Претражи Живе Речи Утехе

Невероватно, али истинито: мисли мењају универзум. Свет пати због наших злих мисли. Тако је Бог у препотопном народу видео да су „све мисли и мисли њихова срца биле зле у свако доба“ (Пост. 6:5) – и донео је потоп на земљу. Свет је пропадао од гневне стихије – кише су шибале, таласи су немилосрдно носили све на свом путу – и то само зато што је „мисао људског срца зло од младости његове“ (Пост. 8, 21). Бог је такође видео срдачне мисли поносних градитеља: „Да направимо име себи“ (Постање 11:4) – и помешао њихов језик у Вавилону – догодила се социо-културна катастрофа. Чиме су били заузети мисли Содомаца, срамотно је писати, а одвратно је износити - чак и кажњени слепилом од анђела, покушали су да нађу улаз у Лотову кућу осећањем, а Лоту су рекли: „Дођи овамо. ” (Пост. 19: 9-11) - страст је преклинила у моју главу све њихове мисли, а катаклизма која се тада догодила свима је позната. Ни влат траве, ни риба, ни птица - флора и фауна Мртвог мора није пријатна за око. Звезде ће се угасити, небо ће се склупчати као свитак, сунце ће се претворити у таму и месец у крв јер су мисли људи Вавилон, Содома, и горди разврат света препотопа. Дакле, мисли су превише битне. Јер за човека је речено: „Какве су мисли у његовој души, такав је он“ (Приче 23,7). Наша суштина је одређена нашим мислима. Нека нико не мисли да се може мислити овако и онако, али главно је да се ради добро. Неће успети ако у мислима нема ничег доброг. „Двоумни човек је нестабилан на свим путевима својим“ (Јаковљева 1:8). Слабима нећеш дати руку, нећеш пустити неког другог напред (у истој саобраћајној гужви на аутопуту), нећеш рећи топлу реч чак ни својим најмилијима - жени, деци , родитељи – јер нема доброг у твојим мислима. *** Испада да се мисли мењају? Да, и не само Универзум. Мисли мењају све. Овде је био „херувим који покрива“ (Језек. 28:16) – „печат савршенства, пуноћа мудрости и венац лепоте“ (Језек. 28:11). Али он је једноставно помислио: „Ја сам најбољи од свих“ и „ти си пао с неба, звездо јутарње, сине јутра“ (Исаија 14:12). Оклизнуо сам свој понос! „Срце се твоје уздигло због лепоте твоје, због своје сујете уништио си мудрост своју“ (Језекиљ 28:17). „Ја“ је постао центар васељене – и зло је напало чисти Богом створени свет. Невероватно - није било зла. То је производ мисли, који је измислило самопокварено створење. Дакле, због нечије помисли свет се поделио на два дела: пакао се појавио као изван Бога – изван Његове љубави, Његове славе, Његовог Царства. То је, такорећи, шизофренија Универзума, који је изгубио своју целовитост губитком Онога Који све доводи до јединства, целовитости и хармоније. Леонардо да Винчи има параболу. Једном давно било је надувено огледало, и када се краљица погледа у њега, огледало помисли: „Ја сам најважнија ствар! Чак се и краљица огледа само у мени.” Али краљица је отишла, а натечено огледало је било празно. Ум који се одвратио од Бога, затворен у созерцање себе, губи Бога. Експерименти са мишљу имају последице на космичким размерама. Ева је једноставно помислила: „О, како је ово воће добро за храну, како је оку угодно и пожудно, дозволи ми да га пробам“ (видети Пост. 3:6). Јадни Адам! Где си одмарао своје мисли када си послушао Еву? Тешко нам је ово да разумемо, али Адам дефинитивно није био са Богом у својим мислима. Пала помисао на палог анђела пробола је ум човека као отровна стрела и учинила га да паде. Невероватно – неко је нешто помислио, а после тога се свет променио. А сада, нема раја на земљи. Постоји смрт, постоји међусобно уништење, цела творевина стење и пати заједно. Веза између човека и света је тајанствена. Земља је родила трње када су мисли људске постале трње. Животиње су показале грабљивост када су мисли људи постале грабежљиве. Промените особу, свет ће се променити. Отровати духовни живот у човеку – отров патње и зла ће затровати Универзум. А промена се дешава у најдубљим дубинама нашег ума и нашег срца. *** Бог је својом мишљу створио свет. Томе нас уче свети оци. „Мислењем ствара, и ова мисао, допуњена Речју и довршена Духом, постаје дело“ (Св. Јован Дамаскин). Мисао Божија је неизрециво лепа, неизрециво мудра, неизрециво благословена. И стога васиона, у својој лепоти која одузима дах, у својој бескрајној мудрости, одражава Божији план, Божији логос, Божју мисао. Човекотворац је по лику Творца. Мисао човека ствара живот човека какав ће бити. Човек, одраз Бога, позван је да улепшава свет. И изнад свега украсите својом чистом, љубазном, лепом мишљу. Да ли заиста мислимо да су главни украси, дизајни, одећа и друге ознаке спољашњег живота, али у нама, чак и ако је потпуна срамота? Каин није могао да се носи са мишљу која је лежала на вратима душе. Бог му је рекао за примамљиву помисао: „Он те вуче к себи, а ти владаш њиме“. Не обазирући се на глас Божији, Кајин је убио свог брата, који је претходно сам погинуо од љубоморе, а Каину је речено: „Кад будеш обрађивао земљу, неће ти више давати снаге“ (Пост. 4, 12). ). Ево га, јасна веза: мисао - акција - мењање света око себе. Од грешних помисли све около вене и суши се. Али слика може бити другачија. У дивљим, безводним местима, чим су се свети људи ту населили, текли су животворни извори, јер су мисли светих заправо били чисти извори. У патерикону се каже како су два брата живела у египатском манастиру. Један се одликовао многим подвизима, док је други имао велику послушност. Први је био прожет завишћу према другом, а када су се заједно приближили реци забитој крокодилима, наредио је свом брату да сиђе у воду и пређе на другу страну. Понизно је испунио реч брата свога. Крокодили су, прилазећи, лизали његово тело не наневши му никакву штету. Сачувала га је благодат Божија ради његове мирне и кротке душе. Али ако су у њему бујале мисли о злоби и гунђању, онда размислите шта би ови гмизавци урадили с њим? Лав је служио Светог Герасима Јорданског, медвед је посетио Светог Сергија Радоњешког. Птице, животиње и змије су се покоравале Пајсију Светом Горнику, баш као Адам у Рају. Много је таквих случајева. Благодат Божија осенила је светитеље, ради њихове чисте и тихе мисли – и дивље животиње су се к њима привлачиле, миловале, разњеживале, као мачићи. А за наше зле мисли, сваки пас лаје на нас, змија убоде, а животиње које нису грабежљиве ће безглаво побећи од нас, јер немају мира са главним грабежљивцем на планети. А ево и објашњења зашто је изабрана Богородица, зашто је управо Она родила Христа, Сина Божијег, и зашто је сада Она наша Небеска Заступница. Откровење о томе дато је монаху Силуану Атонском: „Једном сам у цркви слушао читање Исаијиних пророчанстава, и на речи: „Умиј се, и бићеш чист“ (Ис. 1, 16), помислио сам: „Можда је Мајка Божија икада сагрешила барем у мислима.” И дивно, у мом срцу, уз молитву, глас је јасно рекао: „Богородица никада ни у мислима није сагрешила. Тако је Дух Свети у мом срцу сведочио њену чистоту.” А како би другачије? Ради чистих, светих, непорочних помисли Дјеве, све се у нашем свету променило – сада на боље. Небо је украшено звездама, пролећна земља је украшена пољским цвећем, а људска душа је украшена лепим, љубазним мислима. Чист ум је рај. Инспирација, радост и лакоћа тамо где се нису скупили тмурни облаци. Кад се небо намршти, онда је туга у души. *** Неко је рекао: човек је мислеће биће. Али заправо човека одређује оно о чему размишља, шта му испуњава ум. Рај или пакао, Рај или дубине подземног света, срећа или несрећа - све је то од онога што имамо у мислима. Мисли су неких као птице грабљивице, лешинари, похлепно кљуцају, грабе, разарају. Мисли других су као кротки голубови и љубавни лабудови, стварајући гнездо топлине и удобности. Нечији ум је као јазбина, јазбина разврата. За друге (иако у чистој мањини) – мирише на свежину невиности и чедности. За некога је то суморна пећина малодушја, влажна хладноћа клонуле туге. У таквој пећини је непријатно, прохладно. И зато човек тражи забаву, уроњен у ТВ емисије, игрице, празну комуникацију, ум лута тамо-амо. О таквима се каже: „Зна Господ мисли људске да су сујетне“ (Пс. 93:11). Али има и оних чији ум – храм Божији – сија чистом молитвом, као што тихим пламеном сија лампада пред светим иконама. „Ставићу своје законе у њихове мисли, и записаћу их у њихова срца; и ја ћу им бити Бог, и они ће бити мој народ“ (Јевр. 8,10), каже се за такве. Понекад је наш ум као мочвара у којој се сав живот дави. Можда зато што нисте имали памети. Или можда зато што је само био уморан и није могао да контролише своје мисли. Друга мисао је као трн који неће дати мир док га не извадиш и не избациш. Добра мисао је као уље које лечи душу. Понекад је ум као широко поље, у чијем пространству има простора за креативну инспирацију. Понекад је као небо покривено облацима, али и између облака невино небо доноси радост. Понекад, али то је ретко, ум је као ведро небо. Он мора да је небо. На крају крајева, Небо није изван нас, оно се мора наћи у нама. Кад ти је без облака у души, онда на свакога гледаш непомућеним оком, као што ведро небо гледа својим безграничним, као море, благим погледом. Такав ум, као славуј у пролеће пробуђен, пева о радости мира Божијег. Мисли су неких као чудесна симфонија. Мисли других су као млевење гвожђа о стакло или као дивљи ударци штапом по ивицама зарђалог бурета. Такве мисли пробијају несклад у несређеној речи и неуредном делу. Јер дела су оличење мисли. Као што река почиње од свог извора, а дрво од свог корена, тако и дело човека почиње од његове мисли. Свети Оци кажу да су Анђели брзи колико и мисао. Али и наше мисли могу постати попут Анђела – када постану гласници Чистоте, Светлости, Љубави. Када носе зло у себи, постају као пали анђео. За неке је ум ђавоља кола. Он славно влада понашањем особе, окрећући своје мисли као узде. Зли јахач, оседлајући душу, упућује је на литицу или на мочварна и вискозна места, где смрт дрско тиранише. За друге, говорио је свети Макарије Велики, ум је престо Божански. Такав ум созерцава небеске тајне, а види и тајне земаљског пута. Он ће помоћи онима који су заглављени у мочварним местима да изађу. Јер чист ум види пут, али помрачен ум не види своју несрећу. Мисли једних су као чисти одрази анђела, мисли других су злослутни одрази демона. Али чешће се дешавају чудне промене у једној те истој особи: час небеска светлост сија, час зјапи процеп мрачне таме. Зато живимо у сталној борби. *** Нека нико не каже да нико не види наше мисли: кажу, није важно шта вам је на уму. Други не види ваше мисли, али ће видети до чега су вас ваше мисли довеле. Прљаве мисли кваре ти и живот и лице. Лице искривљено од гнева је плод злих помисли. Зелено од зависти, црно од мржње, бледо од кукавичлука, страхова, малодушности. Прометне, лоше жеље - и они ће оставити печат. Немојте ни помислити да се ваше мисли неће на било који начин манифестовати на вама. Чисти извори, чак и ако нико не зна за њих, напојиће шуме. Без њих ће живот наше природе осиромашити и пресушити. Слично, чисте мисли, чак и ако нису познате другима, извори су нашег живота. Глава, испуњена злим мислима, је као нуклеарни реактор који емитује смртоносно зрачење. Чак и ако је такав реактор сакривен негде у пустињи, ипак ће некоме нашкодити. Пре или касније, његово зрачење ће утицати на некога. А сада замислите да људи ходају около као нуклеарни реактори – кипте од беса и огорчења. С времена на време неко пробије, а онда се догоди експлозија - у виду страшног злочина, оно што се нагомилало изнутра прска. Фазе ширења зла на земљи су следеће. Прво, човека изгризу сопствене грешне страсти. Изнутра кључају, препознајемо их по сензацијама, осећањима, мислима - злим, гадним, клонулим. Не дају одмора. Као да су га угризле дивље осе, особа коначно одустаје и почиње, заузврат, као луда, да уједе и гризе оне који су у близини. Затрован злим мислима, трује животе најближих. Ако се предају, биће заражени истом злобом. Ипак, заједно се претварају у узаврела уста вулкана. И како се после овога не дешавају катаклизме, ратови, језиви злочини? Оса убоде, комарац крв пије, а зле, грешне мисли извлаче сву снагу из душе, исисавају виталну енергију. После буре злих мисли, сигурно ћете изаћи исцрпљени. Али не повређујеш само себе. Човек навикнут да гаји зле мисли је као кошница дивљих оса. Зује и повреди свакога ко им се приближи. Њихов отров не доноси никакву корист, трује, изазива акутни бол. Испоставило се да су најжешћи непријатељи наше сопствене зле мисли. Ако изнутра смрдиш, мисли труну, како се онда не осећаш лоше? Али осећаш се лоше због себе. Зашто увек мислите да је неко други крив за невоље? „Докле ће се зле мисли гнездити у теби?“ (Јер. 4:14). *** Горка истина, али треба је знати. Не обуздавај ветар раширених руку, не заустављај страшне налете олује једном од својих жеља. Дакле, сама снага нечијег ума не може да задржи ветар мисли. Они слушају Понизног Који је рекао: "Умукни, престани." „И ветар преста, и наста тишина велика“ (Марко 4:39). А да би тако било у нашем животу, морамо са Њим пловити у истом чамцу, завршити ток живота како Он тражи, и смерно замолити Њега самог: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме , грешник.” У тексту Јеванђеља постоји дубока мудрост. Из гордости, која је некада захватила свет, настадоше олује и зле стихије, али се онда појави Смиљени – и све Му се покори. Један брат је упитао авву Пимена Великог како да се носи са бунтовничким мислима. Старац је одговорио: „Ово је као човек који држи ватру у левој руци и чинију воде у десној руци. Ако букне ватра, узима воду из посуде и гаси ватру. Ватра је сугестија непријатеља, а вода усрдна молитва пред Богом.” Ко је човеку дао ум – обрати се Њему и обрати свој ум. Ко је ум усадио у тебе – подигни умно око к Њему. Зато што не можете сами да очистите свој ум. Муње, које сијевају на истоку, видљиве су чак и на западу. И зрак излазећег Сунца у трептају ока обасјава лице земље. Дакле, љубазна, чиста мисао може осветлити наше животе. Јер нема ништа брже од мисли. Молитва је иста мисао, само упућена Богу. Да ли заиста мислимо да је молитва сеџде без мисли и осећања, као бездушно деловање тела? Да ли је молитва заиста механички знак крста, без осећаја и смисла, као условни рефлекс? Да ли је молитва заиста текст за себе, без јасног садржаја за нас? - Не! Молитва је мисао која се узноси на Небо, чиста ка Пречистој. Молитва је топао уздах срца, са живом и светлом мишљу. Ево Мојсија и људи, одважили су се. Испред Црвеног мора таласи бију о обалу. А иза – кочија по избору, бес Египћана је неизмеран, њихово расположење је одлучно. Израелци су у очају: „Зар нема гробова у Египту да си нас одвео да умремо у пустињи?“ (Изл. 14:11). Мојсије покушава да смири народ. И тада сам Бог говори Мојсију: „Зашто ми вапијеш?“ (Изл. 14:15). Али Мојсије није отворио уста своја, ваздух није био испуњен гласном молитвом. Његово срце је завапило, а мисао се уздизала ка Свевишњем са мирисним тамјаном. И догодило се чудо – море се раздвојило, људи су прошли као по сувом. Умну молитву, прожету дубоким осећањем срца, Бог је прихватио – и оно што је било познато земаљским законима, претворено је у необично, јер је примило нешто од закона небеских. Свет се мења тамо где се ум човека уздиже кроз молитву ка јединству са Богом. „Илија је био човек као и ми, и молио се молитвом да не пада киша; и није падала киша на земљи три године и шест месеци. И опет се помоли: и небо даде кишу, и земља роди свој плод“ (Јак. 5:17-18). Природа се не повинује толико законима физике колико Творцу природе, Који је установио законе физике. Али како ћете тражити од Бога кишу или без кише ако у вама има громова и муња? Како ће се свет око нас променити ако се свет у нама не промени? И стога је смисао молитве да се пре свега преобрази наш сопствени ум. *** Тишина влада у мислима из најнеочекиванијих разлога. На пример, осетио си сажаљење према некоме, у тешком тренутку си помогао од срца - и постало ти је лакше у души. Помогао сам неком другом, али сам га купио. Чак су и ваше мисли постале смиреније, јер је мир завладао у твом срцу. То јест, тишина ума долази неочекивано од милосрђа. И зато, немилостиви човек, ма колико се молио, неће стећи ни чистоту ума, ни тишину срца. Свет се такође рађа из праштања – када си престао да држиш зло на увреднику. Ово искуство је необјашњиво и неисказиво рационално. Немогуће је убедити некога да опрости ако је његово срце одлучно против тога. Али неопраштање је непријатељство. А где је непријатељство, ту је бура мисли. Опраштање је сакрамент преображаја душе од мржње, кажњавања, освете – у љубавну, милосрдну, сажаљива. Где је Царство доброте, тамо мисли зла не тиранишу. Опраштање доноси мир. Али најмоћније оружје је понизност. Мистериозан је и понекад изгледа неухватљив. Још је теже објаснити. Необјашњиво је смирење, као што је необјашњив и Сам Господ, који сија светлошћу смирења. Али они који су га стекли, који су се научили од Кротких и Понизних, који су узели Његов јарам на себе, они налазе мир (видети Мт. 11,29). Свети Игњатије је причао о себи како је, једва ушавши у манастир, положио послушање у трпезарији. Једном је ставио јело на последњи сто, за којим су седели прости искушеници, и у мислима рекао: „Узмите од мене, слуге Божије, ову бедну услугу. Истовремено, он одједном осети у срцу благодатну утеху која га није напуштала око месец дана. Смирење је врата благодати Божије, а благодат лечи душу као миомирисни, исцељујући свет. Чиста мисао нас враћа у чисто детињство. У зору наших година, ми доживљавамо свет на сасвим другачији начин - слика света је свежа, засићена јарким бојама, пуна даха живота. Ми некако видимо свет у његовој исконској лепоти и невиности, делимично долазимо у додир са небеском визијом. Али срећа детињства није у одсуству проблема и искустава. Срећа детињства је у чистим и невиним мислима. Нема искуства са блатом за одрасле. Дете чистим оком гледа на свет као на царство радости. И зато, онај ко је очистио ум гледа на свет очима детињег изненађења и детиње радости. Мисао није обуздана у онима који нису обуздани у животу. *** Свети Николај српски је једном рекао: „Ако можеш да помогнеш човеку – помози, ако не можеш – моли се, ако не знаш да се молиш – мисли добро о човеку! И ово ће већ бити помоћ, јер светле мисли су и оружје. Дакле, ако желите да учините нешто добро за људе, имајте добре мисли о њима. Добра мисао је добар почетак. Из добре мисли рађа се добар став. Из добре мисли родиће се добра реч. А дело не може бити добро ако твоје мисли нису добре. Доктор, предузимајући да лечи зле мисли, сигурно ће некоме нанети штету. Учитељ који започне лекцију злим мислима претвориће се у чудовиште. Полицајац или војник - страшно је и замислити у шта ће се претворити њихове зле мисли. Градитељ и продавац, возач и инжењер, представник било које професије - у зависности од својих мисли, или ствара или уништава. Добре мисли и добар живот. Зле мисли – и зао живот. Лепа особа је особа са лепим мислима. Добар човек је човек са добрим мислима. Као и онај који носи зле, ружне мисли, сам је зао и ружан. Један од светитеља је рекао: „Размишљај о добром, да не би мислио о злу, јер ум не трпи беспосленост“. Ову истину пренео нам је свети Јефрем Сирин, ослањајући се на оно што су светитељи говорили пре њега. Ум никада није беспослен. Ако му не дате добро занимање, он ће склизнути у зла дела. Ако у њега не посејете добро семе, кукољ ће никнути. Испуните свој ум молитвом цару раја да пакао не завлада у вама док сте још овде. Али шта? Ако се мисао прочисти, хоћеш ли постати срећан? Не! Срце ће неизбежно бити испуњено болом. Без обзира да ли сте као анђео у животу, и даље ћете искусити патњу овде на земљи. Туђи бол неће ти дати одмора. И прљавштина грехова овога света задаће вам тугу. Али нешто ће се променити у вама. Универзум ваше душе ће се трансформисати - а ово је већ много! Овде је све повезано. Грех једног утиче на све. Али праведност једног постаје нада за друге. Митрополит лимасолски Атанасије присетио се како је, још као веома млад искушеник, са другима посетио старца Пајсија Светог горца. Поставили су питање које их је забринуло. Старац је одговорио најпростијим речима. Али оно што се догодило у исто време, памтило се за цео живот. За време једноставних, али љубазних речи старешине, све около је буквално почело да мирише - камење, камење, дрвеће, сам ваздух. Све је било испуњено дивним миомирисом (није дуго трајало док им старац није дао одговор, а затим се затворио у келију). Такав знак је дат јер је душа старца Пајсија мирисала благодаћу Духа Светога. Јутарња роса освежава лице земље, а чисте молитве чистих душа оживе читав свет. Ради ових молитава градови стоје, доброта и љубав и даље у свету, а зарад истих молитава људи се још нису истребили. Јеванђеље нам помаже да размишљамо о многим стварима. Када је ментално око бистро, онда је цело тело светло. А ако у теби нема ни једног тамног дела, онда цело биће твоје постаје светло као да те светиљка обасјава сјајем (уп. Лк. 11, 34-36). „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца свога“ (Матеј 13:43). Јер у њиховим мислима, у њиховим умовима и срцима, Царство Божије је овде још заблистало. Мало може бити велико, мало може бити значајно. А о нашој вечној судбини може да одлучује оно чему не придајемо велики значај. Али дрво расте из малог семена. Видите које семе сејете сваки дан. https://pravoslavie-ru/142854.html