Претражи Живе Речи Утехе

Способност разумевања је једна од најважнијих људских вештина, којој нас околности обучавају буквално сваки дан. Ова вештина је вишеструка: она укључује разумевање Бога, разумевање онога што се дешава у свету, разумевање других људи и разумевање себе. Чини се да говоримо о потпуно природном људском својству, а у исто време, стварно, дубоко разумевање је веома тешко људима - о томе сведочи сам живот. Зашто је способност разумевања тако ретка? И како доћи до способности разумевања? Разумевање као витална потреба Вероватно сваки свештеник с времена на време мора да се суочи са таквом парадоксалном ситуацијом: он види како се људи који су живели заједно дуги низ година и, чини се, требало је да се зближе, уопште не разумеју једни друге. Разговарате у исто време са мужем и женом који су вам се обратили са неким проблемом и схватате да морате једном супружнику да „преведете” речи другог. Питате жену: „Да ли сте управо хтели да кажете свом мужу то и то?“ Она каже: „Да“, а муж одједном, као први пут, чује од свештеника шта је хтела да му пренесе. Зашто се ово дешава, шта је узрок ове катастрофе? Недостатак уверења да је неопходно разумети друге људе. И ово уверење може заправо много да промени, јер је човек такво створење да, када се суочи са потребом за нечим, почиње да проналази средства да то и добије. Уопште, у било којој области, ако човек схвати да му је заиста нешто потребно, научиће све . Зашто је разумевање једна од виталних потреба? Јер без њега, наш живот постаје веома осиромашен, веома ограничен и, углавном, нејасан и нама самима неразумљив – уосталом, са свих страна смо окружени неким људима који нам остају непознати и самим тим страни. Живети у таквом свету је заиста болно. То посебно јасно осећа особа која почиње да прави прве кораке ка разумевању других: одмах осећа колико јој је лакше у свакодневном животу, колико живот постаје радоснији. Други разлог, такође очигледан, али не толико елементаран, јесте човекова фиксација на сопствену корист и на себе. Можда му неће сметати да разуме другу особу, али то неће учинити, јер ће у том случају доћи у додир са логиком ове друге особе, њеним искуствима, њеним жељама. У неким ситуацијама ће свакако настати унутрашњи сукоб: да ли треба озбиљније да схватим његова искуства или своја, његове потребе или своје? А човек који је навикао да у свему види само себе, једноставно не жели да му то представља проблем. Наравно, постоји и следећа опција: можемо да се удубимо у логику другог човека, у његове жеље, у његово резоновање, али не треба да упадамо у њих, да се стапамо са њима, убеђујемо себе да је то наша логика, да су то наше жеље. На пример, током исповести сваки свештеник с времена на време чује нешто што превазилази границе здравог разума. И ову особу такође треба разумети, али ако се интерно не дистанцирате од онога што говори, временом можете бити прилично оштећени. А пошто је данас у нашем свету ментално здравље, нажалост, велика реткост, то није само пасторални ризик – то је једноставно универзални људски ризик. И то треба да минимизирате у свом животу, али то вас, понављам, ни на који начин не спречава да разумете друге људе. Прихватите некога ко мисли другачије Потребно је да препознамо ограниченост нашег искуства, наших идеја, наше способности да опажамо. Тада, када се суочимо са чињеницом да друга особа мисли другачије и жели другачије да се понаша, нећемо одмах изградити непробојни зид између себе и ње. Када човек верује да постоје само два мишљења – његово и погрешно, он се нађе у некаквом кавезу, затвореном својим рукама, у који други људи никако не могу да уђу. А највише од свега је штета што можда не види много тога у животу око себе – нешто што би могло да донесе нове прилике и промене на боље. Многи од нас су поред људи којима је разумевање неопходно као ваздух, али ми једноставно не можемо да га постигнемо, и то претвара наш кућни или професионални живот у мучење. И одједном схватите: оно што знате о разумевању у теорији, веома је тешко применити у пракси. У овом случају, вреди запамтити веома једноставну и важну ствар: морате покушати да видите себе у другој особи. Можда то не схватамо, али сви ми имамо различите стандарде за себе и за друге. Ако је мени лоше - то је универзална катастрофа, а када је другом лоше - то је нешто што се може толерисати. Можда и имамо нека уверења, али се она одједном померају када смо у питању ми сами. Можемо бити поборници строгих правила и строгих ограничења, али их сами кршимо и на све начине се правдамо, сматрајући да то није чак ни кршење, већ изузетак. Све ово у великој мери отежава разумевање других људи. А да бисте почели да разумете, морате прихватити чињеницу да је свим људима витално потребна приближно иста ствар. Можда не осећамо туђи бол када му га нанесемо, али чим замислимо да се то исто наноси и нама, много тога одмах постаје јасно. Наравно, сви се ми разликујемо, али у главним, суштинским стварима, веома смо слични, и ова сличност је довољна да схватимо шта је потребно другој особи. Да бисте могли да чујете друге људе, морате да научите да их бар само слушате. Можемо ли, без прекидања и свађе, пустити човека да нам каже шта жели да нам пренесе? Ово би требало да буде апсолутна вештина. Морате пажљиво слушати. Често се испостави да су ваше мисли, док је други причао, биле заокупљене нечим другим. Зашто Господ у Јеванђељу каже да - ко има уши нека чује (Мт. 13,9)? Јер човек може да слуша и да не чује, али нема изговора – да је хтео да чује, чуо би. Мора се стећи још једна вештина за разумевање других људи - то је способност да сами себе, такорећи, укинете у разговору са другом особом. У разговору нас често нешто заболи – неки детаљ је дирнуо наш понос, неке речи су учиниле да се осећамо непријатно. И у овом тренутку одустајемо од свега, изнутра напуштамо ову особу и почињемо да се бавимо својим поносом, својом нелагодношћу. Али у таквом тренутку морате уклонити све ово и фокусирати се на свог саговорника. У разговору са човеком, не треба се борити за некакву истину. Тако ћемо, у најбољем случају, остати сами са својом истином, а можемо остати сами са својим заблудама ако грешимо. Иначе, ово је један од оних тренутака у којима верник може да се угледа на Христа. Господ не упада у наше животе, не показује никакво насиље према нама. Он дозвољава да наша мишљења постоје и упоређује Себе са путником који куца на врата људског срца. Ширење срца Дубоко сам убеђен да нема ничег занимљивијег на свету од човека. Међутим, ако живимо живот а да нас други људи не занимају, тешко је чак и рећи какав је то живот. Увек је штета када човек тако живи, јер тада његов унутрашњи свет, који буквално може да буде нешто огромно, космичко, у коме се налазе други људи, постаје нешто равно и толико ограничено да се чак и он, сам, осећа скучено у њему. А то се види чак и споља: човек који не може да прихвати друге људе, ма ко био, ма какву машту да има, шта год да ради, увек се осећа лоше. Примери неспособности да разумемо друге, дати су нам и у Јеванђељу. Видимо људе који су сведоци Христових чуда – и одбацују Га јер не разумеју како може да се исцељује у суботу, ако се ништа не ради на тај дан. И када чују да је пред њима Онај који је Господар суботе, и да - није човек за суботу, него је субота за човека, они искрено, из дубине срца, мрзе онога који ово говори, јер се речено не уклапа у оквире њихових идеја. Апостоли понекад од Христа чују и оно што нису могли ни да замисле: на пример, да је згодније камили да прође кроз иглене уши него да богаташ уђе у Царство небеско. Од ове реченице се све у мислима ученика окреће наопачке, јер су живели са уверењем да је људско благостање доказ људске побожности. Одједном схватају да, оно чему је било нормално да теже, може да се покаже као препрека на путу ка Царству Небеском и доживљавају такав шок да закључују: онда се нико не може спасити. Али у исто време, све то не изазива у њима жељу да се изолују од свог Учитеља, да исмевају Његове речи или да се праве да их нису чули. И после извесног времена видимо исте ученике као људе са потпуно другачијим идејама, са другом свешћу. Сетимо се речи апостола Павла да - је свима постао све да би макар неке спасао (1. Кор. 9, 22). То је схватање коме сваки хришћанин треба да тежи, које произилази из проширења срца и способности да се свакоме помогне, да би бар неки пришли Христу. Заиста волим и често у разговорима цитирам речи архимандрита Емилијана Симонопетриског, које су оставиле на мене јак утисак. Он каже да, ако људско срце не може да прихвати човека, који је мали и по много чему ограничен, још мање ће моћи да прими безграничног Бога. И преподобни старац Пајсије има идеју да човек својим земаљским трудовима може да нацрта огроман број нула у свом животу, али оне ће остати нуле ако им Господ не додели јединицу – тада ће свака од ових нула добити смисао и на крају ће резултат бити један велики број. Када не желимо да разумемо друге људе, када се не трудимо да разумемо Бога, остајемо сами и у низу бескрајних нула. А пут до њиховог претварања у одређени број је превазилажење овог неразумевања. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru/124380.html

Књига Јелене Јорганчевић Кисић "Једни смо другима на добро дати" свечано је представљена у четвртак 27. априла 2023. године у "Bezistan Open Space". Поред Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског г. Илариона, који је био један од говорника, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар. У овом зборнику, новинарка Јелена Јорганчевић Кисић забележила је занимљиве разговоре са представницима различитих заједница и цркава из Србије и других земаља бивше Југославије који су се водили углавном о помирењу, религији и њиховим конкретним личним искуствима. Поред ауторке књиге на промоцији су говорили и саговорници са којима је разговоре објавила у овој књизи - некадашњи Надбискуп београдски и метрополит монсињор Станислав Хочевар, Епископ Иларион, мостарски муфтија Салем еф. Дедовић и ђакон Бранислав Рајковић из Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Радио Слово љубве

"Једни смо другима на добро дати" новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом. Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања. У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси. Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue. Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима. А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате. Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati

Никоме није тајна да су у данима великих невоља и људски односи на испиту. У раздражљивости, понекад се осећамо као носиоци истине и спремни смо да вербално уништимо сваког ко се не слаже са нама, па макар то била и нама веома блиска особа. Али људски односи су тако крхки, тако рањиви. Лако их је уништити и веома их је тешко обновити. Међутим, шта ако ваш присни заиста греши? Ако је постао жртва лажних информација, ако би му се ум окренуо наглавачке? Понекад се деси. Морамо се сетити да је ово наш ближњи, родбина. Чак и ако погреши сто пута, чак и ако каже страшне ствари, разумемо да је ово само привремено помрачење, да је суштина ове особе другачија. Тако се дешава да није свако у стању да трезвено размишља или контролише себе у тренуцима стреса, да остане уздржан током панике, да разликује истину од пажљиво прикривене лажи. Осврнимо се на себе: да ли смо увек били на врху нашег живота? Да ли смо се увек понашали безгрешно и беспрекорно? Или су можда, напротив, лаж узимали за истину, користили двоструке стандарде у оцењивању одређених догађаја, прикривали своје не најбоље покрете душе згодним изговорима? Авај, сваки човек у овом грешном земаљском животу, па и светац, склон је грешкама. А сада замислите да су после наших грешака сви одједном престали да комуницирају са нама. Страшно је и замислити такву ситуацију. Свест о сопственој слабости, препознавање својих грешака и слабости је добро јер нам омогућава да на оне који сада греше гледамо другим очима. Да, људски је грешити, али је у људској природи да исправља своје грешке. Главно је не стагнирати у лажном осећају сопствене исправности и непогрешивости. И ово се заиста односи на све. Зато вас још једном позивам да будете љубазнији, стрпљивији и пажљивији једни према другима. Не малтретирајте своје ближње, не изазивајте раздор. Ако се спрема сукоб који нисмо у стању да угасимо, боље је да се склонимо и помолимо се за опомену ближњег и себе. На крају крајева, молитва је често јача од свих речи. Па чак и тамо где су, чини се, све породичне и пријатељске везе прекинуте, остаје молитвена веза – веза са Богом. А Господ је у својој неисцрпној милости у стању да све уреди и споји све оне које су људске грешке, греси и страсти раздвојили. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pozivam-vas-da-budete-ljubazniji-strpljiviji-i-pazhljiviji

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Луке на Кошутњаку. Повезане вести: Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег Патријарх Порфирије учествовао у акцији добровољног давања крви Патријарх српски г. Порфирије је затим учествовао у акцији добровољног давања крви на пункту Завода за трансфузију при храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

У четвртак 30. септембра, када наша Света Црква слави Свете мученице Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, поводом храмовне славе у земунском насељу Галеника Његово Преосвештенство Епископ ховастански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства у молитвеном присуству многобројног верног народа. На крају Свете Литургије Епископ Јустин је пререзао славски колач и освештао славско кољиво. Извор: Телевизија Храм

Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда ће и све тешкоће, ма какве биле, у најмању руку бити лакше, а и у пракси ће се лакше превазилазити, рекао је Митрополит Порфирије приликом сусрета са Надбискупом Јосипом Бозанићем. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Надбискуп загребачки Јосип кардинал Бозанић сусрели су се у Надбискупији у Загребу у уторак, 12. јануара 2020. године. Обишли су загребачку Катедралу Узнесења Блажене Дјевице Марије и Саборни храм Преображења Господњег. Обје цркве су, као и просторије Надбискупије и Епархије загребачко-љубљанске, које се уз њих налазе, тешко оштећене у земљотресу од 22. марта, а додатно и у новијим потресима који су погодили Банију. Надбискуп и Митрополит су, у срдачним разговорима који су вођени у Надбискупском двору и просторијама Црквене општине Загреб, размијенили мишљења о суочавању са пандемијом коронавируса и њеним посљедицама, али и о подршци банијским породицама чија је егзистенција угрожена недавним земљотресима. За медије је испред Катедрале Митрополит Порфирије изјавио да са Надбискупом Бозанићем дијели осјећај саучешћа са породицама оних који су изгубили људске животе приликом земљотреса који је 28. и 29. децембра погодио Банију. Казао је да је, и поред тога што је страдало много храмова, у овом тренутку много важније да се обезбиједи смјештај људима који су изгубили кров над главом и да ће обнова храмова бити остављена за будућа времена, након што људи на Банији буду збринути. Католичка и Православна Црква имају много заједничког То да је на првом мјесту збрињавање људи, а послије све остало, рекао је и Надбискуп Бозанић. ”Као бискупи, у исто вријеме гледамо на потребу и патње људи, али и на помоћ која долази”, казао је и апеловао да ”сви учине све што је у њиховој моћи, особито за оне који немају кров над главом”. Митрополит је рекао да је ”прозивка Божја”, како је Надбискуп у разговору који су претходно водили назвао пандемију коронавируса, пробудила у нама одговоре и искораке једних према другима. Надбискуп је указао на чињеницу да се сусрет одиграо уочи Молитвене осмине за јединство хришћана, која се, подсјетимо, одвија сваке године крајем јануара. Подвукао је да подупире екуменизам и заједништво свих и да ”Католичка црква с вјерницима српске националности и Српском Православном Црквом има много тога заједничког”. Чак и „немуште силе овога света нам казују да смо позвани да будемо једно у различитости и да је човеку потребан човек. Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда и тешкоће, ма какве биле, у најмању руку биће лакше, а вероватно ће се и у пракси лакше превазилазити”, рекао је Митрополит. Најважније је помоћи конкретним људима Након обиласка Катедрале и надбискупског двора, Митрополит је казао да је штета огромна. Апеловао је на државу да обрати пажњу на тај ”велелепни храм који је истовремено и споменик културе који надилази границе Хрватске”. Митрополит је казао да су страдали многи православни храмови на Банији, а да су два у потпуности срушена. Поновио је да је у овом тренутку најважније да се помогне конкретним људима, да остану сви у својим мјестима, а да ће се храмови обнављати када људи буду збринути. Надбискуп Бозанић је казао да је на простору Загребачке надбискупије оштећено осамдесетак цркава и 69 других црквених објеката. Сусрету су присуствовали и помоћни бискупи загребачки Иван Шашко и Мијо Горски, те протонамесник Богољуб Остојић и ђакон Петар Козакијевић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље

Интервју са Митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса! Литургијско време Васкрса и седмице која му претходи најбогатије је ритуалима и обредима који евоцирају Христову муку, смрт и васкрснуће. Kако сте се ове године припремали и како доживљавате те дане уз празне цркве, како католичке, тако и православне? Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осећања нису помешана. Са једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у личности Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох неразорива, непроменљива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо са чињеницом да смо, ево тек пре који дан Цвети, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога са људима, са децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, са васцелом природом, која је исто као и човек створена за вечно постојање, да смо на такав празник, служили без учешћа верника, чак без хора. Али, са друге стране, ми знамо да су се са нама молили не само наши верници, него да целокупна творевина слави Господа и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком литургијом“. Целокупна творевина Божија тежи сусрету са својим Творцем, и не само Творцем, него и загрљајем Оца који грли својим рукама, по Светом Иринеју Лионском, творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света, јер по мом дубоком уверењу данас ситуација изгледа као кад слеп човек додирује сурлу слона и каже да је слон змијолик. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овој стварности. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да превазиђемо ову пандемију и да поново будемо еклисија, што значи сабор, скуп и радост. Између осталог добар сте познаватељ црквене историје. Пада ли Вам на памет иједна ситуација из црквене прошлости слична овој данашњој? Не треба дубоко ронити по дубоком кладенцу прошлости, како би то рекао Томас Ман у свом делу Јосиф и његова браћа. Сетимо се само да су време власти совјета, не само храмови били затворени и да није служена света Литургија, него су свештеници робијали у Сибиру, мучени, стрељани. Слично је страдала Српска Црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ и слично. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у XIV веку. У многим епидемијама, али и ратовима је било тако. Црква је распета током историје, а то је њен modus vivendi и modus cognoscendi. Свети Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст“. Она је, како каже Блез Паскал, у агонији од краја света и века. Сам Христос је рекао: „А када дође Син Човечији, ко зна да ли ће наћи веру на земљи“? А опет у Еванђељу стоји и да „што је човеку немогуће, Богу је све могуће“, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога. У католичкој цркви су особито присутни и снажни обреди и обичаји везани уз Христов гроб, крсни пут, клањање крсту... У Новом завету сви су се његови најближи ученици, осим једног, разбежали и никога није било под крстом. Верници се овог пролећа нису разбежали, него им је саветовано, па и наређено од световних и црквених власти да остану у својим кућама. На какве Вас мисли потиче та симболика? Не бих упоредио узвишене пасије Господње са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у Босни, и друга наша браћа и сестре са овог подручја, веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили са овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат са невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно веома, веома добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфрастркутуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској Правосланој Цркви је тешко, зато што се упокојио веома нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскета али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. Са друге стране са великом тугом примам вести о трагедији коју доживљајвају Италијани, Французи, Шпанци... Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп. Наше државе су, упркос материјалним ограничењима и тешком наслеђу, ипак веома одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини срећним и поносним. Иако је „лудост за овај свет“ који у злу лежи, хришћанство није само јуродство, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу. Свако време има своје бреме. Зараза, потрес, хладноћа... па онда још и некаква пустињска прашина у ваздуху... има људи који су склони библијским асоцијацијама, виде у свему знакове апокалипсе која се ближи или је већ почела. Што кажете верницима који тако размишљају? Шаље ли Бог још увек - као у Старом завету када му то није било страно - од спржене Содоме и Гоморе и "египатских зала" до опшег потопа - пошасти на земљу као казне и опомене? Познато је да се различита најсложенија општедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем поколењу се први пут сусрећемо са тако наглашено израженим феноменом, а томе је допринео више од другог карактер кризе – суочавање са непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, немаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито пројављују, код оних духовно можда преосетљивих пројављују апокалиптична предвиђања краја света, и слично. Појединци пак, све што се дешава доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спасавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су, пак, израз изричите бриге, љубави и старања Божијег о човеку. Међутим, Бог је после Потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. И сами знате да иза свега тога постоји егзодус, али ако се дотакнемо књиге пророка Исаије видећемо она дивна, продуховљена обећања Боија у 54. глави која говори о страдалном слузи Јахвеовом: „Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више ђеце него ли она која има мужа, вели Господ“. Бура великих и утопијских је било, и не можемо олако да говоримо о крају историје. Френсис Фукујама је олако, као што и видите, означио крај историје. Ако је ово крај историје или „задњег ђаво носи“, последњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација. С друге стране, већина осталих Божјих створења и сама планета Земља као да је одахнула у тренутку када су се људи умирили, зауставили или барем успорили своје свакодневне, а често за читав еко-систем погубне интервенције и експлоатацију... Kолико је у православном свету присутна "еколошка теологија" какву особито од почетка свог понтификата афирмише папа Фрањо? То што сте поменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, је веома драгоцен путоказ људском роду за будућност. То говори да Ви јасно уочавате да у овим невољама треба да препознамо Божје допуштење и промисао који нас упућује на промену понашања, деловања, на преумљење. Вирус корона и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Kако? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, свети нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрања, али и Васељенски патријарх Вартоломеј и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду, за очување творевине, која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашјег римског епископа. Папа стоји сам на огромном и празном Тргу Светог Петра. Осим хршћанских, празне су муслиманске и једрејске богомоље. Али, нису суспендоване иране само све јавне манифестације религијског живота, него су затворене и све културне институције, дакле и сви "цивилни" облици духовног живота. Све се то сада одвија само на телевизији и у виртуалним "катакомбама". "Допуштено" је само оно што служи очувању голе људске физичке егзистенције. Је ли пандемија довела до тријумфа голог разума и науке? Игра ли "духовна надоградња" икакву улогу у борби за голи живот? Бојите ли се последица и закључивања како се, ето, очито може без свега што нам је сада ускраћено? Вреди ли уопште још увек она библијска изрека "не живи човек само о хлебу..."? Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети, јер Бог може и од камења „подићи децу Аврааму“. У овом тренутку, до даљег, разумно је састајати се у Виртуелној Агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и сви облике општења односе оне речи из Постања, виде Бог да је добро. Наравно уколико их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи, додир. Ништа не може заменити свету евхаристију. Литургија и свето причешће, не могу се доживети у виртуленој сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: „Видео си лице брата свог, видео си Бога свог“. Не видим да би нешто могло да замени живу интерперсоналну и међуљудску комуникацију. Али, морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли да заборавимо на појмове као што је социјална дистанца који ми се узгред буди речено не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева. Kатолици су добили на ХРТ-у свакодневни термин за телевизијско богослужење. Јесте ли размишљали или можда предлагали такву могућност барем недељом за православне вернике у Хрватској? Настојимо да, за сада скромним техничким средствима преко интернета омогућимо верницима да свакодневно учествују у богослужењима. Сада, пошто је Саборна црква на Цвјетном тргу веома оштећена у земљотресу, богослужења обављамо у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу. Са истог места, уз Божју помоћ, својим ограниченим снагама упућујемо и реч наде и утехе. Снимамо једном камером и емитујемо на интеренту. Задивљујуће је колико људи прати богослужења и нашу скромну реч. То сведочи да смо жедни Бога. Поготово у оваквим критичним и турбулентним периодима. Наравно, увек смо спремни за сарадњу са јавним медијима. ХРТ-ом и другим. Захваљујем Вам на овом питању. С друге стране, некада су људске и верске заједнице у оваквим ситуацијама редовно тражиле и проналазиле кривце за колективне несреће у појединим мањинским групама. Због епидемија куге често су широм Еуропе страдали Јевреји. Kако је данас? Јесмо ли просвећенији, напреднији и хуманији? То је питање које свако треба себи да постави. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије, па на даље кроз већ поменути дубоки кладенац даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Kарл Густав Јунг, који пројектује сопствене фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма Брод лудака, уз бициклисте су негде кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигароу приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, уколико медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма. Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, прелако успевају у суспензији многих основних људских права и грађанских слобода? Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који посматрамо. Одговор на Ваша два реда захтевао би не једну дисертацију. На многа питања би требало претходно одговорити. Да ли је, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демократије? Следствено: да ли живимо у демократском или постдемократском друштву и где су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси. Али, да не околишам, у односу на актуелну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева да, у складу са медицинским препорукама, заштити народ. Са тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам да нагласим да са великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које решење је боље. Можда нам у Ломбардији могу нешто препоручити. Kако се ваша помесна Црква припрема за потпуно извесну економску кризу која следи? Припремате ли и ви неке социјалне мјере? Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу је у земљотресу претрпела велику штету на храму и другим непокретностима од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је double trouble, дупла невоља, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили да већ четврту годину за редом онима који су најугроженији достављају помоћ. У тренутном контигенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Борићемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу, друге непокретности. Полако. Ми често кажемо: Даће Бог! И тако буде! Очекујете ли да ће се у свету уопште, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици? Ми морамо да постанемо бољи. Ми морамо да се вратимо неким вредностима које су незаменљиве, као што је састрадална љубав, или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјов, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђелској експликацији увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Откровење и Црква су упућени на свет, и треба водити једну хришћанску политику, јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требало би да се чешће враћамо на Лукино Јеванђеље које се, више него остали новезаветни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на Ваше питање. Вирус се понаша врло "екуменски" и не прави ама баш никакве разлике међу људима ни по једној основи, па ни националној и верској. Очекујете ли да ће пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и солидарности међу људима и да ће се побољшати однос према мањинама, а Вас питам посебно за хрватске грађане српске националности? Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернст Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан свуда па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав тамо вирус да бисмо то освестили. Такође бих волео да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити уколико нам је будућност а не прошлост приоритет. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да је нама потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице. Што мислите, је ли једна оваква (пан)демија могла угасити сву ону мржњу, страхове преточене у агресију и напослетку ратове деведесетих међу нашим народима и државама, кад већ хршћанска љубав није помогла? Жао ми је због ратова 90-их година међу нашим народима и државама. Бојим се да смо тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хришћанској љубави. Мислим да нам хришћанска љубав налаже ону доцта спес (учену наду) да превазиђемо националне, верске, па и друге поделе, и да узгајамо онај идеал јединства у различитости. Да нам Јеванђеље и љубав били основни животни покретач не бисмо се са болом освртали на 20. век и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ, паримеј ка некој бољој будућности. Kоје поуке извлачите из ове пандемијске непогоде, ви лично као човек и верник и као црквени пастир, епископ и митрополит? Kао што Тојнби каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе, она изазива на видело све што у нама вреди или не вреди, да постане видљивије, јасније. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако, пак, нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолоики. Црква се често посматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле, епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у Литургији, дамо добар одговор на величанственом Христовом Суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох бањички јереј Игор Грацун, парох берански јереј Милош Цицмил, јереј Милан Стојковић из Грачанице и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Ове недеље, треће припремне пред Велики пост, Црква Христова нас кроз Јеванђељске приче упућује на пут којим треба ускоро да кренемо, пут поста, како телесног још више духовног, да би смо ходећи тим путем били спремни да видимо и доживимо у пуноћи Христов крсни ход, добровољно поругање, распеће и славно Васкрсење а све ради нашег спасења. Тумачећи присутнима прочитани одељак из Јеванђеља, Епископ Атанасије је указао какав треба да буде наш однос према Богу и ближњима: – Најсавршенији однос човека према Богу и према људима је однос служења. Најузвишенији однос према другима, најправилнији и најздравији јесте однос служења. Не управљања, тлачења, искориштавања, надгорњавања, него однос служења. Служења другима ради њиховог добра. Не служење у нечему што другима шкоди него што другима помаже да буду здрави, напредни, срећни, да живе вечним животом. Када Господ нама говори Он каже: Ја хоћу да имају живот, и да га имају у изобиљу. Из тог разлога Господ је дошао у овај свет. Дошао да буде слуга да би смо ми имали живот. Послушан ономе који га је послао, Богу Оцу, а служитељ нама. – Као слуга нашега добра раскрчио је наш пут пред нама, разгрнуо десно и лево све оно што се на том путу испречило и људима сметало на путу живота. Уклонио болести, исцељивао, одгонио таму незнања и заблуда својом науком и скршио моћ онога који се гордио у својој моћи, моћ ђавола, и уништио оно чиме је он заробљавао, смрт надјачао за нас и нас води тим путем, и показује нама да је пут служења савршени пут јер је то израз Његове највеће заповести, заповести о љубави. Јер служити другима ради њиховог добра могу они који имају љубави према другима. Љубав се изражава у служењу. Љубав се испољава у служењу и то у радости, не као нешто наметнуто. Онај ко воли он осећа задовољство што може да служи другима. – Када дође крај света, крај историје, јер оно што је започело негде ће се и завршити, имаће свој закључак. А закључак ће дати Творац овог света, зачетник историје, Господ наш. И Он ће онда направити хармонију, све ће доћи на своје место, и тачно ћемо видети шта је шта, ко је ко, какав је ко, где је ко. На крају, кад Господ дође, онда ће свако стати на своје место које је себи спремио својим животом. Суштина на основу које ће све то бити распоређено, то нам говори Господ у данашњем прочитаном Јеванђељу, закон по којем ће бити то распоређивање, биће закон љубави изражен у служењу другима, подсетио је и опоменуо присутне Епископ Атанасије. У току Божанске службе Епископ Атанасије је рукоположио чтеца Ивана Савића, родом из Мрчајеваца, у чин ђакона, служитеља олтара Божијег. У својој беседи Преосвећени је представио новорукоположеног ђакона верном народу, пожелео му да буде добар слуга Божији како би кроз то служење другима помогао и себи и њима на путу спасења, путу ка Царству Небеском. Братство Саборног храма са старешином јерејем Гораном Крстићем је припремило скромно послужење за све присутне у парохијском дому да би и кроз овакав вид дружења и зближавања упознали једни друге и новом ђакону пожелели добродошлицу. Извор: Епархија милешевска

Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник

На дан када прослављамо Рођење Пресвете Богородице (21.9.2019.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском. Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на ону која је у име смих нас пристала да се Господ усели у њену утробу и постане једини истинити Богочовек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „И само њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово. Тога имена држали су се и наши славни преци који су подигли овај свети храм и окупљали се у овој цркви, да би се видели и радовали једни другима и заједно учествовали у Светим Тајнама. Они су нам оставили тај древни и велики завет да се и ми сабирамо и славимо име Господње, а да бисмо могли да учествујемо у Светим Тајнама и да достојно славимо име Господње, потребно је да живимо у миру једни са другима, да имамо љубави и бринемо се о онима који су унижени и напуштени, каквих је, нажалост, у нашој Далмацији пуно“, рекао је Епископ далматински и нагласио да је за духовни живот свакога од нас, поред свега овога, јако важно да постимо, молимо се Господу и учествујемо у животу Цркве. Владика је такође истакао да морамо да будемо спремни да опраштамо једни другима, па чак и непријатељима својим, јер само ако и сами можемо да пружимо опрост, онда можемо и да га молимо од Господа. Уз речи захвалности Епископ Никодим опростио се од досадашњег имотског пароха оца Драгана Михајловића и његове породице, који су много тога доброг учинили за време службе у Имотском. „Отац Драган се сада враћа у свој родни крај, где ће наставити да служи Господу, а ја хоћу да му се захвалим на свему и да му пожелим да на исти начин настави да ради на њиви Господњој, да нас не заборави и, ако му се пружи прилика, да нас и посети“, рекао је Владика. Том приликом он је такође представио вероном народу имотске парохије њиховог новог свештеника, оца Далибора Цвијановића и пожелео му да се труди попут својих претходника и да зна да је позван да се брине о свакој души напаћеној и приводи све људе Спасењу. Извор: Епархија далматинска

Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска

Доносимо разговор са Миланом Ивковић, теологом из Београда. Тема разговора је лепота, робовање спољашњем изгледу и потребом за улепшавањем себе пред другима - како на спољашњем тако и на унутрашњом плану. Топло препоручујемо овај разговор. ZAPISI_Emisija_Pod_znakom_pitanja.mp3 Извор: Радио Светигора

На друштвеним мрежама протекле недеље експлодирала је објава једне професорке која је многима одржала животну лекцију. Драгана Можек, разредни старешина III 1 у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“, на свом профилу на Фејсбуку објавила је необичан позив. rs.sputniknews.comДрагана Можек - разредни старешина и професор немачког језика Њени ученици понудили су да раде различите послове како би зарадили за матурску екскурзију другара чији родитељи тај пут не могу да плате. Достава хране, селидбе, чување деце или помоћ при учењу основцима, само су неке од услуга које племенити гимназијалци нуде по симболичним ценама. rs.sputniknews.comИва Маринковић, Хана Ећо и Јелица Левајац раде попис личне библиотеке госпођи Разредна-змај, како је деца зову, још одговара на 2.700 пропуштених позива оних који желе услуге гимназијалаца. Предаје немачки језик, а ради и као преводилац за Туристичку организацију Немачке у Београду. Иако је веома млада, већ има девет година искуства у раду у просвети, а вредни трећаци су јој друга генерација коју води као разредни старешина. На питање како је дошла на идеју да се деца ангажују и радом плате екскурзију одговара кратко — зато што другог начина нема, не само сада, већ и касније у животу. „Шта год да буду желели себи да приуште, ако излази из оквира онога што им је доступно, морају само јаче да се потруде. Они уче, али то није њихов једини задатак, вероватно морају да помажу и у кући, да нешто раде. А мислим да је згодно да и мало свог слободног времена жртвују како би помогли једни другима, сами себи или олакшали родитељима који имају издатке за њих“, каже Можекова. rs.sputniknews.comАндрија Рацић - нема поделе на мушке и женске послове. Пошто ће очигледно посла бити преко главе, па и вишка новца, све што преостане ићи ће у хуманитарне сврхе. То неће бити први пут, јер у овој школи постоји неколико акција којима се помажу деца која немају. Негује се, истиче наша саговорница, култура помагања другима. „Није се догодило ништа необично, само су нам деца презаштићена“, објашњава она. „Изненађена сам колико се наша акција доживљава као сензација. Већина њих је већ била ангажована током лета, радили су, паковали лекове, имали смо једног шанкера, бармене, конобарице, радили су на промоцијама. Флоскуле су да данашња деца ништа не раде. Све реченице које почињу са ’данашња омладина‘ углавном потичу од људи који немају баш много додирних тачака са данашњом омладином. Они су вредни, зато сам зачуђена количином одушевљења у друштву нечим што је заправо природно и нормално“, каже разредна за Спутњик. Она додаје да се материјално у њеном одељењу не ставља у први план, ни на једном детету се не види у каквом су материјалном статусу његови родитељи. Деца не знају ни чији родитељи не могу да плате екскурзију. На питање да ли мисли да су њене године пресудне за то што има сјајну комуникацију са децом, одговара одречно. rs.sputniknews.comЕмилија Анђелковић и Ања Јанковић - чувају децу, месе кифлице „Овај посао до неког нивоа одржава људе младима целог живота, једино је битно да не буду ригидни, него да им се приближе, колики год да је генерацијски отклон. Неки људи који су млађи понекад не могу да их разумеју, а нађе се и неко од 60 или више година ко уме са децом. Једино је важно да будемо отвореног ума и приступимо деци на начин који им је близак. Ово је време друштвених мрежа, телефона, ја их не зовем, имамо воцап групу, ту се дописујемо и шалимо. Мислим да је кључ у приступу, јер они су савршена глина која се лепо обликује“, објашњава Можекова. Наслове који кажу да је њено одељење вратило веру у људе назива непримереним, јер мисли да је то стављање у први план нечега што је потпуно нормално. У свим развијеним земљама тинејџери раде, а радиле су и генерације у нашој земљи. „Нису разносили новине и пице, али су радили летње послове“, подсећа она. „Само код нас испада да деца треба да седе у кући и уче док не заврше факултет. Многи људи и заврше студије, почну да раде, на крају имају и довољно новца да се одселе, али свеједно, опет остану код маме, јер не науче ни да среде кућу, оперу себи веш, скувају нешто. У децу треба улагати да буду оспособљена за живот, не само за учење, да воде рачуна о себи“, каже ’разредна-змај‘ у разговору за Спутњик. rs.sputniknews.com Она додаје да су њена два ђака из претходне генерације који су били најгори по учењу и владању, други је чак и бежао од куће, доказала да је овакво улагање у децу најбоље. Један је данас најбољи студент Економског факултета, а други успешан предузетник. http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/865/razredni-staresina-primer-drugima

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је данас Свету архијерејску Литургију у храму Светог Козме и Дамјана у нишком насељу „Никола Тесла“. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, протонамесник Дејан Милошевић, јереј Бобан Миловановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је се обратио присутнима пригодном беседом. https://eparhijaniska.rs/images/audio/10.03.2019.NikolaTesla.mp3 Извор: Епархија нишка

Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима. “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије. Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију. “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије. Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим. “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски. Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује. “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци. Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави. извор

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква