Претражи Живе Речи Утехе

У најновијем тексту Бошка Јакшића који претендује да се бави црквеним питањима у Србији и региону [1], а пре свега Српском црквом, поново је изречено низ измишљотина и спинова. Као што је прошле године Јакшић измислио „Божићни календар“, мислећи на Јулијански, тако је овај пут измислио „Православну Нову годину“ и изнео низ бесмислица у покушају да оптужи СПЦ за ратоборност и дестабилизацију мира у региону. Православна Нова година, наравно, не постоји. Постоји само Јулијански календар кога се придржавају српска, руска и још неке патријаршије, а по коме Нова година пада две недеље касније него у Грегоријанском, док рецимо Грци који користе Миланковићев календар, служе молебан за Нову годину када и цео свет прославља исту (Кинезе и њихову година «не рачунамо»). Дакле, нема Православне Нове године, као што нема ни „Божићњег календара“. Оптужујући митрополита Амфилохија да је одслужио „експлозивни молебан“ у коме је критиковао режим Црне Горе, пре свега због криминала, што и није новост, највише му је засметала Амфилохијева оптужба за издају Косова. Ако признање Косова од стране црногорског режима није издаја Црногорства које стоји на Његошевој косовскозаветној етици, онда за Црногорце више не постоји појам издаје. Тако се Бошко Јакшић придружио хору оних који увек виде само српску кривицу и који по сваку цену бране антисрпски режим Дон Мила. Такође, „генијални“ Јакшић наводи како је СПЦ у Црној Гори у сукобу са лажном црногорском црквом, рашчињеног попа Мираша Дедеића, мада с друге стране по његовим речима испада да је Амфилохије «у талу» са режимом који заправо стоји иза те цркве. Тиме је истовремено ударио по Амфилохију и као «неразумном екстремисти» и као «тајном савезнику» Дон Мила. Није нам сад циљ да бранимо митрополита Амфилохија и његове односе са режимом Црне Горе који нити су једноставни нити су лаки. Митрополит је познат по свом традиционалном кашњењу у критици тог режима „после битке генерал“, као што је био последњи случај током избора у ЦГ. Но у беседи коју је митрополит изрекао током молебна за Нову годину нема ничега спорног, а поготово не ратнохушкачког, то је пре свега један пастирски позив на покајање, који су клирици дужни да врше. Што се тиче лажне црногорске цркве, пре свега, СПЦ не може бити у сукобу са тзв. цпц, јер та секта није ни по чему православна, осим што њени чланови парадирају у традиционалним одеждама православног клира. Да би била православна, цпц пре свега мора бити призната од других православних цркава, а она то није и неће бити никад, јер је обична секта. Могао је и Бошко Јакшић купити себи митру и мантију па на исти начин контрирати СПЦ и основати заједно са својим титоистима «цркву круга двојке». Такав перформанс би вероватно имао много више ефекта у његовој борби против СПЦ, од његових текстова о цркви, о којој узред буди речено појма нема или још горе свесно подмеће и измишља. Јакшићева бесмислена критика цркве за бављење политиком, коју наследници комунистичког или прецизније титоистичког обрасца никако да превазиђу, јер бављење проблемима свог народа па и оним политичким је саставни део бриге које је црква обавезна да води, а која јој је била ускраћивана за време комунизма, ни у ком случају није нарушавање принципа секуларности државе, јер црква не узима да врши државне послове нити је део државних институција. Док се над Србима у Црној Гори спроводи идентитетски геноцид, јер им се постепено одузима право на свој језик, писмо, културу, веру, и егзистенцију, Јакшић управо те Србе и њихову цркву означава као претњу за мир у региону. Где ће ти душа Јакшићу? Много опасније од ове бесмислене критике цркве, јесте то, што је Јакшић у свом ауторском тексту за Политику, покушао да провуче умешаност Србије у дешавања у Црној Гори и региону посредством СПЦ. Користећи фашистички и усташки наратив по коме су Срби криви за све а њихова црква главни подстрекач конфликата у региону, Јакшић је уједно ударио и на Србију као државу, коју је практично означио као православну џамахирију у којој не функционише принцип секуларности и чији су ратоборни верски лидери гуруи српских политичара, као што су (по Јакшићу) били и 90-их година. Тиме је унапред етикетирао Србију и СПЦ као одговорне за неке будуће потенцијалне сукобе у региону. Ако је и од пензионисаног спољнополитичког коментатора Политике, Јакшића, много је. Рабљење ове комунистичко-усташке мантре о великосрпском хегемонизму посткомунистичких титоиста из круга двојке, и уједно лобиста последњег комунистичког олигарха у Европи Мила Ђукановића, данас када су Срби у региону и у Европи најобесправљенији народ, је крајње злонамерно и покварено извртање чињеница. Ова појава као и друге на нашој медијској и политичкој сцени говори да је пророчка била она крилатица «и после Тита Тито». Жељко ИЊАЦ, ВИДОВДАН [1] http://www.politika.rs/scc/clanak/372185/Pogledi/Eksplozivni-moleban