Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живимо' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Када живимо животе других

    Волимо да вајамо животе наших ближњих, заборављајући да онај ко ремети живот других убија свој. Он је престао да живи, и једино постоји кроз друге. То је његова трагедија. Да види живот, који није смео или није могао да живи, на срећним лицима других. То га убија. Зато их најчешће криви за све оно што дубоко жели. Христос нас је замолио да никога не критикујемо, јер то није наш посао. Mи немамо сазнања о апсолутној истини. Само Бог зна истину о свему ономе што ми површно посматрамо. Међутим, ми као да не слушамо његову препоруку, па када дође време да напустимо садашњу фазу живота, која ће сигурно доћи, критике које смо изнели ће нас дочекати. Односно, Христос ће нам рећи: „Дођите сада, ви судије васионе, ви који нисте оставили човека без коментара и прекора, који сте разметљиво махали прстом пред грешкама и гресима других, да видите свој живот. Да видите свој живот, не онај који сте маскирали и изложили као добро осветљен излог, већ онај који сте брижљиво скривали у мрачним собама ваше душе. Да видите колико сте били морални у процењивању других као неморалних. Како сте били добри и невини да сте свуда видели зле, невернике, јеретике и издајнике вере. » Људи вас понекад на ваги могу покрасти и преварити, али Божија вага је тачна и нико не може преварити Онога који познаје мрачно и скривено у нашим срцима. Али постоји и други пут на коме је онај ко уме да воли, да прашта и пре свега да никога не критикује. Један старац ми је причао о неком немарном и грешном монаху који није увек био баш најбољи али никога никад није критиковао. Није коментарисао животе других, молио се и покривао брата, јер је добро знао отачку мудрост која каже, „данас ти, сутра ја...“ Дошло је време за његов одлазак из овог света. Остали монаси су се окупили око његове постеље на самрти и молили се. Међутим, били су изненађени када су видели да се брат суочио са смрћу са великим смирењем. Дете моје, рекао му је тада игуман, сви овде знамо да ниси био марљив у својим обавезама. Како одлазиш из овог живота са толико храбрости? Истина је, оче, шапну умирући човек, да нисам био добар монах. Али у животу сам увек имао на уму једну ствар: никада никога нисам критиковао. Зато намеравам да кажем Христу, када се појавим пред Њим: „Ти си, Господе, рекао ’не суди, и нећеш бити осуђен’“, и надам се да ми неће судити строго. Иди у миру на свој вечни починак, чедо моје, рече са дивљењем Игуман. Успео си да се спасеш без много напора…“. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  2. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на празник Благовести, 07. априла 2022. године, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве. Патријарху Порфирију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић и Драган Шовљански, јереј Далибор Панић, протођакон Младен Ковачевић, новорукопроизведени протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и и ђакон Владимир Милановић из Епархије западноевропске, а у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима. На почетку свете Литургије патријарх Порфирије рукопроизвео је у чин протођакона професора Православног богословског факултета ђакона др Драгана Радића и ректора Богословије Светога Саве, ђакона Радомира Врућинића. Патријарх је након заамвоне молитве поздравио српску децу из целог света, учеснике квиза "Немањићи", истакавши при том да је веома радостан показаним знањем, у познавању националне историје, свих учесника квиза. Извор: Радио Слово љубве Фото: Марко Весић Беседа Патријарха Порфирија, белешка ТВ Храм: Патријархово обраћање учесницима такмичења "Немањићи", на Благовести у Спомен храму, белешка ТВ Храм:
  4. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфиријe служио је 13. марта 2022. године недељно великопосно вечерње у Храму Светог Саве, a саслуживало је свештенство храма у молитвеном присуству преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Беседу Патријарха Порфирија преносимо у целини, као и аудио запис који је забележила ТВ Храм: "Браћо и сестре, нека је на здравље и спасење молитва коју смо упутили Господу и светитељима Божјим да они заступају нас пред Творцем неба и земље и свега што се види и невиди, како кажемо у Символу вере. Молитва је за нас људе насушна потреба. Као што наше телесно биће не може без ваздуха, тако наше свеукупно духовно биће не може без молитве. То је језик којим живимо, мислимо и говоримо. То је наш однос према Богу, а из тог нашег молитвеног односа према Богу или, боље рећи, од природе наше молитве, њеног квалитета и дубине зависиће наш однос према свему ономе што је око нас, а пре свега наш однос према другим људима. Свети апостол Павле подстичући хришћане свога времена, али и хришћане свих времена, рекао је: „Молите се непрестано“. Молитва је дисање нашег бића, али молитва се не састоји пре свега у томе да ми тражимо од Бога да нам испуни неке наше жеље, да одговори неким нашим потребама. Молитву не чинимо ни због тога да би нам Господ пре свега помогао у невољама, иако молитва, наравно, у себи све то садржи. Молитва је неупоредиво вишезначајније од тога. Када станемо на молитву, треба и молитвом, али и спознајом својом помогнути, да одбацимо од себе сваку врсту злопамћења пре свега. Ако се молимо Господу да Он буде са нама и да нам помогне, како можемо очекивати одговор на ту молитву уколико, пре свега, ако ми имамо злопамћење на било кога?! Зато Господ и каже: „Када стојите на молитви праштајте ако имате шта против кога, да и Отац вама, који је на небесима, опрости сагрешења ваша. Ако ли пак не опростите, ни Отац вама, који је на небесима, неће опростити сагрешења ваша“. Одбацити злопамћење, али одбацити и сваку врсту бриге, забринутости за себе, за оно што је наше. Молитва јесте израз наше вере у Бога, тј. нашег поверења у Њега да Он ослушкује наше срце, наше мисли, наше биће, да Он зна шта је то што је нама потребно да будемо здрави, да будемо исправни, да будемо стабилни, да имамо мир у души и љубав у срцу. Такође, молитва треба да буде скрушена, да буде кротка, јер како каже псалмопојац: „Жртва је Богу дух скрушен“. Можемо чинити разне духовне подвигде, разне напоре, можемо и дуго стајати на молитви, али у молитви, баш као што је цариник када је ушао у храм сагледавао своје биће и био свестан својих немоћи, својих слабости, свога греха, био скрушен пред лицем Божјим, и Господ је одговорио на ту његову скрушеност, и ми треба да се потрудимо колико год је то могуће да дакле, без обзира на напоре које чинимо, без обзира и на сате и на време које проводимо на молитви, уколико је оно дуго - не помислимо да смо учинили нешто велико. Све ово имајући у виду, као и чињеницу коју смо навели да молитва није пре свега искање од Бога нечега за себе или за неког свог ближњег, молитва треба на темељима вере, на темељима скрушености, праштања и свих других богоподобних, богосличних Христу врлина, да буде благодарење Богу. Када непрестано, по речима апостола Павла, стојећи на молитви будемо благодарили Богу, онда је сигурно да ћемо имати мир у души, да ћемо имати мир са свима, да ћемо имати радост неописиву, радост која се често неће видети споља, која је унутра у нама, али која има потребу да грли све, да грли људе, да се дели. Отуда молитва и није ништа друго него стајање пред лицем Божјим у тишини, гледање Његовог лица, где Он гледа нас, где гледа наше лице и срцем, тајно општење, тајни разговор, како се то каже, са Богом у Његовој љубави и у снисхођењу које је безброј пута према нама показао на равној нози. Свети Оци, подижници, који су били делатници молитве пре свега, удаљени од света, борећи се са својим страстима, претворили су свој живот у молитву. Не само да су се молили кад стоје на богослужењу, као и ми вечерас, него и онда када раде било шта, када се баве било чим, ако имају неко рукодеље, ако разговарају са неким, чак и онда када су у сну, непрестано као дисање у њиховом срцу тече молитва. Најбоља формула, ако можемо да употребимо ту реч када говоримо о молитви, јесте управо она молитва коју су упражњавали светитељи Божји, коју упражњавају многи повижници, монахиње и монаси, али и сви ми овде сабрани и сви хришћани трудимо се да упражњавамо ту молитву, јесте молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. У тој молитви сажета је најкраће могуће наша вера у Свету Тројицу, у Христа као Богочовека, али и у достојанство нас људи да можемо стајати пред лицем Божјим отвореног срца, отворене душе и да благодат Његова не само да може у нама становати, него кроз молитву и у молитви може заједно са нама дејствовати у сваком тренутку нашег живота. Зато потрудимо се и овога поста да обогатимо своју свакодневницу интензивније молитвом, да молитвом буде прожета и наша мисао и наше срце и наше тело, да у потпуности наш живот постане молитва до мере да сам Господ у нама може да се моли не само са нама него и за нас. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“ нека буде кључ којим хоћемо да отворимо свака врата, али како сам Господ каже: „Све што хоћете добићете или биће вам“. Заиста без молитве то није могуће, али молитвом итекако јесте. Нека би Господ дао да и наше вечерашње сабрање, као сабрање свих заједно у једно, буде молитва упућена Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу коме нека је слава у векове векова", рекао је Патријарх Порфирије. Извор: Инфо СПЦ Фото: Инфо СПЦ Патријарх Порфирије - поука о молитви, 13. март 2022:
  5. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  6. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. На празник Преподобне Мати Параскеве, у народу зване Света Петка, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије први пут је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице под управом вероучитеља Владимира Ракића. Празник велике светитељке, чији је култ распрострањен широм православног света, као своју крсну славу прославило је Богомољачко братство при рабровичком храму, једној од најстаријих светиња Ваљевске епархије. Према предању основано је у време Светог Владике Николаја, коме су на духовно вођство били поверени благочестиви хришћани срца испуњених вером у Христа Господа, вољни да реч Божју шире и духовно снаже своје савременике. Данас, братство при Храму Светог Оца Николаја у Рабровици окупља овдашње домаћине и, на челу са духовником протом Зораном Симићем, наставља традицију предака. Празник Свете Петке за њих је посебан дан и прилика да својој небеској заштитници принесу молитве и у радости дочекају све оне који су дошли да са њима прославе. Својим узорним хришћанским животом Света Петка наликује мудрим девојкама из јеванђељске приче Светог апостола Матеја, које су твориле дела љубави и милосрђа, те заслужиле Царство небеско. Подсетивши на житије Преподобне Мати Параскеве, у раном детињству васпитане у хришћанском духу заједно са братом, потоњим Епископом Евтимијем, Владика Исихије је истакао да је она одговорила на Христов позив да свој крст понесе и то је чинила подвизавајући се у Јорданској пустињи. Света Петка је са огромном љубављу кренула у пустињу да служи Богу, одрекавши се свих погодности. Да служи и из љубави према ближњем, јер Друга заповест Божја каже:“Љуби ближњег свога као себе самога…“ Она је на чудесан начин „додавала уље у лампу“ и зато је њена лампа светлела читав њен живот. Њене огромне молитве и монашки трудови узносили су се као жртва богоугодна Господу. Она је тако доприносила свом роду и свима који су заједно са њом припадали Светој Цркви – рекао је Владика Исихије. При крају свог живота вратила се у родни град и као монахиња живела са својим ближњима. Нама је посебно важно, истакао је Владика Исихије, оно што се дешавало после њеног блаженог упокојења. Сахрањена је у свом крају. Мошти су јој боравиле у Цариграду, а потом у време турских освајања биле пренете у Трново (Бугарска), а на молбу царице Милице боравиле су у Београду, на утеху и охрабрење српском народу. Данас су у румунском граду Јашију, где сваке године долазе бројни поклоници да јој принесу молитве за заступништво пред Господом. То чинимо и ми у Цркви Свете Петке у Београду, где је она урезала печат у нашем бићу. Подвижници се моле за читав свет и та молитва, ако се истински уподобљују Господу, остварују све дарове које је Господ дао и деле их са својим ближњима, рекао је Владика Исихије, нагласивши да у подвизима милосрђа и љубави сви треба да живимо. Да носимо крст једни других да бисмо сви са Светом Петком и мудрим девојкама ушли у Царство Оца и Сина и Светог Духа. Након Свете Литургије, Владика Исихије је преломио славски колач са свечарима Миланом Милановићем и његовим синовима Живорадом и Владимиром из Лукавца, као и свим учесницима сабрања. За несебичну помоћ при обнови храма уручене су Архипастирске грамате. Ово признање постхумно је додељено угледном привреднику из Ваљева Владети Станковићу, у чије име га је примио унук Петар, предузећу „Кланица“ Дивци и власнику Жељку Симићу, као и Александру Срећковићу из Ваљевске Лознице. За трпезом љубави Владики Исихију, браћи свештеницима и свим гостима благодарје је упутио старешина рабровичког храма јереј Величко Илић. У знак сећања на прво служење у овој светињи, али и симболични јубилеј – четири месеца управљања Ваљевском епархијом, отац Величко Илић уручио је Владики Исихију дар својих парохијана – Саборник манастира српских у високостилском издању. Свима који су допринели обнови храма и парохијског дома овог прелепог храма, споменика културе од великог значаја, Владика Исихије уручио је захвалнице. Извор: Епархија ваљевска
  8. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  10. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч.
  11. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч. View full Странице
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  13. Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан. Звучни запис беседе У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија. Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу. “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је јутрос, на празник Светог Спиридона Тримитунтскога Чудотворца са свештенством Свету службу Божију у црквици Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Владика је рекао да је Свети Василије Острошки у много чему сличан Светоме Спиридону. “Као што Свети Спиридом чудотвори на Крфу, тако и Свети Василије чудотвори у овој светињи. И један и други Чудотворе у читавом свијету, гдје год их људи призивају са вјером. И чудеса су њихова неизбројна. На њима се остварила ријеч Божија ево видите чудеса која ја чиним, а када ја одем Оцу својему ви ћете чинити још већа чудеса. Може бити да се та ријеч односи на све оне који ће слиједити Његовим стопама и које ће Господ обдарити даром исцјељивања и душевних и тјелесних немоћи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да у у овима данима, када свијет страда од пандемије корона вируса треба да приступамо и Светом Василију и Светом Спиридону и другим светим чудотворцима. “Треба да се пред њиховим ћивотима молимо прије свега да нас Господ обдари духовним здрављем, да нам дарује топлину вјере, да нам дарује и остале хришћанске врлине: љубав, доброту, молитвеност и спремност на творење Божјих заповијести. А онда, наравно, да се помолимо и за своје здравље и још више за здравље својих ближњих. И за здравље свих болесника који леже по болницама и по својим домовима, нарочито за здравље љекара и цијелог медицинског особља које је под великим притиском и великим искушењима”, поручио је Владика. Владика Јоаникије је нагласио да осим ковида има и других болести да се треба помолити Богу за здравље и чистоту душа наших. “А онда ће здравље душе да се пренесе и на тијело, па ће и тијело наше бити здраво. То је просто Божански закон, тако је Бог устројио”, рекао је он. Додао је да сва искушења и болести су на наше спасење, само ако их подносимо са вјером. И смрт је спасоносна такође, јер се на такав начин, ако смо прави хришћани, сједињујемо са Христом, на крсту распетим да би са њиме наследили и славу Његовога васкрсења. “Најважније је, дакле, да живимо у вјери, да јачамо у вјери свакога дана. А то нам је дато, и то нам је могуће”, објаснио је Владика Јоаникије. Говорећи о предстојећем празнику Христовог рождества, казао је да радост због његовог доласка ојачава нашу душу и нашу вјеру. “Радост у Христу Исусу, Господу нашем даје велику снагу нама хришћанима и те радости нас Господ не лишава никада ако смо заједно са њиме, па макар трпјели и страдања и тешкоће у овоме свијету и вијеку”, рекао је он и додао да је потребно да се угледамо на свете Божје угоднике који су прошли трновити уски пут идући за Христом. Таквим путем су, нагласио је Владика, ишли Свети Спиридон и Свети Василије. “Они су чувари свете вјере наше православне. Велики су вјекови који раздвајају ова два светитеља, али су они блиски. Они су савременици јер су Христови, јер су се сјединили са Христиом у коме имамо и прошлост и садашњост и будућност, увијек уједно”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Бихаћу у Недјељу двадесету по Духовдану 25. (12) октобра 2020. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Синиша Сердар, протонамјесник Јован Бањац, презвитер Славиша Милиновић и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе У својој јеванђелској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Сергије је бесједио о Христовом Васкрсењу из мртвих и о вјеру у Њега. О томе нас учи данашње свето Јеванђеље по Луки које нам још једном показује да Христос Васкрсава из мртвих, а то може да учини само Онај, Господар и живота и смрти. Ако вјерујемо истински у Христа, не желимо да умремо већ да живимо са Њим у будућем вијеку које нам је даровао својим Васкрсењем. Владика је послије Литургије представио новог пароха бихаћког Славишу Милиновића и пожелио му многе и благе године пастирског рада на њиви Господњој. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  16. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. маја 2020. године свету архијерејску Литургију поводом 115 година од освећења храма Светих Кирила и Методија у Дрињачи који је потопљен приликом изградње хидроелектране 1955. године. У новом храму посвећеном Светом ђакону Авакуму, Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох зворнички, јереј Младен Пантић, парох међашанско-трњачански, и протођакон Славољуб Милошевић. После свете Литургије и славске литије служен је парастос свештеницима Тимотију Поповићу, који је и саградио храм Светих Ћирила и Методија у Дрињачи са верним народом 1905. године и који је мученички страдао вешањем од стране Аустроугара 1914. године, протојереју Милану Петковићу који је мученички страдао у логору Дахау 1945. године, као и за све невино страдале и преминуле мештане парохије дрињачке. Преосвећени Епископ је благосиљао славско жито и преломио славски колач са кумом овогодишње славе Зораном Илићем из Новог Села.Преосвећени Епископ је због великих заслуга и материјалне помоћи при обнови храма у Дрињачи одликовао Архијерејском захвалницом господина Зорана Стевановића, градоначелника града Зворника, господина Бојана Ивановића замјеника градоначелника града Зворника, господина Миладина Мијатовића из Дрињаче и Десанку Мићић из Ђевања.После тога је уследила трпеза љубави на којој је надлежни парох упознао све присутне о детаљима црквеног живота кроз историју у Дрињачи, градњи и освећењу храма Светих Кирила и Методија и страдањима свештеника и народа дрињачког. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. На највећи и најсветлији хришћански празник, Светло Христово Васкрсење, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је свечану Васкршњу Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. За певницом је сестринство манастира Милешеве, предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало на прозбе и возгласе. Звучни запис беседе Иако су прилике биле мало другачије него што је уобичајено на Васкрсење Христово, због мера Владе Републике Србије у вези са пандемијом, ипак је највећи и најрадоснији празник, Празник над празницима, прослављен свечано, молитвено и радосно. Поздрављајући све радосним хришћанским поздравом: Христос Воскресе, Епископ Атанасије је, након прочитане Васкршње посланице патријарха Иринеја и свих Епископа Српске Православне Цркве, истакао значај и важност победе Христове над смрћу, коју данас прослављамо: – Ово је место на коме се увек побеђивало, ево већ осам стотина година. Почевши од нашега духовног оца Светога Саве па надаље, увек се побеђивало на овом светом месту, и ми се молимо Богу да наставимо у тој победи, и да се весели Црква Христова. Христос је победио, наши претходници су побеђивали, а на нама је да се ми сада бавимо нашим васкрсењем. Да живимо у Васкрсу, да живимо васкрслим животом. – Молимо се Богу да што брже, што скорије, сатре све оно што стоји на путу нашег спасења, што се противи пуноћи живота. Да то Господ отклони и да зацари живот који је Он дао, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  18. У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу. Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије. Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  19. У недељу, дана 08. марта 2020. године, када Црква молитвено прославља Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић и ђакон Здравко Бошковић. "Ако у овоме животу не живимо у врлини - не можемо ни гледати у Лице Божје. Не можемо гледати у другога човека, јер ће мржња надвладати љубав. А треба бити обрнуто ... Оци и аскете наше Цркве су нас учили томе да се непрестано разапињемо једни за друге, да Христос буде темељ нашега живота и темељ наше постојаности. Једино са Христом који је нада, вера и љубав можемо побеђивати све недаће и искушења" - рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. На Теодорову суботу, дана 07. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић. На светој Литургији био је присутан господин Зоран Баћановић, начелник општине Борово. ”Свако искушење доноси једну другу димензију за духовни живот. Не можемо имати да искушења немамо, не можемо живети да греха немамо. Ако живимо у љубави у нади и вери превазићи ћемо свако искушење. Бог човеку шаље искушење испитујући срце, дубину духовног живота свакога од нас појединачно. Најбољи пример за то налази се у Старом Завету, пример праведнога Јова” - рекао је Владика Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. На празник Светог Атанасија Великог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха срспког, служио је, 31. Јануара 2020. Лета Господњег, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном ову угоднику Божјем у Земуну. У свом надахнутом архипастирском слову Владика Стефан је казивао о значају светог Атанасија Великог који је на савршен начин послужио Господу и себе уградио у вечност. Доносимо видео прилог Телевизије Храм:
  22. Дана 08. 01. 2020. године, када наша Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу. Преосвећеном су салуживали: архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Србољуб Стојковић, протојереј Љубиша Јанковић, протојереј Милан Филиповић, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. У својој беседи Владика је поучио верни народ да је овај дан посвећен Пресветој Богородици јер је она повезала небо и земљу, она је лествица низ коју је сишао Господ Бог у овај свет. Кад је дошло време да се Богородица породи све гостионице биле су пуне, и ниједна кућа није била спремна да их дочека. И Господ наш при самом рођењу није имао где главу да склони. По Божијем промислу, једино место на овој земљи које је достојно примило Богомладенца јесте пећина где су пастири затварали стада. Повијен је у јасле да се покаже да наш цар Спаситељ света долази смирено да изврши сав домострој нашега спасења. Временом Јосифу се јавља анђео у сну и каже му да се склоне у Мисир јер ће Ирод тражити Богомладенца да га убије, где видимо и сами да је овај свет био непријатељски расположен према Богу Спаситељу. Они одлазе за Египат и били су тамо све док Ирод није умро. Опет се по гласу анђела враћају, и настањују се у граду Назарету да се испуни Писмо да ће се Назарећанином назвати. Такав натпис на крсту написан је био, али посрамно јер су се Јудеји подсмевали и говорили: Ето га ваш цар јудејски. Како није могао сад да призове дванаест легиона анђела да га спасу? Ако је Бог нека сиђе са крста! И испитујући, као и ми данас, ако је Бог како је страдао? Страдао је као човек јер је примио човечанску природу. Заиста је страдао на крсту, није било привиђење, и пролио је своју Пресвету крв. И натпис је био „Исус Назарећанин цар јудејски“. Он јесте био цар јудејски, али је он цар царева и господар господара. Његово царство није од овога века, нити нас призива у царство овога века. Он нас припрема за Царство небеско. Зато је дошао у нашу таму, зато је пригрлио људску палу природу и понео је на својим плећима, и зато је тог истог човека толико почаствовао после свога Васкрсења да га је узео и поставио са десне стране Бога Оца приликом свога Вазнесења на небо. То је пут свакога човека на свету, пут који се дели на оне који су Христови следбеници и они који су гонитељи Његови. Од тада до данас ми смо хришћани прогањани у свету, иако привидно нема прогонстава овога момента можда, али ми се боримо са духовима таме у поднебесју. Никада хришћанин нема миран период, он се увек бори са собом, са својим страстима, са својим гресима, са својим грешним и сујетним жељама у овоме свету. Јер нама је остављено да примимо закон Божији, закон који се у Цркви даје кроз Свете Тајне, а то је да примимо све врлине Христове, да чинимо све што је Христос чинио за нас, да постимо, да се молимо и да се клонимо од зла. Није довољно само да се клонимо од зла, већ да чинимо добро свима, да светлимо овоме свету. Заиста, овај свет који сав у злу лежи не може да прими Христову истину и не може да прими нас. Зато такве невоље имају наша браћа у Црној Гори, који су обесправљени, понижени, гоњени баш због вере Христове. А Господ Христос је рекао: Најпре су омрзнули мене, па ће онда вас моје ученике. Зато што његова истина, његова љубав, његова жеља и воља да се сви спасу не могу да стану у свако срце. Није свако срце припремљено да прими Господа. Оно се припрема постом, молитвом, исповешћу, читањем светих књига, дела светих отаца, житија светих, који су примери за нас како треба да живимо. Господ је још рекао: У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер ја победих свет. Дакле, порука Христова данас и увек јесте: Не плашите се, ја победих свет, у свету ћете имати привремене невоље, и не бојте се оних који убијају тело, бојте се онога који може душу да погуби и да вас пошаље тамо где није ваше одређење. Наше одређење је да живимо вечно у Царству небеском са Оцем, Сином и Духом Светим и са свима Светима. И то је нама поука да треба да се трудимо, да не маримо за тешкоће овога света. Онај који прими Спаситеља света у душу своју, у срце своје, за њега рај почиње овога момента још на земљи. Зато што има мир и радост у Духу Светоме, он живи у љубави Божијој, а та љубав треба да светли свима који су око нас да виде наша добра дела, да виде да нећемо овакав свет, да виде да хоћемо свет истине, правде, Божији свет. Извор: Епархија жичка
  23. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили. Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји. Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ. И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе. Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама. Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане. И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане… Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа. Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема. Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“ Извор: Портал Ин4с
  25. Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...