Претражи Живе Речи Утехе

Поводом нападâ и испадâ Ненада Чанка У овом реаговању намјера ми није да се бавим нити клеветама као таквим нити њиховим аутором него ауторовим мотивима. Откад постоји свијета и вијека, феномен клевета је присутан, али, истом мјером, и разложан одговор на њу сматрам легитимним средством. Свети Владика Николај (Велимировић) својевремено је написао да човјек о три ствари не би требало да говори: о Богу док не постигне вјеру у Њега, о туђем гријеху док претходно не сагледа свој и о сутрашњем дану док, прије тога, не види крај данашњем. Већ дуже вријеме г. Ненад Чанак, посланик у Народној скупштини Републике Србије, својим безобзирним оптужбама, како написаним на друштвеним мрежама тако и изговореним путем јавних гласила, Српску Православну Цркву (у даљем тексту СПЦ) оптужује квалификативом „клерофашизам“, а у посљење вријеме приписује јој „чињење акта биолошког тероризма“, као и „подривање државне стабилности“. Оптужбе су крупне, а онај ко их је осмислио и нема намјеру да их доказује. Онај, опет, ко сматра да оптужбама не би требало придавати значај или да би их требало игнорисати, грдно се вара, а ево и зашто. Аутор сваке клевете, упућене против било кога, најприје има за циљ постизање двоструког ефекта: а) код противникâ, па и непријатељâ оног на кога се клевета односи, довести до још већег утврђења непријатељст(а)ва; б) код пријатељâ – створити колебање или губитак повјерења у оног против кога је клевета написана, односно изречена, што касније неизоставно генерише превођење у противнике чак и свих бивших пријатеља. Дакле, намјера креатора клевете је нечија дисквалификација. Међутим, непријатељствима аутора клеветâ, овдје конкретно према свештеним лицима свих достојанстава, није крај. Вјешти познаваоци креирања јавног мњења и манипулисања масом знају да је коначни циљ таквих бескрупулозних оптужби стварање реалних претпоставки за линч свих оних на које се клевета односи, у овом случају свештених лица. Јасно је да те оптужбе нису „анемичне“ већ да њихов творац има много перфиднији циљ. У таквој атмосфери некој навијачкој души може пасти на памет да физички нападне свештеника (што је неријетка појава у „демократским“ друштвима), а све у „племенитој“ намјери да сузбије „безакоње“ оног ко „чини акт биолошког тероризма“ и „подрива стабилност његове земље“ и да, што је још горе, због свега тога прође некажњено. То себи не смијемо да дозволимо! Готово половину радног вијека сам православни свештеник. Од усташких фашиста – злогласне „Ханџар-дивизије“ – мој дјед по оцу +Илија Илић је у Калесији поткован, а из Тузле у сточном вагону одвезен у Јасеновац, гдје му се губи сваки траг. Још у породичној кући научен сам путу Божијем, а научени овом путу воли Бога, затим своју мајку Цркву, ближњег и, најпослије, Отаџбину. Кроз све нивое свог теолошког образовања учен сам и научен да будем заклети противних фашизма и њему сродних „изама“ – националсоцијализма, шовинизма, расизма – јер су сви, без изузетка, тоталитарни. Приписивање клерофашистичких тенденција самој Цркви долази (пристојност ми не дозвољава да кажем од оног ко је злочине чинио) са адресе потомка оних који су, зарад очувања тобожњег „братства и јединства“, забрањивали сваку причу о злочинима усташких фашиста над српском нејачи. Ако не бих одговорио на олаке квалификације да је Црква клерофашистичка организација, светог мученика Вукашина Мандрапу из Клепаца, као и својих деветоро предака, изложио бих мучеништву и послије смрти. То, такође, не смијемо да дозволимо. Господин народни посланик ових дана јавно оптужује СПЦ сљедећим ријечима: „Ко позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања, чини акт биолошког тероризма и подрива стабилност моје земље“. У исто вријеме затражио је да полиција „растури“ забрањено окупљање и „похапси“ организаторе. Према његовом мишљењу, „растурањем“ окупљања и „хапшењем“ ораганизаторâ (свештеникâ) држава би показала да функционише. Значи ли то да је држава тренутно дисфункционална уколико дозвољава да људи упражњавају своје вјерске потребе? Рећи да је држава нефункционална јесте примјер подривања њене стабилности. Важно је посебно истаћи да Црква не позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Нико од нас не би требало да се хвали ни својим вјеровањем нити невјерјем. То је лична ствар сваког понаособ. Господин народни посланик је декларисани „атеиста“ (његов правопис). Притом, ваљало би му скренути пажњу да „атеиста“ не постоји. Кад би постојао, термин би се односио на човјека који није ни чуо за Бога, а таквог једноставно нема. Оног, пак, човјека, који у свом дискурсу негира Божије постојање називамо антитеистом (= безбожником). Веома је интересантно да овдје имамо на сцени два парадокса: антитеисту који је „заинтересован“ за дјеловање Цркве и сецесионисту „забринутог“ за стабилност своје земље! Шта није истина у замјеркама г. народног посланика? Није истина да Црква, позивањем својих вјерујућих на службе, тобоже позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Истина је да се, прије почетка сваке службе, оглашавају црквена звона, чија функција је тројака: вјерне позивају на службу, упокојене оплакују и муње ломе. Такође, истина је да Црква не може вјерујућима забранити да долазе у храм на свету Литургију и да се причешћују, будући да је свака душа хришћанка по својој природи и сама се осјећа позваном чим чује глас звонâ. У име испуњења вјечног јеванђелског принципа: „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 17 и Лк 20, 25), важно је знати да подривање било које државе једноставно није у бићу хришћанске Цркве, самим тим ни Православне Цркве, па ни СПЦ. Дакле, чак ни у констелацији радикалне одвојености сакралног и профаног – Цркве и државе – као, на пример, у бољшевичком СССР-у, Црква није позивала на рушење државног поретка (о радикалној и конструктивној одвојености Цркве и државе видјети мој текст „Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије већ баштини завјет Небеској Србији“, Гласник, службени лист СПЦ, бр. 9, Београд, септембар 2019, стр. 312). Још у Источноримском (Ромејском) Царству важило је начело: Добро стање Цркве је снага Империје. И при обрнутом редослиједу, суштина остаје неизмијењена. Дакле, кад би Црква имала претензије на дестабилизовање било које државе, па макар та држава према Цркви била и непријатељски расположена, Црква би урушила саму себе, то јест престала би бити Црквом. Приписивати Цркви наводно подривање државе јесте показатељ непознавања организације и мисије Цркве, еклисиологије. Закључујући ово реаговање, хоћу да истакнем сљедеће: овдје више није важно мишљење г. народног посланика. Неко би, с разлогом, могао да пита: „Шта је онда важно?“ Важно је мишљење оних људи на чије је мишљење г. народни посланик, помоћу свог мишљења, извршио пресудан утицај. Имам намјеру рећи да је на Цркву, кроз њену историју, било нападâ и биће их. Наше право је не да нападамо већ да, спроводећи у дјело јеванђелски програм, бранимо и себе, а ко се брани од нападачâ на Јеванђеље има и Васкрслога Господа за свог Савезника. Уосталом, ако ми, због људских слабости – нећемо, усљед немара – не знамо, или због страха, не дај Боже, – не смијемо да станемо у одбрану Цркве, ко ће онда? Не само право већ и дужност свих вјерујућих, како из ниже и више јерархије тако и из лаоса (народа Божијег), јесте да стану на браник свега светог и честитог и Васкрслом Господу приступачног. Извор: Инфо-служба СПЦ

Како се одвија богослужбени живот у условима ванредног стања и како је организована помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама говорио је презвитер Живко Рајиновић, парох при храму Вазнесења Господњег у Горњем Ковиљу. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ

Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843). После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави. Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године. Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали. За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014). Извор: Српска Православна Црква