Претражи Живе Речи Утехе

Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/