Претражи Живе Речи Утехе

Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића. „Мала црноока“ На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган. Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану. Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију. Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа. Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости. Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо. Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа. У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове. Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос. Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све. Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома. Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу. Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема! А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати! Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој. Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин. Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог. Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору. Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор. Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције. Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост. Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола. Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке. Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени. Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију. Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих. Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас. Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде! Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић. Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко. А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе. “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко. Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”. Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу. Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву. “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић. Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”. “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић. У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић. “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празнични прилог посвећен празнику Преподобне мајке Параскеве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1286. 15. Октобар 2020) Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Параскеве Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и ексапостилар: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Ексапостилар) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протојереј Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. У наставку овог празничног прилога доносимо изводе из архипастирских омилија отачаствених архијереја Српске Православне Цркве: Митрополит Порфирије: Призвани смо да следимо пример преподобне мајке Параскеве! Модерни свет позива на погрешни живот, то проглашава истином и правдом, проглашава исправним животом - живот који је супротан ономе зашта нас је Бог створио, који супротан нашем назначењу. А Јеванђеље нас позива, и Црква подстиче, на светост. Да будемо свети, то је оно што Бог од нас хоће али то је и оно што ће нас испунити сваким смислом, што ће нам дати једно дубље знање, даће нам дубље познање читавог света, људи, свега што је око нас, па и самога себе. Преподобна мајка Параскева је својим примером нама показала којим путем требамо да ходимо и како Богу да угодимо, зато, помолимо се њој да данас води наше духовне кораке, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, које је изговорио у манастиру преподобне мајке Параскеве у Загребу, 2017. лета Господњег. Епископ Иринеј: Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима! Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, поучио је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, на празник преподобне мајке Параскеве 2019. лета Господњег у новосадском Саборном храму. Епископ Јоаникије: Нема те књиге која може обухватити сва чудеса Свете Петке - Параскеве! У Русији се име преподобне мајке Параскеве слави као и у осталим земљама, али, она је ове прве објединила својим светим моштима и светим стопама куда је ходила у вријеме свог земаљског живота. Живјела је скривено од свијета скоро цио свој живот и када упоредимо њен живот и живот данашњег човјека видимо велику супротност. Данас људи желе да се што више виде, да се што више о њима зна, не би ли им се име поменуло у медијима, па макар и негативно. С друге стране, Света Петка Параскева склањала се од овог свијета, не зато што је имала страх од овог свијета, него је у питању било нешто много важније. Склањала се од овог свијета, од његове вреве, ларме и галаме да би се у тишини што више молила Богу, да би у тишини што више угађала Богу и славила име Божјe у миру, молећи се за спасење своје душе и за цио овај свијет, рекао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, на литургијском сабрању у Мурини, на празник преподобне Параскеве, 2017. лета Господњег. Епископ Херувим: Угледајмо се на предивни пример Преподобне мајке Параскеве! Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског, истакао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, у свом архипастирским слову на празник преподобне мајке Параскеве, 2019. лета Госпдоњег у Доброј Води. Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Свјетилен) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. катихета Бранислав Илић