Претражи Живе Речи Утехе

Живећи у свету и у нашем времену, гледајући догађаје који се дешавају данас, сведочећи о зебњи, немиру, несигурности који постоје, једно питање ми пада на памет, много пута у мислима и срцу - каква је породица данас и какву породицу желимо да имамо? Посматрајући оно што нам се дешава, проблеме које имамо у нашим домовима, потешкоће са којима се сусрећемо у међуљудским односима у нашој породици, комуникацијске потешкоћа које су често присутне у самом дому, тешке односе које пар често доживљава, потешкоће у комуникацији углавном са нашом децом, питамо се на крају: какву породицу желимо? Каквој породици тежимо? И да ли смо размишљали како ћемо до тога доћи? Породица је утемељена у тајни брака, то је реалност коју живимо у Цркви. Двоје који се воле долазе да придодају своју људску љубав на Божији калем. За живот Цркве, Брак је тајна љубави, љубав мушкарца према жени и жене према мушкарцу, љубавни однос две особе, где неговање њихове међусобне љубави и верности постаје „да“ племенитости Христу Дародавцу. Љубав је та која ствара човека. То је љубав Божија која долази да уједини два човека. То је љубав Божија која човека доводи до савршенства. Божија љубав, која долази у Тајну Брака да принесе једно другоме, тако да свако постане венац и слава другог. Божја љубав увек треба да буде присутна у животима супружника. Љубав човека према Богу је човекова референца, то је његов идеал, то је извор његовог живота. На љубав Божију која ствара човека, човек одговара својом љубављу према Богу, јер жели да Његова благодат одржи целокупно људско постојање, да живот осмисли и да све у животу улепша. Човекова љубав према Богу је природно упућивање његовог живота на његов почетак, на прототип. Не може бити брака без љубави мушкарца према жени и жене према мушкарцу, без овог ероса једног према другом, жеље сваког појединачно да живи и дели свој живот са другим. Важно је да ова љубав буде права, да то није само утисак тренутка. Важно је не бити себичан у љубави. Љубав треба да води свакога да изађе из себе како би упознао другог, што свакога води да се испразни од сопственог постојања, да се испуни присуством другог. Ова љубав постаје разлог да једно буде радост другом, а не пакао. Која је сврха брака? Једноставно бисмо рекли да је то неговање и продубљивање мистерије љубави. Брак није нешто тренутно, нити дато. Он је циљ. Двоје започињу заједнички живот да би достигли пуноћу односа, односа који је коначно завршен у Царству Божијем. У литургији Тајне брака молимо се за супружнике и за њихово спасење. Ово спасење има две димензије, вертикалну и хоризонталну. Глагол спасавам себе значи остајем сачуван, постајем цео. Човека је Бог створио као мушко и женско. Веома је важна реченица: "И створи Бог човека по обличју своме; по обличју Божијем створи га; мушко и женско, створи их.” (Постање, 1:27). Људска природа је андрогина (мушко-женска), у споју њих двоје састоји се целовитост људске природе, какву је створио Бог. У овој брачној заједници, свако тражи другог, онога кроз кога се употпуњује. Постаје цео, постаје здрав, поново проналази своју изгубљену целину. Није случајно да је синтагма „друга половина“ остала у историји народа. И тако, две половине чине целину, човека са својом андрогином природом. С друге стране, ту је вертикална димензија, човек постаје целовит и потпун када је у заједници са извором свог живота – са Богом. Богочовечанска природа је потпуна јер је у заједници са Богом, створено кроз заједницу са Нествореним превазилази своју творевину. Смртни, у заједници са Бесмртним, побеђују своју смртност. Тако у тајни брака, у љубави Бога према човеку, човека према човеку, мушкарца према жени, човек стиче могућност да достигне, како хоризонталну, тако и вертикалну целовитост. Оне нису независне једна од друге, већ једна настаје из друге, једна је инспирисана другом. Људска љубав је надахнута љубављу Божијом. А када човек инсистира и бори се да другог човека види као икону Божију, као дар Божији, онда је та потпуност у обе димензије оно што се доживљава у породици, у односу супружника. митрополит сијатички Павле ( из књиге: "Проблеми у образовању" ) https://bigorski.org.mk

Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава. Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу. Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу. Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!». «Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот. Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)