Претражи Живе Речи Утехе

Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Сада доносимо део одломка из књиге о нездравом зилотизму као поремећају, а први део теме објавили смо овде: Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура. View full Странице

Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Одломак из ове књиге: Да ли духовник сме да осуђује?, објавили смо овде: Сада преносимо одломак Мученички дух Цркве и нездрави зилотизам - I део: Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак. View full Странице