Претражи Живе Речи Утехе

За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете? Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују. За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“. Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени. Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише. Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве. Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље. Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод. У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи. Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се. Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“. Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају. Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/ovaj-svet-je-pun-dobre-odrasle-dece-koja-ne-pricaju-sa-svojim-roditeljima-jer-drugacije-nisu-mogli-da-se-sacuvaju/

Укупан број ученика у Србији у последњих 10 година смањио се за невероватних 50.000, показују подаци Републичког завода за статистику, преноси Блиц. И ове године имали смо мањи број уписаних ђака у односу на претходну школску годину, а стручњаци предвиђају да ћемо тек у будућности видети праве проблеме, јер је 2023. године живорођено никада мање деце. Мирјана Гашић, портпарол Уније синдиката просветних радника Србије, коментаришући за „Блиц“ како се то одражава на број одељења, истиче да ако бисмо погледали годину за годином, увек је тај пад присутан. Напомиње да је, када је у питању формирање одељења у школама, Министарство пре годину и по дана донело једну измену, да се смањи број ученика по једном одељењу. Тај број је годинама ишао званично до 30. Сада је тај број ограничен на 28, али сматра да би тај број ђака морао бити највише 24, чак са тенденцијом смањења, до 20 ђака у одељењу. – Ово питање тиче се квалитета рада у образовним институцијама, зато што деца која су рођена у протеклих 10, 15 година јесу деца која припадају новијој генерацији којој је неопходна повећана пажња, васпитна пажња. То су деца која су иначе усмерена на много различитих изазивача са стране. Реч је највише о технолошком развитку, али не само то. Тенденција у васпитавању деце и усмеравање читавог васпитног процеса само на задовољавање њихових основних потреба довели су у васпитном смислу до тога да ми данас радимо са ђацима који нису спремни да тако лако у великој групи и за кратко време усвајају неке једноставне садржаје, које су њихови родитељи или старија браћа и сестре могли са лакоћом да раде. И да бисмо досегли квалитет рада у образовању, морамо да инсистирамо на томе да нам те групе буду мање – наводи. Мирјана Гашић каже да се, када је у питању сама школа, највише осећа проблем у руралним срединама, у подручним, истуреним одељењима основних школа која се гасе. Интересантан је податак Завода за статистику да је број ученика у приватним школама од 2015. до данас дупло већи. Мирјана Гашић каже да, самим тим што смо се као друштво укључили у европске стандарде, ми смо се још пре скоро две деценије први пут упутили ка приватном образовању као једној могућности која се нуди родитељима када своју децу желе да усмере на неку другачију образовну политику. – Приватних школа има све више, оне просто постају популарне у оним срединама у којима родитељ жели да му дете добије специфичну врсту образовања, рецимо на другом језику, али са друге стране, има их тамо где се уочава потреба да се неки профили прошире, уписне квоте тих профила, а држава прописује одговарајући број одељења. На пример, имате средине у којима се у медицинским школама, а знамо да су оне веома популарне и да их последњих година уписују изузетно квалитетни ђаци, тај праг уписа подиже. И паралелно са тим, они ђаци који показују жељу да заврше ту школу, а не успевају да упишу државне, одлучују се за приватне школе – појашњава наша саговорница. Занимљиво је да је, према подацима Завода, број ученика који уписују гимназије исти у последњој деценији, а да је за трећину повећан број ученика који уписују трогодишњу школу. На питање да ли се то Србија враћа занатима, наша саговорница каже: – Недавно сам наишла на један такав податак да гимназија почиње полако да губи битку пред, да кажемо, стручним школама. Сви су покушавали да се образују у смеру, рецимо, економских, медицинских, технолошких, информационих технологија, а онда смо ми на терену осетили велику потребу за стручним квалитетним занатским кадром који је код нас апсолутно дефицитаран. Покушате ли да пронађете неког квалитетног мајстора који се одлично разуме, на пример, у електроинсталације, можете наићи на велику потешкоћу. – тврди Гашић. Истиче да наше школе генерацијама граде и образују изузетне младе стручњаке. ”Школе су нам расадници најбољих ђака, највећих талената. Ми можда данас боље знамо имена неких старијих научника, али ако бисте посматрали савремену ситуацију у свету науке, медицине, технике, ви бисте могли да пронађете много имена великих, успешних и лекара и научника из било којих области који потичу из наших школа. Тако да наша школа у том приступном смислу врло квалитетно парира европским и свим другим светским школама.” – истиче Мирјана Гашић. Она тврди и да Европа тражи од нас стручну снагу зато што нема своју – наше лекаре, медицинске сестре, возаче, браваре… – Они знају да са нашег терена долазе изузетни млади образовани људи и то је оно што бисмо ми као држава морали да урадимо, да задржимо висок квалитет и ни на који начин не попустимо у квалитету – каже за крај разговора Мирјана Гашић. https://zelenaucionica.com/u-poslednjih-10-godina-broj-djaka-u-srbiji-opao-za-neverovatnih-50-000-broj-zivorodjene-dece-2023-manji-nego-ikad/