Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан 1919. године рођен је један од најзначајнијих српских интелектуалаца, светски познати класични филолог Мирослав Марковић. Поводом стогодишњице његовог рођења преносимо један раније објављени текст проф. Богољуба Шијаковића. (Ускоро ћемо објавити и превод текста Јарослава Пеликана о проф. Марковићу.) 1. Мирослав Марковић је рођен у Београду 18. марта 1919. Завршио је 1942. класичну филологију на Философском факултету Универзитета у Београду, гдје је био асистент од 1946. до 1954. Након боравка у Индији (1954-1955) на Универзитету Visva-Bharati у својству гостујућег истраживача, постаје професор на Универзитету Лос Андес у Мериди, Венецуела (1955-1969), одакле иде на Универзитет Илиноиса у Урбани (САД) за професора класичних наука (1969-1989), гдје је емеритовао, добио почасни докторат (15. маја 1994) и остао дјелатан до краја живота. Умро је у Урбани 14. јуна 2001. Мирослав Марковић је предавао на многим свјетским универзитетима (од Београда преко Индије, Венецуеле, Њемачке, Ирске до Америке и Канаде), добитник је великог броја научних признања и одликовања у разним државама (Венецуела, Грчка, Израел, САД), члан је многих престижних научних друштава, оснивач (Founding Editor) угледног часописа Illinois Classical Studies (излази од 1976), аутор неких 30 научних књига и монографија и преко 300 чланака[1] на српском, енглеском, њемачком, француском, италијанском и шпанском из области грчке, латинске и староиндијске књижевности и философије, грчке и латинске палеографије, историје религије и фолклористике, патристике и византологије, међу којима су незаобилазно критичко издање и коментар Хераклитових фрагмената (1967, 2001)[2] и дуго очекивано издање Диогена Лаерћанина (1999)[3], читав низ издања патристичких текстова код Берлинске академије (Иполит[4] 1986, Атинагора[5] 1990, Јустин[6] 1994. и 1997, Татијан[7] 1995, Теофил Антиохијски[8] 1995) и код Брила из Лајдена (Климент Александријски[9] 1995. и 2002, Атинагора[10] 2000, Ориген[11] 2001), као и сабрани радови из грчко-римске религије и гностицизма (1988)[12], грчког пјесништва (1991)[13] и патристичке текстуалне критике (1994)[14]. 2. Нека кратак приказ двију монографских публикација Мирослава Марковића послужи као илустрација његовог скрупулозног и минуциозног рада на пољу класичне филологије и историје идеја. У 200 година модерних издања Хераклитових фрагмената, од Шлајермахера (1807) до данас, посебно мјесто међу свега неколико подухвата незаобилазних за изучавање Ефежанинове загонетне мисли припада поменутој књизи професора Марковића, која се након првог издања из 1967, адаптираног италијанског издања из 1978. и популарног српског издања из 1983. појавила у репринту са додацима и исправкама: Miroslav Marcovich, Heraclitus, Greek text with a short commentary, second edition, Including fresh Addenda, Corrigenda and a Select Bibliography (1967-2000), Sankt Augustin: Academia 2001, XXVIII+681 стр. Прво издање је наишло на добар одзив заједнице истраживача[15]; друго издање долази у години ауторовог упокојења као његов не једини трајан споменик у науци о старини. За разлику од Дилса, који је одустао од успостављања смисаоног редослиједа Хераклитових сачуваних фрагмената, Мирослав Марковић их је сврстао у 25 група које су тематски организоване у три дијела: учење о логосу (фрг. 1-50), учење о ватри (фрг. 51-93), етика, политика и остало (фрг. 94-125). Овај поредак фрагмената захтијевао је нумерацију (дата је и конкорданција) која фрагментарне и афористичне мисли Ефежанинове лоцира унутар једне замишљене мисаоне цјелине. Сваки фрагмент је текстуално критички преиспитан, са многим добро образложеним емендацијама, дат је енглески превод Хераклитових исказа и кратак коментар који обилује паралелама из античких извора и упућивањима на најважнију критичку литературу. Након пописа литературе (стр. 605-620) и неколика индекса (стр. 621-663), друго издање доноси додатке и исправке уз фрагменте (стр. 667-669) и одабрану библиографију за период 1967-2000 (стр. 670-677). Њемачком издавачу Academia треба одати признање што је другим издањем учинио поново доступном књигу која остаје мјеродаван едиторски рад и трајно вриједан прилог изучавању загонетне мисли Хераклитове. За реномирану библиотеку патристичких текстова и студија, коју уређује Патристичка комисија берлинске Академије наука, Мирослав Марковић је између осталог припремио и критичко издање Апологијâ за хришћане Јустина Философа и Мученика: Iustini Martyris Apologiae pro Christianis, edited by Miroslav Marcovich [Patristische Texte und Studien 38], Berlin, New York: Walter de Gruyter 1994, XII+211 стр. Јустин је након философског образовања у духу платонизма примио хришћанство и потом дјеловао као хришћански философ највећма у Риму, гдје је мученички пострадао око 165. г. по Христу. Упркос високом поштовању у старој Цркви многи од његових апологетских, антијеретичких и теолошких списа су изгубљени. Сачувани списи (двије Апологије и Дијалог с Јеврејином Трифоном), који пате од језичке неспретности, представљају га као заступника свјесне синтезе грчке философије и хришћанства. Он је најпознатији представник ране апологетике II стољећа, значајан за историју теологије и догматике, као и ране литургике, а његово учење о Логосу повезује стоичку философију и теологију Климента Александријског. И поред значаја Јустиновог дјела није постојало критичко издање његових Апологија, које су сачуване у једном једином грчком рукопису (кодекс Parisinus Graecus 450, преписан 1364. г.) с разним оштећењима. Након компликованог истраживачког рада у библиотекама Париза, Оксфорда, Кембриџа и Ватикана Мирослав Марковић је рестаурисао изворни текст Јустинов и припремио ову изванредну публикацију која доноси опсежан увод (стр. 1-30), критичко издање Велике и Мале апологије са изобилним упућивањем на Јустинове изворе и паралеле и критичким апаратом (стр. 31-168), а на крају индексе библијских и других мјеста, свих имена и ријечи (стр. 169-211). – У уводу је најприје ријеч о трансмисији текста двију Апологија и о претходним издањима, затим се расправља питање да ли се ради о двије апологије или о једној, утврђује се вријеме настанка текста, а онда је дат веома користан аналитички преглед садржаја Апологија са могућним изворима Јустинових ставова, да би на крају био укратко размотрен Јустинов однос према Светом Писму. – Што се тиче саме поставке грчког текста, њу карактеришу многе емендације и испуњене лакуне, јасноћа критичког апарата, драгоцјене лексикографске напомене, богато испостављени библијски цитати и алузије, као и паралеле хришћанских и профаних аутора. Као и остала критичка издања ауторова, и ово је узорно дјело које служи на част овом нашем интернационално признатом великом ерудити. 3. Огромна научна ерудиција и продукција Мирослава Марковића управо контрастно чине очигледном опору истину да нико није пророк у своме селу: у отаџбини није хтјело да се зна за њега, а они који су били принуђени да за њега знају приговарали су како је његов приступ класичним текстовима класичнофилолошки (sic!), па дакле научни. Он заиста јесте био посвећеник у науку о старини; да је о томе имао пуну свијест говори и ова његова меморабилна анегдота: „Приликом једне вечерње шетње (чика-Брана Петронијевић, Гарашанин и ја) од ‗Руског Цара’ до Калемегдана и натраг запита ме Αὐτός: ‗Платон или Аристотел?’ – ‗Аристотел’, одговорих ја. – ‗Е, онда од Вас никада филозоф неће постати’, одврати чика-Брана.“ (писмо од 17. 1. 2001)[16] Мирослав Марковић је знао за дуг роду и језику, о чему свједоче не само његови преводи са грчког, латинског, санскртског, руског на српски и његови радови закључно с последњом књигом писаном управо на српском[17], него и његово чувствовање народног страдања у последњој деценији XX вијека: „Иначе, због ситуације у Страдији једва да налазим снаге за стварање. Inter arma silent Musae. Бог помогао Црну Гору, кад већ неће Страдију!“ (писмо од 8. 6. 1992). 4. Књига Студије о религији антике отета је од смрти. – Има скоро десет година како сам професору Мирославу Марковићу замолбено саопштио жељу да на српском језику приредимо један тематски избор из његових радова објављених на свјетским језицима у многим угледним иностраним стручним часописима. Спремно и радо је прихватио, одајући тако да је то и његова жеља, да испоручи „у скорој будућности једну књигу било о Пресократовцима било о теми Грчка филозофија и црквени оци [црквени, не црвени!]“. (писмо од 24. 3. 1992) Међутим: тих година Мирослав Марковић је херкуловски радио на критичким издањима десетак великих дјела познохеленске и ранохришћанске баштине. Исто тако се подвижнички хрвао с неизљечивом болешћу: „Иначе живим ‗на Божју вересију’. Лекари су констатовали да ме је задесила Amyloidosis cordis (једна веома ретка и неизлечива болест), и дају ми не више од годину дана живота. Sapienti sat. … Жао ми је што Вам не могу послати обећани рукопис: Ultra posse nemo tenetur.“ (писмо од 1. 10. 2000) Али снажна воља понекад надмаши опрезну мудрост и учини немогуће: „хитам да Вам понудим скромну збирку мојих Студија о религији и филозофији антике: 20 студија, 200 страна“. (писмо од 17. 1. 2001) Коначно: „Као што сам Вам обећао, шаљем Вам рукопис књиге Студије о религији антике. Смрт ме је изненадила и спречила да Вам испоручим camera-ready copy књиге: дијагноза Amyloidosis, прогноза још 1 месец живота. Једва сам успео да завршим књигу. Надам се да нећете имати тешкоћа око издавања књиге, која мора бити процесована у Никшићу. … Ваш одани у Христу дијак-Мирослав.“ (писмо од 1. 5. 2001) Ова књига је завјетни дар; отета од смрти, она је удио покојног професора Мирослава Марковића у живом српском наслеђу из класичних наука. Објављивањем Студија о религији антике Српско друштво за хеленску философију и културу одужује се скромно и с пијететом свом почасном члану, свјетски славном класичару, који је дрхтавом руком своју последњу књигу журно исписивао баш на српском („приврженост родној груди“) управо док је другом руком заустављао смрт. Заупокојена литургија за почившег Мирослава одржана је 24. јуна 2001. у грчкој православној цркви Три Јерарха (Champaing, IL), чији је био парохијан. Господе, помени и помилуј слугу Свога – дијака Мирослава. Извор: Теологија.нет

Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.