Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Жичу са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215. године. Жичка црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан; на северној и јужној страни постојали су проскомидија и ђаконик, вратима повезани са олтаром. Жича је осликана заузимањем Светога Саве. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности Манастир Жича у Доментијановом и Теодосијевом житију Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и док многе друге цркве, мале и велике, свети сазида док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави. ……. После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи. Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трапезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освећиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски учитељима. ….. Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповедисвети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима. И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви. А када сабор би веома велик, свети са братом самодршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи. …. Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треб да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског. … Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свим светим сасудима, и свим часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: Господе, вазљубих красоту дома твојега, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божанственом силом. Јер уистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Жичу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном. … И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију, звану Жичу, у манастир који је он подигао, и по заповести небеског саздатеља и свога добротвора, Преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стајање, и двоструко прослави Онога који је њега прославио, с једне стране богогласним песмама а са друге сакрушењем срца, приносећи жртву један јединоме на душевном олтару скрушеног срца, које Бог никада не презире. И у богоподобно време сатворивши свету литургију, и после великога входа свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство, да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих Српских и Поморских Земаља, да од Бога буду венчана сва три помоћника Христова. Страдања манастира Жиче Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник, “наишао безбожни језик Кумански“. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је “украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем…“ Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка “мало певала“’. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању. Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: “Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија“. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче. “Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.“ Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве “полату“. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов. Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи “сав сабор жички“ (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је “в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В’знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве“. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже “да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска“. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у “патријархији у Житчој“. Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи. Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала. Српска аутокефална Архиепископија Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. Сави писмо у коме је оспоравао легалност његовог посвећења за архиепископа и независности српске цркве. Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. “Црква велика, али још не беше исписана“, каже један његов биограф, а други да се Сава, већ првих дана по доласку, договарао с братом, краљем Стефаном, шта треба “за завршетак свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“. Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао. Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“. У свом настојању да учврсти и оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године запутио у Никеју, једно од средишта тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и световних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Манојла I Сарантина за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је на чин Савиног хиротонисања за архиепископа једним жучним протестним писмом, одаслатим маја 1220. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Током радова на изградњи платоа у манастиру Жича пронађена је изгубљена мермерна плоча с натписом о обнови овог манастира, а која је први пут била откривена 1925. године у манастирској порти. Занимљиво да је реч о фрагментованој загубљеној плочи која је послужила као подлога за поплочавање из времена владике Николаја (Велимировића). Натпис говори о последњој средњовековној обнови Жиче, 1562. године, у време митрополита Захарија. Он је највероватније у запустелом манастиру обновио монашке келије, палату у северозападном делу манастира и спољну припрату Спасове цркве. У сусрет обележавању великог црквеног и државног јубилеја, осам векова од аутокефалности српске православне цркве, министарство културе Србије представило је данас у порти манастира Жича ово вредно откриће, али и пројекте који се и даље одвијају у манастиру. Имајући у виду свеукупан значај манастира Жича за националну историју, министарство културе је у јубиларној години подржало пројекат радова на обнови српске царске лавре манастира Света Жича, који обухвата истраживачке радове на фасади манастирске цркве, партерно уређење порте и пројекте статичке санације најугроженијих пратећих грађевина. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је данас у Жичи да је у периоду од 2016. до 2019. године за више пројеката на манастиру, министарство културе издвојило око 37 милиона динара. „У протекле две деценије било је ствари које су могле педантније да се ураде. Било је и експеримената са малтером на спољној страни манастира Жича који траје осам векова. Али, нема више старих мајстора а ни материјала. Ситне грешке које се јављају јесу поука и искуство уа убудуће. У Србији имамо врсне стручњаке из области заштите културног наслеђа, а ту је и брига државе која ће да се повећава“, рекао је Вукосављевић. Министар културе је напоменуо да у сусрет јубилеју 800 година аутокефалности српске цркве имају чему да се радују, и напоменуо да се посебна брига води и о културним споменицима на КиМ. „Министарство ће подржавати и реконструкцију и обнову српског блага на Косову и Метохији. На сталној смо вези са органима Унеска и осталима који о томе одлучују, јер тај део територије није под нашим пуним суверенитетом. Упркос тим отежаним околностима, министарство културе чини напоре да се све оно што је потребно и уради. Не постоји цена и те ситуације у којима ћемо смањити бригу и пажњу према нашем идентитету“, нагласио је Вукосављевић. Професор Мирко Ковачевић казао је да је манастир Жича у својој историји доживео судбину већине манастира у Србији, односно да је био оштећен и у рушевинама. Осим статичке санације грађевине која је доживела да у својој историји остане без чак 60 одсто дела манастира и порте, према речима Ковачевића, битан детаљ представља и фасада. „Фасада је првобитно била црвене боје. Свети Сава је боравећи на Светој Гори донео црвену боју којом је већина манастира обојена. Жича је у ствари била малтерисана црвеном бојом, односно малтером који је био те боје“, рекао је Ковачевић. Монахиња Нектарија из манастира Жича рекла је данас да има утисак да министарство по први пут има целовити увид проблема објеката који се налазе у порти манастира. „Само министарство је иницирало низ истраживачких радова, што, чини ми се, до сада није био случај. Први пут имамо озбиљан приступ свим објектима који се налазе у порти“, рекла је монахиња Нектарија. Централна прослава обележавања 800 година аутокефалности српске православне цркве биће одржана од 6. до 9. октобра. Свечаност ће почети 6. октобра окупљањем свих архијереја и молитвеним прослављањем у манастиру Жича, после чега ће програм бити настављен у манастиру Студеница и у Краљеву. Архијереји ће 7. октобра боравити у духовном седишту СПЦ – Пећкој патријаршији, а свечана академија биће одржана 8. октобра у Центру „Сава“ у Београду у 20 сати. Извор: РТВ Војводине

Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Извор: РТРС