Претражи Живе Речи Утехе

У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији. На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима. У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна. Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године. За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића. Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега. Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе. Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и прославио Бог? Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове. Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим. Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети. Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне. Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли. Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног. Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин. Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара: ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ Извор: Манастир Хиландар

Овај текст су припремили сабрати светогорског манастира Дохијар, након што су се, недавно, опростили са својим герондом Григоријем (Зимисом). Вечнјаја памјат. 9/21. октобра 2018.г. око 22:30 уснуо је у Господу геронда Григорије, који је био игуман Дохијарске обитељи 38 година. Монах-подвижник, руководилац-харизматик, искусни говорник који се одликовао просвећеним умом и критичким духом. Духовни отац пун љубави. Обновитељ и нови ктитор своје древне обитељи. Геронда Григорије је духовно узрастао код ногу преподобног Амфилохија Патмоског и преподобног Филотеја (Зервакоса), игумана Лонговардске обитељи на Паросу. У двадесет и деветој години, постао је игуман манастира Mиртја у Етолији-акарнанији, а касније манастира Прусо, у Евританији. И, на крају, од 1980.године, био је игуман обитељи Дохијар, преображавајући је из идеоритмијског система у систем општежића. Сва три манастира су у тренутку, када се отац Григорије прихватао послушања настојатеља, била у разрушеном стању, понајвише Дохијар. Овде, на Атосу, он је целог себе предао обнови ове, једне од најстаријих светогорских обитељи, и правилном служењу у њој – делу које захтева потпуну посвећеност. Толико је било посла, да старац није знао за шта прво да се ухвати. Препреке су биле бесконачне. Приходи никакви. Богатство није имао. Стара братија су пренебрегавала игуману. Није тражио познантства са богатима, ни политичке савезнике, нити имућне покровитеље. Имао је само једну подршку, и у Њу се уздао у својим тешкоћама – Пресвету Богородицу, Брзопомоћницу. Он је обновио молитвено појање пред чудотворним ликом, и служење заборављеног бденија у њену част. Од тада, под Покров благодати Брзопомоћнице, почели су да пристижу ходочасници са свих крајева света, благодарећи је за Њена блага дела. Тај молебан је постао одјек вере у њиховим устима. Два чудесна откровења су се догодила у животу геронде. У манастиру Прусо, док је обављао послушање игумана, у крипти храма су биле обретене мошти светог новомученика Јована Коницког, мошти које су 150 година лежале на том месту, а да никоме нису биле откривене. А у Дохијару, у његово време, откривена је оригинална икона Пресвете Богородице ”Брзопомоћница”, која је такође, 150 година била скривана испод иконе каснијег руског иконописа. Два крила су дата монаху за узлетање на небо: служење Богу, и служење манастиру. Брига о служби и благостању храма била је за старца насушна потреба. Желео је да увек буде јасно и хармонично појање, у складу са богослужењем. Желео је да сви учествују у служби, али је желео и да се сви, стојећи, моле у цркви. Ипак, касније, када су у манастиру почели обимни градитељски радови, у којима смо учествовали према својим снагама, а често и преко њих, није се љутио, ако бисмо на стасидијама упадали у сан. Старац је био први на Светој Гори, који би током престолних празника манастира качио нова кандила. Украшавао је иконе рестаурираним старим и новим оковима. Водио је рачуна и набављао нове одежде за клир, нове ризе и утвар за свети Престо, нове киоте и сребрне полијелеје. И не само за манастирски саборни храм. Он се бескрајно старао о обнови и уређењу старих и зидању нових. Старац је поучавао:монах треба да се труди својим рукама да самог себе обезбеди свиме неопходним, а такође да се стара за добро манастира, и поред тога, и да има шта да удели сиромашнима. ”Младост тражи труд” – уверавао је. Радни дан у манастиру је трајао, и трајао. ”Сунце позна запад свој” (Пс. 103:19), али игуман није познао свој запад. Ако би за завршетак неког послушања недостајало дневне светлости, укључивали би фарове аутомобила, или лампе, које су се напајале помоћу агрегата. Када се старац у башти хватао за ашов – тешко ономе ко би био поред. Он је правио кратку паузу само да нешто поједе, или када је сунчев зрак у сумрак напуштао Свету Гору. Када нас је старац звао да скупљамо камење за изградњу, нисмо успевали да утоваримо све камење које нам је он показивао у приколице. Његов проницљиви ум био је бржи од муње или рафала, избаченог из пушке. Он је неуморно рађао и рађао решења за све проблеме. Још пре него што се, унапред задати посао приближавао крају, у орбитама његовог ума већ је кружио следећи, и већ се назирао наредни. Сваке вечери је размишљао о томе чиме ће се бавити монаси наредног дана. Ујутру је послушање за сваког монаха било спремно. Старац није могао да поднесе лик испразног монаха. Геронда је увек подвлачио: не треба да тражимо од других, оно што можемо сами да урадимо. Управо зато нас је и побуђивао да изучавамо занате који су неопходни за обнављање и функционисање манастира. Усмеравајући општи ток послова, остављао је свакоме прегаоцу слободу да осмисли све детаље и да развија започети посао у складу са његовом стваралачком индивидуом. Старац није досађивао са примедбама, ако би видео усрдност у послушању, и тихо сконцентрисано лице посвећено послу. Када би се неко сасвим, у целости, погружавао у испуњавање задатог послушања, он би изненада мењао правац посла, не очекујући завршетак предходног… Одговорно служење је старац обично са деликатношћу хвалио у разговору са трећим лицима. Никада није допуштао да онај који се труди зна за своју високу оцену. Али, када би видео лењост, и грех, и исти мах би постајао Воанергес (син грома. – види: Мк. 3:17), и муње су излетале из њега. Јутарња успаваност, када је требало летети на заједничка послушања, била је злочин! Ко није трепетао тих тренутака! Ипак, старац је сваке вечери, у игуманској келији, која је била доступна свима, примао свакога ко је долазио само нешто да упита, или да се умири, и да се огреје код једине пећи. Мало ликера, или слатког које је доносио помоћник, једна топла реч, прича или старчева успомена на Патмос, наводили су нас да заборавимо на дневни рад, узвике, тешкоће и онај обим посла који нам је предстојао. У те сате, када је старац обично ужинао, имали смо прилику да видимо другог геронду, нежног и пуног љубави оца, са разумевањем, и саосећајношћу према свакоме. Осим тога, тада смо могли да чујемо како телефоном разговара са својом духовном децом са копна (само у то време је могао да зове). Свакоме је давао другачији савет, помагао је и бодрио свакога, и никада нам није говорио: ”Изађите: водим разговор који није за свакога.” Руководио је својим стадом са расуђивањем и слободом, уважавајући карактер свакога. Није нас стављао ни у један калуп, тражећи од свих исто. Наглашавао је добре квалитете код свакога, и призивао је остале да подражавају тим квалитетима, без принуде. Предлагао је као образац и монашке прототипе старих отаца, које је познавао. Није тражио слепо копирање. Старац је желео да у свакоме види макар мало усрдности, и тада је био способан да затвори очи пред недостацима и немоћима, који су својствени свакоме човеку. Увек је уносио у нас сигурност да се наш подвиг, ма како мали био, признаје, прихвата, без похвала, и без пустих речи, али и да га треба умножавати. Никада није говорио: ”Довољно је то што радиш”. Увек је чекао следећи корак. И то нас је штитило, чинило нас способним за самопожртвовану делатност, помагало нам да пренебрегнемо интересима сопственог ”ја”. Предавали смо се служењу општежићу без ”хоћу”, ”мислим”, ”моје мишљење је…”, ”уморан сам”. Старац се чак није заустављао пред тим да грди старију братију у присуству млађе, или да млађег брата постави за пример старијем, што нас је наводило да увек будемо пажљиви, јер при таквом стилу духовног руковођења, чак и када дођеш међу старију братију, не треба да престанеш да водиш рачуна о себи. Када су старији оци беседили о управљању манастиром са старцем у присуству млађих, отац Григорије није тихо одговарао, да млађи не би ништа чули, него је говорио одлучно, без страха и несигурности, наглас. Током трпезе често је разговарао о ослобађању од страсти, које је анализирао са изузетном проницљивошћу, и увек са примером из свакодневног живота, а такође из природе, али и са оштрином карактеристичном за острвљанина. Разговор је почињао неком старом причом, или простом ситуацијом, и сви смо се питали: зашто он то прича? Какав је циљ такве беседе? За ким данас звоне звона? Можда за мном? Старац је тако лепо градио своју реч, камен на камен, да није остајало простора за питања, ни немих пауза. Не показујући ни на кога јавно (онај ко би сагрешио у послушању, или на исповести, сам је схватао о коме се ради), указивао је пут ка покајању и смирењу, увек примајући оног ко се искрено кајао, и други, и трећи, и седамдесет и седми пут. Деликатно и ненаметљиво наводио је на молитву, али никада на уштрб послушању. Када су послушања превазилазила наше снаге, није нас грдио са неиспуњавање монашког правила, за ”успавао сам се”. Разрушеном манастиру је требао свачији труд. После бисмо налазили времена за молитву. У заседању Светог Кинота његово присуство никада није остајало непримећено. Увек са хумором, уз шалу, упорно је указивао на пут који је сматрао исправним, чак и ако је био против ауторитета старијих отаца. Са силом и упорношћу, не бојећи се, обличавао је зло пред политичким или црквеним начелницима. Старац је био ауторитет атонском монаштву, због разума и доследности у суђењима о реду и законима Свете Горе, и њиховом испуњавању, а такође и због непрестаног старања у своме манастиру. И због јуначког и часног карактера. Он је много пута спасавао свето тело атонског братства од свага што му је претило, претварајући у маглу и прах ставове противника овдашњег начина живота, који је ту био установљен Богом. У последње две године, тело самог геронде је ослабило, до смрти. И пре тога је старац често био болестан, али би већ наредног дана био бодар, и опет командовао као да се ништа није догодило. Ипак, сада смо видели старца који је трпео свакодневне болове, трпео са бесконачним стрпљењем и смиреношћу. При томе, није био оптерећење братији, није тражио посебну храну, ни негу. Није постављао питања лекарима, зашто треба овај или онај лек. Често је исповедао пред нама, братијом, или људима у свету своје грешке или недостатке. Последњих година је у потпуности, са пуним поверењем, као мало дете, предавао себе у руке лекару-монаху, који је као анђео, пратио старца више од 20 година, продирући у све проблеме са његовим здрављем. – Геронда, да ли ћемо доспети у рај? – питали смо га у последњим данима. – Ја – тешко, јер сам грешник. Ви хоћете. – Благодаримо ти, старче. Моли се Господу за нас. До сусрета. Извор: Православие.ру

Након четрдесетодневног парастоса блаженопошившем игуману Григорију, братство манастира Дохијара изабрало је свог новог игумана јеромонаха Амфилохија. Архимандрит Амфилохије је рођен 1961. у свештеничкој породици. На Свету Гору, код старца Григорија Дохијарског дошао је са својих 19 година.