овим представама усвајају садржаје, а хришћанске вредности уткане у дух наше традиције и културе постају део њихове личности. Тематика, занимљива прича и оригинални ликови нуде могућност да се свако нађе у некој од улога. Прилагођен речник олакшаће разумевање текста и поруке коју носи, усвајање узвишених вредности и позитивних особина. Прихватајући хришћанске врлине, пре свега љубав, која је уткана у целокупну тајну нашег спасења, деца и сви који у овим представама буду учествовали имаће прилику да се приближе једни другима у сјају Рождества, пише један од рецензената, јереј Вукашин Цветојевић, дипл. теолог, управник Катихетског одбора Епархије осечко-пољске и барањске. Други рецензент је проф. Богословије протојереј мр Јован Милановић. Божићне радости, ауторке Александре Гаруновић, на 88 страна пишу (како слове поглавља) једно Божићно писмо, причу о Разговору земље и неба, а све то је стало у Топло срце. Сјај Рождества већ говори како изгледа У ишчекивању Божића, а круна свега је последње поглавље Породица, оаза Радости. -Бављење сценском педагогијом подстиче машту, развија способност концентрације, потребу дисциплине у игри, нужност осећања за заједницу и развија и нaдограђује „игривост“ која је детету природна. За живот сцене и удубљивање у улоге неопходне су Љубав, Вера и Нада, као највише вредности духа, пише нам ауторка Божићне радости Александра Гаруновић и са љубављу нам предаје на дар. Зорица Зец

Ово, прво издање оваквог типа у Србији, изашло је поводом обележавања Стогодишњице страдања свете царске породице Романових. Књигу је са руског превео и приредио Ранко Гојковић. Књига садржи размишљања о императору Николају II, ретке биографске податке о његовом животу, беседе и проповеди светитеља – савременика цара Николаја, текстове савремених научника, историчара и теолога који се баве темом мученичке кончине императора и његове породице, као и породични фотоалбум цара Николаја, царице Александре и њихове деце. Из поговора протојереја Александра Шаргунова: „Ако буде Цара, биће и Русије – ако не буде Цара, неће бити ни Русије“ – тако је говорио преподобни Анатолиј Оптински, и тако су тада многи говорили. И, ево, нестало је Цара – је ли нестала Русија? Не, Русија постоји. И над целим 20. Веком и даље пламте те речи нашег светог Цара: „Око мене су издаја, кукавичлук и превара“. После првог светског рата, а такође и после Другог, људи су се у већини надали да ће та страшна појава заувек нестати из људске историје. Иако удобна и наивна, вера многих у долазак праволинијског прогреса заувек се распршила као илузија. Револуција 1917.године у Русији и њене конвулзије: грађански рат, глад, концентрациони логори, немилосрдно уништење милиона људи; а на Западу ни са чим упоредив кошмар нацистичке Немачке, када су велики културни народи устукнули пред невиђеним колективним безумљем, говоре сами за себе. Мир који ће бити достигнут – што даље, то постаје све очигледније – само је предах, достизање равнотеже страха. Узајамне претње, атомска или хемијска смрт, надвијају се, с времена на време, над свима. И сећамо се речи из Светог Писма: Јер када буду говорили мир је и сигурност, тада ће на њих изненада наићи погибија... и неће је избећи. Најчешће о хришћанству говоре, желећи да уздигну или понизе са чисто земаљске тачке гледишта, на следећи начин: да ли оно садејствује спољашњем процвату живота, или обрнуто, води ка деградацији. Да би се спознала истинска људска историја у њеној целини, у њеној пуноћи, или барем у неком историјском периоду, треба бити Бог – Који јесте и Који беше и Који долази. Или треба бити Божанствем – онај ко по Христовом дару, као свети Цар-страстотерпац Николај, зна куда идемо. “ Књигу можете набавити путем маила на [email protected] и [email protected] и путем телефона на 011/23 -91-519 и 064/7034-904. Извор: Православие.ру

Тим речима је Свети апостол Лука отпочео своју јеванђелску повест и ударио темељ свега што би се могло назвати хришћанском или црквеном историјом. Суштина ових речи се огледа у делу једног потоњег историчара Цркве, чувеног Јевсевија Памфила, који је, желећи да попут Луке пише црквену историју, схватио да то не може чинити по старим правилима, тј. нити Ab Urbe Condita, нити олимпијадама, нити сотвореніемъ міра, нити листама краљева и царева. Историја Цркве је, наиме, таква да, као икона Будућег, обухвата све историје – сваког града, државе, племена и народа. Јевсевије је, стога, у свом Хроникону упоредо поређао хронографске табеле различтих народа и крајева, препознавши да је њихово кључно одређење време за сотворити Господеви, тј. време Цркве. Многи су и пре Јевсевија покушали да универзално прерачунају и ускладе године, и то великани попут Ефора, Полибија, Диодора и Овидија, али ниједан од њих није успео у свом труду, јер је историја и после њих остајала парцијална и смислена само из перспективе једног краја земље и једног делића времена. Историја Цркве се није могла друкчије записивати до хронологијом која не сведочи поделе – царство које се по себи раздели и које не може опстати – већ Божју делатност сабирања многих у времену, испуњење библијског ишчекивања – да је дошло Царство Божје. Касније ће Блажени Јероним превести на латински и употпунити Јевсевијево дело (Χρονικον–Temporum liber), што ће у даљој историји, доприносом Дионисија Малог, довести до појаве потпуно новог начина рачунања времена, који ће у осамнаестом веку усвојити и православни народи: периоду од Аврама до Христа (Мт 1, 17) следује Лѣто Господне илити Anno Domini. Поштовани читаоци, пред Вама је нови број часописа за историју Епархије браничевске, у коме представљамо повест наше помесне Цркве, која пребива у Пожаревцу и браничевској регији од апостолских времена до данас. Осмелили смо се, дакле, да попут Светог апостола Луке изложимо казивање о догађајима који су се међу нама збили, верујући је да је живот једне, свете, саборне и апостолске Цркве, окупљене око једног епископа, у једној Евхаристији – баш као што су и Писмом осведочени, спасоносни догађаји о којима Лука говори – икона онога Будућег, икона спасења које се тек има збити, али које се већ сада, кроз Цркву збива. У броју који је пред Вама, имаћете прилику да се сусретнете са Хрониконом Епархије за 2017, репортажом о екуменској активности браничевских хришћана, бригом Епархије за унапређење виноградарске културе, вестима са поља Православног катихизиса у оквиру државног образовања, занимљивим историјским сведочанствима везаним за овдашњу Цркву, од којих су посебно занимљива она везана за нова археолошка открића у старом Виминацијуму, а пре свега за откриће које указује да је у Виминацијуму пронађена за сада најастарија икона Христа на овим просторима. ђакон Томислав Пауновић Погледајте целокупан садржај овог броја.

Владимир Коларић „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017) Садржај: Предговор I Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма Слика и страст – испитивање филма „Филм је наша нечиста савест“ Филм и телесна лепота Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића II Фантастични реализам Алексеја Балабанова Два филма Павла Лунгина Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице „Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу Напомена о изворима О аутору Предговор Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство Бога, човека и света. Моји одговори, као што ће се видети, нису једнозначни. Текстови су писани у распону од готово једне деценије и одразу трагања које има колико интелектуалну и теоријску, толико и егзистенцијалну мотивацију. У том смислу, текст који отвара књигу је мој први теоријски, научни рад који сам уопште написао, и он покреће она питања о уметности и филму којима сам наставио да се бавим у континуитету, и даље ћу се бавити. Књига је подељена на два дела: први обухвата теоријске студије раније објављиване у научним часописима, а други приказе, објављене већим делом у Православљу и Руском алманаху. Текстови, такви какви су, дати у оном облику у ком су се првобитно појавили, пре свега другог представљају позив на дијалог. О аутору Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Одбранио је дисертацију на тему „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Делује као самостални истраживач и слободни уметник. https://otacnik.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html