Претражи Живе Речи Утехе

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна. Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог. Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу. Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу. Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао. Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора, као и на званичном порталу Митрополије црногорско-приморске. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. Звучни запис разговора

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Налазимо се пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили ангели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). О значају празника у којем величамо Оваплоћење Господа нашег Исуса Христа разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. *Неизрецива је и чудесна тајна неизмерне љубави Божје коју је пројавио према роду људском пославши Сина свога у овај свет. На самом почетку нашег Божићног разговора упознајте нас са значајем празника Рођења Господа нашег Исуса Христа? Управо као што сте нагласили у питању, рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Ангелска песма у славу и част Рођења Господа нашег Исуса Христа је истинска песма испуњена радошћу и суштином јер нам јасно и недвосмислено исказује суштину васколике Христове поруке. Прослављајући Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Својим оваплоћењем и доласком на земљу нас ради и спасења нашега ради, Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а та истина гласи да је човек најважније створење под сунцем. Подсећајући се на ову чудесну истину, не бисмо смели да изгубимо из вида да она у нама подстиче усрдније делање, саображавање нашег живота животу по јеванђељу, актуализовање и делатно пројављивање љубави према Богу и ближњима, како бисмо на прави начин оправдали назначење које нам је од Господа даровано. Према речима Светог Иринеја епископа Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава и светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свега. Дубље проницање у англеско славословље подсећа нас да је рођење Спаситеља нашег унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Црква Христова вековима сведочи да наведени мир и вечност никада неће напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Наше прослављање Божића садржано је превасходно у торжественим богослужењима која нам кроз милозвучну химнографију указују на значај овог небоземног догађаја, али у нама подстичу молитвено расположење да једним устима и једним срцем прослављамо Христа Бога нашег од Дјеве рођеног. Упознајте нас са значајем Божићног богослужења? Ово је веома комплексно и важно питање које нам не дозвољава кратак и непотпун одговор. Како бисмо на правилан начин спознали велику тајну свих богослужења на Божић, неопходно је да се вратимо један корак. Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Као што су мудраци вођени звездом са истока дошли до новорођеног Богомладенца, тако и ми вођени четрдесетодневним постом припремамо дом душе своје да се у њој усели и настани Господ наш. Свети Григорије Палама нас у својој 16. беседи на Божић подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице увек ходимо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Постећи Божићни пост видели смо да он нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље које нас богослужбено уводе у радост празника рождества Христовог: недељу Праотаца и Отаца. Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празника. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. *Хвала Вам на овом уводу о правилном поимању Божићног богослужења. Какво је богослужење у навечерје Божића (Бадњи дан)? Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Литургија Светог Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Светог Јована Златоуста. *Богослужење на сâм дан празника се ослања на претпразништво о којем сте говорили, а сада нас упознајте са централним богослужбеним особеностима на Божић? Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Празник Рождества Христовог има два канона на јутрењу, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоуста. *Иза нас је период испуњен бројним искушењима која су у мањој или већој мери утицала на наш духовни живот. Да ли је овогодишње прослављање Божића прилика да дубље продредмо у тајну смисла нашег живота и Божићном радошћу савладамо сва искушења? Божић је Празник када свецело опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас, и данас у 21. веку. Наше истинско прaзнoвaњe Божића није неки једноставни обичај, традиција или нaвикa коју из године у годину понављамо. Драги моји, Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Духовни живот и његова философија подразумева нашу жељу и решеност да ходио путем спасења, јединим правим и истинским путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос. Са друге стране, наше хођење путем спасења од нас очекује да се клонимо греха, а да пригрлимо врлину трагајући за благословеном љубављу. Пролазна и ограничена љубав која је од овога света води нас стрампутицом, а једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Због чега одговор на Ваше озбиљно, а рекао бих и болно питање, почињем подсећањем на дарове Божића, а превасходно на љубав? Када имамо вере, наде и љубави, у нашем се бићу не може настанити страх и несигурност, јер за путеводитеља имамо Богочовека Христа који нас утврђује у истини да без крста нема Васкрсења. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страхова, прилика је да се усрдније помолимо да мир Божји испуни наша срца. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). *На много места сте истакли да нас Божић позива на усрднију молитву и делатну љубав. Можемо ли рећи да је Божићна радост права прилика да молитву упутимо за све болесне од ове савремене пошасти која нас је задесила, а да делатну љубав пројавимо у помоћи потребитима, а особито нашим лекарима који су прави херои наших дана? Хвала Вам на овом питању. Нажалост, још увек живимо у данима пандемије која нас је страховито задесила и суочила нас са болном и тешком реалношћу. Читав свет је захваћен и угрожен овим опаким вирусом. Налазећи се у овој, као и бројним другим невољама, у Божићној радости морамо учинити све да себи и другима помогнемо. Пре свега, да молитвено будемо једни са другима, никада не заборављајући на вишевековно искуство Цркве, да усрдна молитва много може учинити. Рекох, поред вируса који се нашао као невидљиви непријатељ, суочени смо са многим другим искушењима чије превазилажење је једино могуће уз Божју помоћ. Према речима блажене успомене патријарха Павла Бог ће помоћи ако има коме, а пред овом истином сви смо на великом задатку. Тај задатак је да не малаксавамо, већ да саборно пригрлимо молитву и конкретно делање у помоћи потребитима, како бисмо превазишли сва искушења, али пре свега, како бисмо испунили оно назначење које нам је Господ даровао, а о којем смо говорили на почетку нашег разговора. „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено велики Достојевски, тако смо и данас у радости Божића позвани да се смиримо, да своју наду положимо на Господа и тако победимо сва искушења, страхове и недаће са којима смо суочени, јер ако је Бог са нама, ко ће против нас? *На крају овог Божићног разговора која би била Ваша празнична порука? Рекао бих да је целокупан наш разговор и промишљање једна велика порука коју нам Сâм Господ наш Исус Христос својом неизмерном љубављу у дан Његовог рођења упућује. Господ нам је својим спасоносним примером и животом указао на важност врлина и њиховом месту у нашем животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. У том духу Божић је празник нашег васпитавања у врлинском животу. Ако пригрлимо врлине неће нам бити тешко да уз помоћ Божју победимо све тешкоће и препреке које су пред нама. Овогодишња прослава празника Рождества Христовог прилика је да у љубави приђемо једни другима, да молитвом и добрим делима, али и христоликом пажњом и бригом према ближњима, уградимо благословени каменчић у вечни мозаик безобалне љубави Божје, оне љубави која греје наше душе и чудесно их укрепљује. На крају нашег разговора у духу Божићне радости, Вама драга Слободанка, свим медијским делатницима радио Светигоре, као и свој браћи и сестрама који слушају Ваш радио, желим да у миру, добром здрављу и хришћанској љубави прославите празник рождества Господа нашег Исуса Христа. Да Њему, Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Детета младог Предвечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и поздравимо речима вере, наде и љубави: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У уторак, 14. јануара 2020. године, свeчаним евхаристијским сабрањем у Зајечару прослављен је празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог. На светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживало је свештенство Саборног храма а допринос празничном сабрању дао је и зајечарски црквени хор. У продужетку Литургије служен је молебан за нову годину а након тога владика тимочки је благословио и преломио славски колач са овогодишњим домаћинима – Сашом и Славицом Марковић. Част да наредне године буду колачари имаће Миодраг и Бранкица Петковић. Окупљенима се потом обратио јереј Драган Блинџов који је подсетио да је ломљење колача на Светог Василија Великог увело једно молитвено друштво при богомољачком покрету још тридесетих година прошлог века а захваљујући верним женама наше цркве та традиција опстаје до данас. Прослављање празника настављено је у парохијском дому где је приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Молебствију за благослов Нове године присуствовао је велики број вјерних. Након молебна за Нову благословену 2020. годину Господњу, протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, архијерејски презвитер и старјешина Храма Светог Ђорђа под Горицом, прочитао је Божићну посланицу Високопреосвећеног Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија: Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

СВИМ ПОСЕТИОЦИМА НАШЕГ ПОРТАЛА ЖЕЛИМО СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ! „Владару, Господе Боже наш, Изворе живота и бесмрћа, Створитељу целокупне твари видљиве и невидљиве, ти си времена и године ставио под своју власт и премудрим и сведобрим промислом управљаш над свим. Благодаримо ти за доброте твоје које си излио на нас у минуло време живота нашег. Молимо те, свемилосрдни Господе, добротом твојом благослови годину која настаје. Сачувај љубљене слуге твоје, благоверне и христољубиве хришћане православне, умножи дане живота њиховог у ненарушивом здрављу и даруј им успех у свим врлинама. Подари одозго и свим људима твојим добра твоја, здравље и спасење и у свему добар напредак. Цркву твоју свету, овај град и све градове и земље избави од сваке љуте напасти и даруј им мир и спокојство да би свагда приносили благодарност теби, беспочетном Оцу, са јединородним твојим Сином, свесветим и животворним твојим Духом, у једном бићу слављеном Богу, и прослављали Пресвето Име твоје.” [Закључна молитва из Молепствија за ново лето Господње]

Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) бесједио је 7. октобра 2019. године у оквиру духовних трибина понедељком у Општини Вождовац, које приређује храм Светог Преображења Господњег на Пашином брду у Београду. Тема излагања Преосвећеног Владике била је „Венац истине, доброте и лепоте„, а за звучни запис благодаримо огранизаторима трибине. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Храм Преображења Господњег са Пашиног брда организује у понедељак, 7. октобра, у 19 часова, духовну трибину у сали Општине Вождовац на којој ће беседити Епископ Јован Пурић на тему "Венац Истине, доброте, лепоте". Улаз је слободан. Извор: Радио Слово љубве

У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”. Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало. Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно у Србији и ван ње”. „Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић. За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”. Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”. На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек. Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

Извор: Српска Православна Црква