Претражи Живе Речи Утехе

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице