Претражи Живе Речи Утехе

Данас је нарцисоидност добила један пежоративан призвук. При самом помену нарциса ми нужно мислимо на нешто негативно, погрешно, лоше, каже у поткасту Мамазјанија дечји психијатар Роберто Грујичић. И заиста, нарцис је стопостотно негативан појам у свакодневном говору. Грујичић, пак, тврди да не треба тако посматрати ствари. ”Људи не знају да постоји нешто што се зове ’здрава нарцисоидност’ или, ако хоћете да блаже звучи, самоувереност. А шта је то друго него једна нарцистичка црта која нас гура и стимулише ка успеху? Као што није свака анксиозност патолошка, односно није сваки страх патолошки, већ постоје и нормални страхови, исто тако постоје и нарцистичке црте и нарцистичке одбране које су у психологији познате као неки од најјачих елемената наше личности помоћу којих ми стремимо ка успеху.” – објаснио је Грујичић. Међутим, додао је, психолози и психијатри се веома забрину ако код особе посумњају на нарцистички поремећај личности. А то је већ нешто друго. ”Углавном када људи говоре о нарцисима, о томе се ради. О поремећају личности и психопатији. Ми, у суштини, као друштво идемо ка нечему што се зове нарцистичко доба. Култура маркетинга, медија, продаје било чега што се упарује са лепотом. Срећа је постала императив и ти ако ниси срећан, готово да ’ниси нормалан’.” – истиче овај психијатар. У раду с децом и родитељима, каже, веома често доживљава ситуацију да му родитељи кад уђу у ординацију одмах кажу: ”Докторе, моје дете је високо интелигентно”. ”На то ја кажем добро, хајде да видимо шта оно може, шта не може. На крају се испостави да је то дете од, на пример, седам година, које решава сложеније аритметичке задатке, али и даље носи пелене. Ту сад треба да се запитамо – да ли је то дете интелигентно? Јер, постоје различите врсте интелигенције. Оно како ми сада меримо интелигенцију показује само тренутни пресек стања, оно како је то дете САДА решило неки тест. Али тај резултат, тај фамозни IQ не осликава свакодневно функционисање неке особе.” – каже Грујичић. Додаје да, гледајући децу како вешто у најранијем узрасту баратају новим технологијама и проналазе цртаће које желе на Јутјубу, родитељи себе на неки начин теше и уверавају да је то доказ да је дете интелигентно иако оно, можда, још и не говори. ”То су начини на које родитељи покушавају да пронађу и надоместе неки недостатак и то су те наше нарцистичке црте које носимо и потпуно је ок. Али постоји други пробрем, а то су нарцистички родитељи који имају управо тај малигни нарцизам.” – објашњава психијатар. Каже да је познато да су нарциси усмерени на себе, без емпатије за друге, црпе од других све што је за њихову корист. ”Али, оно што се заборавља јесте да и ти нарциси добију децу. И то онда постаје језиво. Сви оне клишее за које смо чули а везују се за родитеље нарцисе, заиста су истинити. Дете је добро само док остварује амбиције родитеља, док осваја медаље, док иде на такмичења… Па се та деца толико упињу и иду ван својих капацитета да би импресионирали тог родитеља. Јер детету је, рекли смо, најважније на свету да га родитељ воли. А родитељ никад није задовољан и ту је једна провалија у коју дете тоне…” – казао је Грујичић. Истовремено, мањак емпатије који је једна од главних особина нарцисоидних родитеља спречава их да уоче и препознају тугу и бол коју наносе свом детету. ”Они не препознају базичне емоционалне потребе свог детета. Они да препознају да је њихово дете ОЧАЈНО због тога што они нису срећни због њиховог успеха, они би стали. Али не препознају. То су они родитељи који од самог старта нису посвећени том детету. Они неће да жртвују своје слободно време за игру с децом, ангажоваће дадиље или баке, али траже резулзтат и за тај резултат преузимају заслуге.” – објашњава овај дечји психијатар. Каже да никако није против тога да родитељи кад добију дете угоде себи и пронађу време за изласке или хобије, али би, на почетку, ипак требало да имамо у виду да је то наше ноћно устајање детету потребно и да је време које му посвећујемо у том првом периоду од великог значаја за његово напредовање и емоционално здравље. ”Али, нарцистички родитељи се ничег не одричу. Они уживају у пажњи коју добијају због успеха који остварује њихово дете. Храни се тај его. А онда, то дете одрасте и постане можда боље, лепше, успешније од родитеља. И ти видиш ситуацију, у пракси, на пример дођу мајка и ћерка, а ћерка постаје лепша од маме која је нарцис и која то не може да поднесе. Ту се појављује суманута слика замене улога, где се мајка понаша као дете јер је озбиљно љубоморна на своје дете. И то је озбиљан проблем у породици који се врло тешко лечи.” – тврди овај психијатар који се и бави заштитом деце од злостављања. Говорећи о малигном нарцизму, овај психијатар открива да се он у литератури дефинише и као ”корпоративни нарцизам” јер су то људи који су на високим функцијама у великим компанијама, утицајни политичари, они који управљају великим количинама новца или људи на једној страни, а не могу да интерреагују са својим сопственим дететом. То се, тврди Грујичић, често дешава. Како је објаснио, постоји и друга врста нарцизма, који у психијатрији зову вулнерабилни, односно осетљиви нарцизам. ”То су најчешће, када је реч о родитељима, жртве. Преузимају ту улогу, па се може чути у њиховом окружењу како за њих говоре ’изиграва жртву’. Иако се верује да није тако, то су заправо врло моћне позиције које такви родитељи често користе за манипулацију. А ако неко може да препозна такве особе, то су деца, адолесценти пре свега. Без грешке их ’намиришу’ па дођу и кажу вам ’моја мајка стално изиграва жртву, не могу више да је слушам’. И онда настаје тај конфликт где мајка поставља ствари тако да је она све радила за своје дете, и чисти и пази и нуна и све даје, а ти не можеш да се вратиш кући на време, него касниш. И замислите онда тај конфликт у адолесценту, који стварно почиње да мисли да чини неко зло тој жени. И такав однос у породици обично се заврши на два начина. Или апсолутним прекидом или тиме да дете постане такво исто, да преузме тај образац и исти проблем онда има у својим односима које ствара кроз живот.” – истакао је Роберто Грујичић, иначе дечји психијатар на Институту за мајку и дете. И тако деца нарциса, каже овај доктор, постају или такође нарциси, или црне овде у породици које неће да играју по задатим им правилима. ”То су обично заиста она паметнија деца која успеју да прозру такве родитеље и од њих да се дистанцирају, али се онда отвара један пут на ком они врло често утеху траже у психоактивним супстанцама, ризичним ситуацијама, лошим односима.” – објаснио је Грујичић. https://zelenaucionica.com/dr-grujicic-roditelji-narcisi-ne-mogu-da-podnesu-kad-njihova-deca-postanu-lepsa-i-uspesnija-od-njih-tu-se-pojavljuje-sumanuta-slika-zamene-uloga/

Свету децу – мученике јастребарске и сисачке, жртве геноцида над српским народом у „НДХ“, уписану у диптихе светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Патријаршије из 2022. године, молитвено славимо данас, 13. јула. Ради молитвеног незаборава и поуздања у заступништво Свете деце мученика јастребарских и сисачких који се моле за нас пред Престолом Божјим, доносимо текст ђакона Будимира Кокотовића, објављен у Календару Цркве за 2023. годину. Дечиjи логор у Јастребарском, надомак Карловца, био је jедан од неколико логора за српске децу у Независној Држави Хрватској. Логор је основан под именом „Прихватилиште за дјецу избјеглица“, а основало га је Министарство удружбе НДХ, са задатком да се из осталих логора ту сакупе деца и одгајају у усташком духу, по узору на јаничаре. Објављени извори наводе да је први транспорт деце кренуо из Загреба 11. jула 1942. године и стигао у Јастребарско неколико дана касније. Комплекс логора налазио се на три локације у граду Јастребарском. Дечији логор у Сиску отворен је 3. августа 1942. године, када је доведено око 1.300 деце из логора Млака и Стара Градишка. Логор је био смештен у основној школи у Сиску, солани Реис, самостану сестара реда Св. Винка и Соколском дому. У Сисак је стигло до краја октобра 1942. године у неколико транспорта преко 7.000 српске деце са подручја Козаре, Баније, Лике, Кордуна и Славоније. Један од најпотреснијих објављених докумената који говори о умирању недужне деце у Јасребарском је бележница чувара месног гробља Фрање Иловара. Поступајучи према наређењима данима је сахрањивао мртве малишане и о томе водио дневник. Дечија тела, како наводи гробар, била су спакована у кутије и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани сандуци. У једној „киштри“ могло је бити и до десеторо деце. Свеска Фрање Иловара најтужнији је сведок дечијег страдања у том усташком логору. Чувар гробља је своје „радне дане“ рачунао на „куне“ и „комаде“. Рачуне је својим потписом оверавала часна Гаудиенција. Свеску је описао Драгоје Лукић у својим књигама. На првој страни дневника записано је да је само 22. јула 1942. године сахрањено 107 деце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада дјеце покопане“. На следећем листићу је забелешка: „Рачун за укоп – 243 комада дјеце x 150 куна – 36 450 куна“. Од 22. јула до 11. августа 1942. године гробар је свакога дана записивао колико је покопано мушке, а колико женске деце. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или уносио само усправне цртице, свака цртица представљала је једну смрт. Кроз дечији логор Јастребарско, у периоду од 11. јула 1942. до 26. август 1942. године према неким документима прошло је 3.336 махом српске деце, од тога више од 2.000 са Козаре. За непуних месец и по дана у овом логору „званично“ је уморено 768 деце, узраста од неколико месеци до 14 година. На споменику је наведен број од 468 уморених заточеника дечијег логора, али права истина можда никада неће ни бити откривена. Истраживач Драгоје Лукић је на једном месту навео бројку од 1.011, а на другом 1.026 умрле деце, рачунајући свакако Јастребарско и Реку, као и децу из Јастребарског која су умрла у загребачким болницама. Архив Југославије у Београду поседује фонд „Савезна Комисија за попис жртава рата 1941–1945. Босна и Херцеговина,“ (фонд 179, XXXIV, 46, A. 93) у ком је и списак 560 имена деце која су пострадала у Јастребарском. Нажалост, многе породице чија су деца пострадала нису преживеле грозоте ратног вихора. Четврта кордунашка бригада НОВЈ заузела је Јастребарко 26. августа 1942. године, након чега је логор затворн. Комадант бригаде Никола Видовић наводи да су у логору затекли 727 заточене деце. Дечији логор у Сиску затворен је 8. јануара 1943. године. Прву икону Светих новомученика – младенаца јастребарских, урадиле су монахиње манастира Светог Василија Острошког у Бијељини 2021. године, а њу је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије даривао Епархији горњокарловачкој. Иницијативом и трудом Епископа горњокарловачког г. Герасима, Свети Архијерејски Сабор 21. маја 2022. године донео је одлуку: „На основу предања Православне Цркве, а сходно члану 69. тачка 8) Устава СПЦ, децу мученике јастребарске и сисачке прибројати Лику Светих.“ Њихов помен се прославља 13. јула/31. јуна. Ђакон Будимир Кокотовић Тропар, глас 1. Православља изданци и у телу анђели и нови страдалници, показали сте се, о, младенци, у Јастребарском и Сиску храбро пострадавши, украсили сте Цркву која вам вапије: Слава Христу који вас прослави, слава Њему који вас овенча, слава Њему који нам кроз вас кротост дарује. Извор: СПЦ

Први начин на који Црква учи децу да поштују родитеље је да буду захвална за све што су родитељи за њих жртвовали и што су им дали. Али да ли смо сигурни да за децу жртвујемо и дајемо све што им треба? Улога родитеља није ограничена на предавање генетског материјала и дељење плате, крова, хране и мало пажње; то су основне ствари. Свето писмо каже: «Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника» (1 Тим 5:8). Другим речима, физички се старати о детету није ништа племенито; то није чак ни потребни минимум. Још једном, оно што је преко тога потребно је да будемо родитељи у Господу. Црква такође каже да би деца требало да нас поштују тако што ће пратити наше вођство. Али да ли их ми водимо? Ако их водимо, да ли их водимо правим путем – Божијим? У цркви, поштујемо старије макар зато што су дуже ту и што имају више искуства као хришћани. Чак и као одрасли, имамо потребу да увек будемо окружени онима који су духовно напреднији од нас, ако ни због чега другог, макар због њиховог искуства. Чак и свештеници и монаси имају духовне родитеље који их воде путем Господњим, помажући им да остану на правом путу. Ако је одраслим хришћанским мирјанима и свештеницима потребно овакво руковођење у вери, колико је тек онда оно потребно дечијим душама на које је тако лако утицати и обликовати их! Упркос томе, неки родитељи и даље не виде потребу за правилима. Понекад мислимо да ће резултат попустљивости према деци бити да се деци више свиђамо, али на крају попустљивост доноси супротан ефекат. Деца која расту без дисциплине тешко схватају одговорност за своје понашање. То је зато што они науче да имају дозволу да раде шта желе без последица. Такво родитељство не само да одбацује поштовање које Бог хоће да према нама имају наша деца, већ такође одбацује и било коју шансу да буду послушна у школи, у каријери, у друштву и, пре свега, Богу. Ако се не побринемо да их научимо како да буду послушни код куће, неће имати много прилике да то науче негде другде, осим можда светих искустава које добри Господ ставља на њихов пут из своје превелике милости и јер жели да им да другу прилику – али чак и тада не постоји гаранција да ће они послушати. Опуштено родитељство као резултат даје децу која имају опуштене моралне компасе. Ако нам је филозофија “нека га”, тако ће и бити. Како мислимо да нас поштују као родитеље, ако се ми не понашамо као родитељи? С друге стране, уколико поставимо границе деци док су још мала, неће бити потребе да их присиљавамо да се боље понашају кад буду већа. У причама Соломоновим 22:6 пише: « Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари». Немогуће је силом проузроковати светост, али ако од почетка на правилан начин одгајамо децу она ће волети Бога и желети да буду света. Неће бити никакве потребе за присиљавањем. Као што сви ми можемо да потпаднемо под власт лоших навика, тако исто и добре навике имају свој начин да се прилепе на наш карактер. Ако одредимо границе деци, уколико су те границе разумне и корисне њиховим душама, те границе и добре навике ће временом постати део њихове личности. Када одгајамо децу да нам буду послушна у Господу, аутоматски ће са тим доћи и природно хришћанско поштовање. Догађа се, такође, да неки родитељи успостављају детаљне системе правила у нади да ће их деца испуњавати, али се притом они сами не труде да та правила испоштују. Ово штети скоро исто колико и потпуно непостојање правила. Без обзира на то колико смо ми добри родитељи, наша деца ће правити грешке. Понекад ће то радити јер су незрели и имају лошу процену. Понекад, врло добро ће знати да је то што раде погрешно, али ће намерно пркосити. Без обзира на разлог због кога је дошло до грешке, наш је посао да им помогнемо да то поправе. Ово ћемо урадити учећи их трима стварима: да признају да су погрешили, да се извине и да исправе све лоше што су некоме том приликом учинили (када порасту, ово израста у врлине попут скромности, покајања и осећаја личне кривице). У супротном, учимо децу да кршење правила не оставља последице. Која је корист од дисциплинских правила ако немамо озбиљну намеру да их применимо? Боље да нисмо ни одредили правила у том случају. Многи од нас желе да изигравају “необавештене”. Радије бисмо окренули главу од одређених проблема, него се борили да их решимо. Ако се правимо да не видимо где нам деца греше тада не осећамо потребу да се нервирамо око тога како да исправимо њихово понашање, да ли и како да их казнимо и како да их спречимо и обесхрабримо од понављања исте грешке. Такође не осећамо да треба да се запитамо оно страшно питање: Да ли сам ја нешто урадио (или пропустио да нешто урадим) као родитељ и тако допринео настанку овог проблема? Проблем код затварања очију пред проблемом је тај што наша деца никада неће погледати у лице стварности – а то је да су одговорна за своје грешке. Суочавање са одговорношћу је савим другачије од суочавања са последицама. Наша деца ће или избећи или неће избећи последице свог понашања, или ће бити или неће бити ухваћени – али морају разумети да избегавање казне на овоме свету не значи да ће избећи духовну одговорност за своје понашање. Бог каже да смо увек одговорни за своје понашање, чак и за оно које нико не примети током овог живота: «Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати» (Мт 10:26). Када окренемо лице од дечијег несташлука, чинимо им духовну медвеђу услугу: Учимо их да мисле да нико не посматра. Бог увек посматра. Укратко, морамо да урадимо више од простог подучавања о добрим и лошим поступцима; када их видимо да раде лоше, морамо да прискочимо. Није довољно претити последицама па их никада не показати. Са љубављу, морамо показати деци да наша правила, каква год она била, нису шала. Ако никада не виде како заводимо дисциплину, неће повезати чињеницу да Бог заводи дисциплину. Са друге стране, неки од нас имају веома строга правила којих се држе, али та правила нису Божија. Можемо прочитати све књиге о родитељству, али ко је те књиге писао? – људи који знају боље од Бога? Ако своју родитељску стратегију заснивамо на било чему осим на Божијим вредностима, нити живимо хришћански нити одгајамо хришћанску децу. Ако тражимо да нас воли свет, онда је то у реду; али ако тражимо да нас воли Бог, онда треба и ми Њега да волимо и да признамо да Он зна више него ми – и више него било ко чију смо књигу прочитали или предавање испратили. «Ако сте истинско дете Божије, добићете благодат васпитања небескога Оца још у овом животу. Дакле, васпитне методе које користе хришћански родитељи би требало да буду попут Божијих. Родитељи морају да користе васпитну дисциплину и упутства. Такво васпитање и Бог користи. У књизи Поновљеног Закона 11:1 …, позвани смо, “И извршуј једнако шта је заповедио да извршујеш.” Проучи, разуми и употреби.» Врста дисциплине коју Бог очекује да спроводимо није дисциплина у смислу војске, борилачких вештина или затворских чувара. То су секуларни облици дисциплине. Можемо децу управљати на било који од ових начина па да опет испадну од њих људи без морала у хришћанском значењу те речи. Правила дисциплине која Бог очекује да користимо су Његова: «Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима» (Јев 12:6). Као хришћански родитељи, морамо да радимо све што је у нашој могућности да научимо децу како да живе по Божијој вољи. Када погреше, морамо да схватимо да нису непослушни само нама; непослушни су и Богу, Чија Очинска воља треба да руководи сваким правилом које им ми поставимо као земаљски родитељи. Када прекораче, треба да их исправимо. Треба да им објаснимо зашто њихова непослушност није у реду, да их подстакнемо на покајање и да им помогнемо да направе кораке ка духовном преображају које ће им омогућити да се одупру понављању исте грешке. У дисциплини, међутим, такође треба да се сетимо праштања. Ово је битан део безусловне, родитељске, хришћанске љубави; баш као што нама Бог опрашта и ми треба да праштамо. Морамо такође бити поштени у начину на који их исправљамо. Спровођење дисциплине не значи да треба да подивљамо на децу. То такође не подразумева ни понижавање, вређање или физичко повређивање. Морамо да будемо јако пажљиви да не постанемо горди када их кажњавамо или исправљамо; напослетку ипак је дете изразило непослушност Богу, а не нама. Ми смо само Његов инструмент којим их Он држи на Свом путу. Једно је дисциплиновати децу када погреше, али то нас не ослобађа од веће одговорности а то је да имамо љубави према њима. Управо је та љубав разлог због којег и спроводимо дисциплину. Аутор: Емилија Бачић-Тулевски извор

„Када је средина агресивна, дечија психа се ломи“ Свештеник Валерије Духањин, магистар теологије, проректор Никољско-Угрешке Богословије: - Узевши у обзир нашу свакодневицу, морамо констатовати да агресију ствара агресија. Знам да је дечак кога су стално малтретирала старија браћа, у школи почео насилно да се односи према другој деци. Он је само ископирао модел понашања старијих. Умногоме је ово пресудни фактор: када је средина агресивна, дечија психа се једноставно ломи. То често бива изазвано и од стране родитеља, који међусобно разговарају оштро, повишеним тоном и на децу искаљују своју нетрпељивост, на шта деца одговарају озлојеђеношћу. Стога се мени лично чини да је дечија агресија углавном резултат недостатка топлине. Дете није добило љубав, није се загрејало и почиње унапред да доживљава свет који га окружује као непријатељски. Оно као јеж пушта бодље и повређује оне који се налазе у његовој непосредној близини, због тога што је навикло да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине. Сада су деца у великој мери емотивно запостављена и поклања им се мало пажње. Жене рођење деце доживљавају не као главни циљ у животу, и не као њихово основно призвање. Децу би као требало имати, али су она негде у другом плану. За мушкарце, који су све време заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Они могу са њима да се играју, да се разоноде, али ретко ко од њих ће озбиљно да се бави њиховим васпитањем науштрб себе и свог комфора. Због тога дете у породици добија недовољно пажње, врло брзо одлази у свет виртуелних игара, које су пуне крвопролића и уништавања, или гледа цртане филмове у којима су присутни грубост и агресија. Па како онда он сам да се понаша? Ако то погледамо са дубљих, богословских аспеката, видећемо утицај греха на децу. Треба имати на уму да смо сви ми наследили палу природу – деца се рађају са њом, и зато се већ у детињству, када дете још и није толико одговорно за своје поступке, у његовој природи ипак пројављује нешто греховно, било непослушност, самовоља или негодовање. Код преподобног Варсануфија Оптинског налазимо једну, у одређеном смислу, врло упечатљиву причу: „Видим ти ја једном у сну пакао и паклене муке. Спазих тамо малу девојчицу, између пет и седам година, и упитах је: „Како си ти доспела овамо?“ И размишљам: „Какве то грехове може имати ово детенце, када је оно још сасвим мало?“ А она ме гледа и каже: „Ја сам овде због прљавих мисли.“ Након тога упутих се ка свом духовнику и упитах га: „Да ли је то могуће?“ Он ми одговори: „Да, половину пакла чине дечица.“ Ја бих лично заиста желео да ово виђење, дато у сну, буде само упозорење, а не фактичко стање. Али често смо сведоци да човек већ и у најранијој младости почиње са греховима мржње, гнева и агресивности. Грех – то је увек агресија. То је слабост наше природе. Међутим, упрљаност душе бива изазвана умногоме од стране агресивне спољашње средине, која њу повећава уместо да је исправља. Шта да чине одрасли када се сусретну с агресивношћу међу децом? Ако се она испољава на дрзак начин, онда то, наравно, треба пресецати. Дете треба да осећа да свако зло резултира поразом. Но ипак, најважнија ствар је да се сами не препустимо агресивности, да се њоме не заразимо и да не почнемо тако реаговати на друге људе. Ватра се ватром не гаси. Ако ћемо право, ђаво никакав други циљ нема, осим да посеје у људима узајамну мржњу. Морамо се учити то да прекидамо. Сећам се како је за време рата у Чеченији до наших војника доспео један рањени чеченски тинејџер. Они су њега сместили у пољску војну болницу, где га је брижљиво неговала добра медицинска сестра. Младић је све време псовао и у гневу говорио да ће кад одрасте клати Русе. Медицинска сестра га је питала: „Да ли ћеш и мене заклати?“ Младић, који беше од ње добио толико помоћи, није очекивао такво питање, па рече: „Не, тебе нећу“. И престаде да псује. То јест, често се иза спољашње горчине скрива топла, рањива и нежна душа. У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаном добротом, чистим односом према ближњем и за искреном љубављу. И то се у човеку буди од нечије љубави. Једном су мог познаника историчара позвали да предаје у школи интернатског типа за проблематичну децу. Будући по природи добар и учтив човек, он поче мирно да држи свој час. Али деца на то одреаговаше подсмехом, збијањем шале и гласним смехом, и фактички му упропастише предавање. Након часа професор се моментално упути ка директору и рече му да одлази. Није он осећао никакву злобу према деци, већ једноставно није желео да остане у таквој атмосфери. Директор га једва умоли да остане макар још неко време, објашњавајући му: „Код нас нико не жели да ради“. Следећи пут кад је професор дошао на час десило се чудо: он угледа на столу земичку и врућ чај, а деца му рекоше: „То је за Вас. Бојали смо се да више нећете доћи“. Од тог тренутка међу њима се развише најблискији односи. Деца су осећала како се он према њима односи. На следећем часу он им је образлажући задату тему показивао уметнички историјски филм, а затим су га заједно коментарисали. Резултати његовог доброг односа били су такви, да је један од његових ученика доцније уписао богословију и постао свештеник. Последње што бих желео да кажем јесте да насупрот греху стоји благодат. Виђао сам разне школе, и, ма колико неко критиковао православне гимназије да имају мана, могу рећи, да у њима влада сасвим нека друга атмосфера. Тамо где људи искрено верују у Бога, где се моле, кају за своје грехе и труде да живе у складу са Божијим заповестима, деца су смиренија и мање је повода за пројављивање дечије агресије. На таквим местима она се гаси уместо да се провоцира. Божија благодат доноси мир души, и то се итекако преноси на друге, посебно на децу. Стога, дакле, свој однос са децом треба изграђивати посредством изградње самога себе и посредством стицања благодати Божије. * * * „Ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно“ Протојереј Димитрије Смирнов, шеф Патријарашке комисије за питања породице, заштите материнства и детињства: – Мало дете брзо расте. Ако је оно без оца, тј. ако има само мајку, онда је она принуђена да ради. Због тога она долази у ситуацију да своје дете упише у вртић. Ја сам као дете много времена провео у вртићу. Дешавало се чак да одем у понедељак ујутру и вратим се тек у петак увече. Виђао сам родитеље свега два дана у недељи. Још сам тада, када ми је било четири године, обећао себи да своју децу никад нећу дати у вртић, јер не могу замислити неприродније стање за дете од тог. Зашто кажем неприродније? Зато што у породици са пуно деце нема деце истог узраста (осим ако то нису близанци), те се стога између старије и млађе деце у оваквим породицама изграђују посебни односи. Деца која су подељена по узрасним групама брзо се претварају у чопор вукова, где главну реч воде они најневаспитанији и најподлији. То ломи психу деце, и она постају агресивна и насилна. Ја, као човек који је године провео у вртићу и по дечијим камповима, савршено знам како се тамо дете осећа. Ако сањам нешто из детињства, будим се обливен хладним знојем. У камповима је било потребно све време борити се за опстанак себе као биолошког организма. Ја сам у летњи камп увек одлазио са ножем, који сам паковао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак плашио оне који су покушавали да ми учине неку непријатност. Јер често се дешавало да осморица крену на једног. Како се васпитавају деца лишена родитељске пажње? Она су препуштена сама себи. Њих васпитава улица, а сада и разне направе у којима су присутне најразличитије гадости које код њих провоцирају агресију. Имати једно дете залог је несреће. Човек који је одрастао у породици без оца – дубоко је несрећан. Ми улажемо вансебне напоре, укључујући ту и оне материјалне природе, да превазиђемо тај губитак, али, свеједно, свако дете дубоко болује што нема породицу. Свест о томе да оно има мајку, оца или макар баку, веома много значи. Та патња исушује његов ум и његове способности. Нека деца губе и способност осмехивања. Да би она почела поново да се осмехују, потребно је провести године и дати им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени родитељску љубав и нежност. Многи парови после развода говоре како су остали у одличним односима. Али коме су потребни ваши односи? Детету је потребна породица. Њему је потребан отац, због тога што је он главни васпитач, главни хранитељ и главни ауторитет породице. * * * „Односе између супружника дете осећа још у мајчиној утроби“ Свештеник Сергије Бјелобородов, клирик храма великомученика и исцелитеља Пантелејмона при централној клиничкој болници № 1 ОАО „РЖД“: – Зло, мржња, као и доброта, нежност и љубав, долазе од родитеља. Каква ће бити деца, зависи од родитеља, који живећи заједно, или воле један другог, или се, обрнуто, стално свађају. Односе између супружника дете осећа и упија још у мајчиној утроби. Погрешно је мислити да дете, док седи на поду и игра се са својим играчкама, не разуме кад се његови родитељи свађају. У ствари, у тим тренуцима малишан све одлично разуме и упија све оно негативно и све оно што је добро, зависно од тога шта чује. Често се догађа да деца понављају за родитељима оно што их они уопште нису учили. А родитељи се диве. Дете је једном нешто чуло и запамтило за цео живот. Стога, 70-80 % информација долази од родитеља, а остале дете добија путем комуникације у вртићу, школи и на улици. Физичким кажњавањем и ружним речима, нарочито ако се то ради у стању разјарености, ништа се не постиже. Са дечијом агресијом треба се борити личним примером: ово укључује и односе између брачних другова, и начин на који родитељи комуницирају са другим људима. * * * „Ако се са грехом не борите, онда се он шири“ Наталија Јалтанска, мајка деветоро деце: – Да, у свету постоје добро и зло. Зло се бори са добром, а поље на ком се одвија битка јесу срца људи. Самим тим и деце. У тој бесконачној теми желела бих да издвојим два момента. Неопходно је ту направити разлику где је агресија, а где слаба дечија воља и немогућност управљања сопственим емоцијама. Први моменат: дете – то је мали човек. Личност још није формирана. Недостатак животног искуства значајно утиче на мотиве понашања. Деца често раде ствари, чије дубљи смисао уопште није као код одрасле особе. Дете не зна да ће, ако човека ударимо, њега то болети. Њега никада нису тукли. Или, обрнуто, њега су вербално напали, он је побеснео, узвратио им, а супротна страна је задобила потрес мозга. То обично тако и бива. Али то није агресија већ слаба воља, неспособност управљања својим темпераментом и недостатак страха од последица. Други моменат. Млади нараштај није тако давно компензовао недостатак сопствених душевних немира на примерима лепе књижевности. Данашња деца мало читају, али зато много играју електронске игре. А у дигиталном свету је све просто. Ти си јунака игрице размазао по зиду – он се отресао и потрчао даље. Њега не боли, и он није остао богаљ. Ето тако изгледа негативно искуство. Дете одраста у грехом упрљаном свету. Ако се не борите са грехом, онда се он шири као баобаби на Планети Малог Принца и изражава у поступцима. Ово важи како за децу, тако и за одрасле. То што отприлике до седам година дете свесно не греши, у мени не буди сумње. Тако нас и наша Црква учи. Али, наравно, постоје трачци – како свесне борбе, тако и свесног пада. Како се борити? Па лепо. Наравно, ми нашој деци нећемо стварати лажне патње у којима, као што је познато, душа расте. Али се око нас по Божијем допуштењу толико тога дешава! Треба разговарати, расправљати и преживљавати са децом оно што им се дешава. Треба помагати онима који пате: молитвом, играчком, писмом, посетом. Треба читати заједно и расправљати о добрим књигама. Треба истиснути електронски свет из живота, а понекад га и ограничити јер у одређеном узрасту деца неких ствари не могу да се одрекну. Треба вежбати вољу. На пример, кроз спорт. * * * Савремено дете се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта “трње” Људмила Фјодоровна Јермакова, православни психолог: – Ако је раније пројављивање дечије агресије било ретка појава, онда то у последње време, нажалост, постаје нова статистичка „норма“. Томе доприносе одређени фактори савременог живота. 1. Деца се сувише рано одвајају од мајке и уводе у систем друштвене бриге о детету: јасле, вртиће или добију дадиљу, међу којима има много савесних људи, али су детету најпотребније мајчина топлина, љубав и заштита. Савремено дете веома се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта „трње“, које га не само штити већ му и помаже да „добије своје“. Нико га не учи да прави компромисе, па му се агресивно понашање чини као много успешније. 2. Способности налажења компромиса, флексибилности и попустљивости може се научити такође само у породици, пре свега од мајке. Међутим, данашње мајке, заваране митом о „једнакости“ између мушкараца и жена, потпуно заборављају на њихове функционалне разлике. Ми у свом развоју одавно идемо у супротном правцу и већ смо смо се примакли Опариновој „првобитној супи“ – не у биолошком, него у социјалном смислу – у којем су мушкарци, жене, одрасли и деца присутни, али имају мало везе једни са другима и лоше су функционално профилисани. 3. Деца живе у изузетно агресивном окружењу. Више од 80% породица се разводи, а то је праћено тешким конфликтима и скандалима. Радио, телевизија, интернет, новине, часописи преплављени су криминалним садржајима. Родитељи се слабо труде да своју децу заштите од тога. 4. Родитељи су непажљиви према првим манифестацијама агресивности код мале деце, чиме је само јачају. 5. Верујући људи се све чешће питају: „Да ли може првородни грех постати узрок дечије агресивности?“ Архимандрит Рафаил (Карелин) у чланку „Смртна казна над нерођенима“, пише: „Доказано је да деца од својих родитеља наслеђују, не само физичке карактеристике већ и одређена душевна својства. Емоционални живот родитеља одражава се у наслеђивању и пресликава се, у облику предиспозиција, на њихову децу. Родитељи који су се одлучили на убиство свог детета су већ у свој генетски фонд унели склоност ка убиству, која ће оптеретити психу будуће деце. Понекад се пак душевно својство не преноси директно, већ кроз генерације. Стога су родитељи који су се одлучили на убиство свог детета починили злочин, не само пред њим већ и пред оном децом коју су оставили у животу. Родитељи који су пренели на своју децу потенцијал агресивног понашања и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве насиља своје деце и чуде се: откуд, по њиховом мишљењу, таква неправда?“ А пошто се чедоморство код нас не зауставља, самим тим расте и дечија агресивност. Како родитељи и наставници да се боре са дечијим насиљем? Пре свега, потребно је вратити жену у породицу, на место вољене жене, брижне мајке и чуварке породичног огњишта, које њој законски припада. Најбоља каријера једне жене јесу здрава деца и јака породица. Само је у складној породици могуће подићи добру децу. Али, то је тешко. Много је лакше и занимљивије, како изгледа, посветити се послу и „самореализацији“. Међутим, „на две столице се не може седети“ и увек ће постојати могућност избора. И што чешће жена буде изабирала децу, мање ћемо имати агресивне деце. извор

Не умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад… Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици? У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата. За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком. Зашто је то тако? И ко су то – Одрасла Деца Дисфункционалних Породица? Хришћански психолог Г. Чемпан је писао да међу емоционалним потребама деце «нема важније потребе од љубави и пажњи, потреба осећати да он или она припадају некоме, да су жељени. Ако се деци удељује одговарајућа количина пажње, од њих ће највероватније да израсте одрастао човек са здравим осећањем одговорности. Без такве љубави код деце происходи задршка у социјалном и емоционалном развоју… Унутар сваког детета се налази „емоционани сасуд (посуда)“ која чека да је напуне љубављу. Када дете осећа да га заиста воле, његов развој ће тећи нормално. Но ако је сасуд љубави пуст (празан), код детета се појављују поремећаји у понашању. Већи део поремећаја у понашању детета се објашњава тиме што је „сасуд љубави“ пуст… Ја никад нисам видео сам тај пуст сасуд љубави унутар те деце, но видео сам разултате. Њихово лоше понашање није било ништа друго до поиск љубави коју они једноставно нису осећали“[1]. Ја би рекао овако. Детету је важно да добије безусловну љубав од обоје родитеља – а затим, када је «сасуд» љубави напуњен – учити се одавати је другима. Резултат слика за Когда нет ресурсов для любвиПри наличју породичних дисфункција, тај сасуд љубави није просто пуст, него и са пукотинама, деформацијама. И зато, без обзира на физички узраст, код човека се пројављује вечна глад за љубављу – без да је уме примити и накупити, а тим више – предавати даље. Чак му је и нејасно, шта је то такво – љубав. Човек у таквој породици одраста физички, по личној карти, по образовању, но емоционално остаје незрео. Какви су признаци ДП (дисфункционалне породице) где је код деце висок ризик да ће њихов сасуд љубави бити деформисан и ненапуњен? Наличје у породици алкохолне или друге психоактивне зависности. Или – постојана злоупотреба алкохола. Притом, проблем није само у томе што пијан отац својим изгледом и понашањем разрушава психу детета. Неретко мати породице троши све своје емоционалне ресурсе, време и физичку снагу на спасавање и покушај контроле – како самог мужа, тако и ситуације у целини – постепено се превраћајући у «Службу хитне помоћи и жртву». На децу већ не остаје довољно љубави ни снаге – зато је тако лако и «истресати се» на њих. Као разултат, деца не само да губе оца, него и мајку. Предстоји им живети реакцијама на болесно понашање обоје родитеља. Тако алкохолизам постаје породична болест[2]. Прељуба. Као правило, реакција «преварене половине» се скоро ничим не разликује од реакције на пијанство. Развод – као последица накупљених узајамних вређања, препирки и међусобног неуважавања супружника. Отворени хроничи конфликти или унтарња одстрањеност родитеља једно према другог за «фасадом благостања». То је могло да происходи и у периду трудноће или првих година дететовог живота. Постоји такав појам – пренатална неуроза. Одрастајући, човек може и да се не сећа тог времена породичног неблагостања, но на његов емоционални развој оно је успело да утиче. Емоционална хладноћа према деци. Принцип: Ево теби компјутер и кросерице – само нам не сметај да се бавимо каријером, одмором, домаћим делима. Хиперзаштита, брига о здрављу и безопасности детета која се превраћа у тоталну контролу. Превраћање детета у «сунце мамино» коме не дају могућност да одрасте учећи се на грешкама и њиховим последицама и који не зна границе дозвољеног. Повишена требовања према детету, стремљење да се на њему реализују сопсветна очекивања и амбиције (Ти си дужан…»). Неприхватање детета/адолесцента приликом његовог пада, неуспеха. Саздаје се «зона одстрањености» – он их је «осрамотио», «није оправдао њихове наде». Постојање у породици «центра пажње» – нпр. један од ауторитетних родитеља[3] око којег се све«врти». Нежељено дете, окривљавање детета за родитљске проблеме (да се ти ниси појавио на свет ја би завршила медицински факултет…»); «звоцање» о том како се о њему брину, колико снаге на њега троше. Фактички га превраћају у «жртвено јагње» на рачун којег се може «спасавати» сопсвтвена неоствареност, или неспособност волети. Као што се види из тог списка – детаљи су савршено разни. Но суштина је једна.Резултат слика за вда Како се све то може манисфестовати у одраслом животу. Контразависност. Уморивши се од ауторитетних личности у породици, ОДДП могу да прилажу сва усиља како би постали независни. А неутољена жеђ за љубављу се трансфромише у стремљење да се заузме прво место «центар пажње» помоћу успеха у социјалном животу. Они могу постати познате личности – банкари, менаџери, бизнис-леди и слично. О њима ће да пишу у новимана, њима ће се дивити, њима ће завидети, посећиваће елитне салоне, биће окружени пажњом. Но дубоко унутра у њима ће продужити да живи малено незаштићено дете. Њима је веома тешко да граде блиске личне односе с било ким. За маском бизнис-леди показаће се малена уплашена девојка која се страшно боји да ће неко увидети њен страх. Да неко поново може да нанесе бол том унутарњем детету. Зато су контразависни људи при свој својој спољашњеј независности и успешности – дубоко усамљени људи. Но о том нико не треба да зна. Њима је такође тешко открити се Богу – јер то по њиховом схватању значи признати своју зависност од Њега. То, да се у Њему открива истинска слобода – њиховом сазнању је недоступно. Зависност од психоактивних супстанци[4]. Притом су до своје четрнаесте ОДДП могли сасвим да мрзе алкохол. Но једном су у друштву попили пиво – и сви страхвои, бол, увреде, љутње су одједном исчезли. Напокон су смогли да се емоционално открију. Осетили су да им је овде добро, у друштву са тим момцима и девојкама, да су блиски једно другом. Уопште, алкохол (или наркотици) – су супер, то је прекрасна анастезија, то је као појава дуга усред тужног, тмурног, безрадосног живота. Од сада ће наркотичке супстанце да заузимају све значајније и значајније место у њиховом животу. Коцка. Интернет-зависност – као могућност да се побегне од своје сопствене ништавности, од неумећа да прихвате себе онакви какви су – и да узму на себе одговорност за свој личносни развој. Склоност к љубавној зависности. Одраслој Деци је важно да «буду неком нужни» и зато их је лако искористити. Између осталог и у сексуалним односима. Они могу да буду свесни греховности тих односа – исповедати их, могу бити свесни да их искориштавају – но избавити се из замке својим силама не могу. А када им успе да прекрате такве односе – лако се опет «запетљају» у исте такве. Ако њихов «изабраник(-ца)» сам(-а) прекида такве односе – дотадашња «љубав и жртвеност» према њима се превраћа у патолошку љубомору и очајање – скроз до покушаја суицида. Љубавна зависност може да се пројави и према ауторитетним особама. У таквом случају сексуална позадина може да се уопште јавно и не пројављује зато што је на првом месту емоционална привезаност. То су на себи осетили они духовници на које жене, не добивши љубави, пројектују образ идеалног мушкарца, оца – чак се могу и борити међу собом ко ће да овлада његовом пажњом. Одрасла Деца лако бркају љубав и жалост – и ступају у брак с човеком склоним к алкохолизму. Ако им је неко уделио мало више пажње – спремни су да то прихвате као љубав – и «ускачу» у брак, да би затим страдали због одсутства љубави. Психолошко и физичко насиље од стране родитеља супротног пола може да приведе к неспособности (страх, неповерење) да се граде здрави односа с даним полом, а да се осећа привлачност према представницима свог пола (с њима је безопасније). Подгријавано пропагандом, та проивлачност може да прерасте у хомосексуалност. У простијем варијанту – ОДДП страдају од тога да су неспособни да саздају породицу (при сусрету са супротним полом, када односи долазе до тачке у којој се поставља питања поверења и емоционалне отворености – ниче ефект одстрањивања). Или се заносе тим представницима супротног пола који су слични на родитеља-насилника. Понављање у својој сопственоиј породици модела дисфункционалних односа родитеља (тзв. патерни понашања). У животу с «другом половином» (као правило – и она је из ДП) задовољаваће се унутарња несвесна потреба да се живи не свој живот (зато што је унутра пустош), да се биде «жртва», «спасатељ», «контролор» – и тада постоји онај кога могу окривити за своју несрећу. Али истина је у том да они не умеју да буду срећни. И у том је разлог због чега они и у породици и у социуму ступају у деструктивне односе – с друговима/другарицама, сусадима, килегама, подчињенима, послодавцима. Резултат слика за нет любви И при свему томе ОДДП успешно држе „фасаду благостања“. И ни колеге са посла, ни блиску пријатељи често немају представу у каквој атмосфери живи дани човек. Због „табуа“ на разглашавање породичних тајни, развод или обраћање за помоћ компетентним специјалистима (или у групе самопомоћи) происходе далеко не одмах после пројаве проблема у својој сопственој новосазданој породици. Најчвршћи дисфункционални односи у породицама сазданима ОДДП формирају се тамо где нема јавног насиља или алкохолизма. Постоје „пецкања“, укоревања, исмевања јавних и измишљених недостатака, небрига о потребама другог (материјалних и емоционалних). „Не туче се; опија се само повремено; плату доноси кући“. Само што му је лице због нечега хронично камену-уморно-утучено, а у осмеху некако мало живота. Одрасла Деца могу да расту у изолацији не бивајућу у породицама са здравим односима. И зато им ни у главу не долази да се може понашати по другому. Ако је мама сав живот била „домаћица и служавка“ – онда ће Одрасло Дете активно да „ломи“ своју супругу под тај стереотип – „дужна си да се подчињаваш!“. А ако га она, показавши се психолошки целосна личност, просто напусти – он ће потражити другу „нормалну“ – сличну мами. Највероватније ће је и наћи. Аутор: Јеромонах Агапије извор

—Оче Фјодоре, какав је био ваш први, дечији доживљај мора. —Не сећам се. Како сам научио да пливам, исто се не сећам. Одрастао сам на Азовском мору. Чак сам се родио на обали. Мајка се сећа: „Кренула сам ујутру ракове да скупљам. Тамо сам и родила.“ У нашем родослову, сви су свештеници и морепловци. Од осме године сам већ знао да ћу бити путник, као Геогриј Јаковљевич Седов. Мој дека је учествовао у његовој првој експедицији на Нову Земљу. Дека је говорио да пре него што би постао морепловац, морам да се обучим за кормилара. Уписао сам Поморску школу града Одесе. После сам завршио и Лењинградску арктичку школу. —У совјетско време се о вашим рођацима-путницима, вероватно, говорило. Да ли се отворено говорило и о вашим рођацима-свештеницима? —Мог рођака, протојереја Николаја Коњухова, су убили 29.децембра 1918.године. Поливали су га водом на мразу. Када је изгубио свест, стрељали. При совјетској власти родитељи су се трудили да о томе нигде не помињу, бојали су се. Чак, када сам отишао у Духовну семинарију 1969.г., отац је рекао: „Мање тамо говори да си у породици имао свештенике“. Сада се, наравно, поносим својим прецима. Молим им се и тражим опроштај што смо се стидели и бојали да о њима говоримо. —Како је дошло до тога да сте отишли у семинарију? —Било је врло просто. Уписао се, и то је то. Како сам од детињства знао да ћу путовати, тако сам знао и да ћу бити свештеник. Мислио сам да ћу негде у 50-им престати да путујем и да ћу служити у парохији. Ето, у 58. сам рукоположен. —Када сте били мали, Ваша мајка је говорила да ћете бити врло усамљен човек. Зашто? —Мајка зна своје дете. Због мојих навика. — То јест, у детињству сте били усамљени? —Не сасвим да сам био усамљен. Увек сам се нечим бавио. Оним што ми се свиђало. Волим да цртам, имам таленат. Лош, и мало га је, али имам. То је моје. Зато сам изучавао сликарство. Исто је и са путовањима. Нико ме није терао на пловидбу. Једноставном ми се свиђа, тамо је мој свет. И свештеник сам постао не да бих градио каријеру у Цркви. Свештеник сам јер ми је у крви. —Били сте „бела врана“? Разликовали сте се од остале деце? — Не-не-не!Нисам „бела врана“. Две сестре и три брата. Ја сам средњи, али сам увек био лидер. Имао сам главну реч. Остали су слушали. Када су одрасли и отишли на своје стране, ако је требало доносити неке породичне одлуке, родитељи би говорили: „Ево Фједка ће доћи. Како он каже, нека тако и буде.“ —Сматра се да је у совјетско време било врло сурово васпитавање. Деца нису била размажена. —Зашто нису била размажена? Колико је деце при совјетској власти пушило, опијало се, седело по затворима! —Шта вас је сачувало од штетног пута? —Сачувао ме је циљ. Од детињства сам знао да морам да дођем до Северног пола, и наставим дело Георгија Јаковљевича Седова. Дека је причао: „треба да оправдаш азовске рибаре“. Много сам волео Седова, много су ми о њему причали. Увек сам жалио што нисам био са њима на последњој експедицији. Дека је умро када сам имао осам година. Све време, како се сећам, лежао је парализован на кревету. Чувам његов крст. (Вади испод мантије.) Излизао се. Сребрни је. У школи су говорили: „А, Федјка Коњухов, он ће бити путник.“ Тако да су ми за многе предмете гледали кроз прсте. Када је математика слабо ишла, бубао сам је, јер сам знао да се нећу уписати у поморску школу. Имао сам циљ. Када живиш са циљем, онда све имаш. И код деце треба васпитавати стремљење циљу. Романтика треба да буде присутна, и патриотизам. Тада човек неће мислити ни на пушење, ни на игранке, ни на новац. —Шта мислите, чиме прво треба да се баве деца? Спортом? — Ја сам совјетски човек. Ја сам мајстор у многим спортским дисциплинама. Али када говоре, како сви треба да се баве спортом, слушам и мислим: „Погрешно говорите! Погрешно!“ Колико се врхунских спортиста пропило, завршило у затвору. Посебно 90-их година. Због чега? Зато што је за спорт потребно имати духовност. Учимо вештине, а шта је спортиста без духовности? Само њушке да бије и ништа више. Није довољно само учити, треба проникнути у дете. Имам школу за извиђаче у Миасси и Тотми. Уписују се деца након посебне селекције. Дајемо им све да пробају: и да управљају једрима, да се пењу по стенама, да иду у походе...Господ Бог је на свакога показао прстом, свакоме је дао таленат. Али не гради свако таленат. Тако и ми у извиђачкој школи дајемо од свега по мало. И да се фотографише. И да се црта. Није обавезно да ће дете постати фотограф или уметник, али основе је неопходно знати. Деца пишу дневнике, стихове, свирају гитару. Моја ћерка је завршила уметничку и музичку школу. Сада ради као медицинска сестра. Са њом се може ићи и на најразличитије изложбе, и на концерте. Слуша и класику и рок. —Очинство-је или срећа или бреме? —Деца су срећа. Исто као и унуци. Знате, колико сам светских рекорда поставио, књига написао, слика насликао. Данас рекорд-сутра су га већ побили. Данас се одушевљавају књигама, а сутра их већ заборављају. Деца, унуци су вечност, ни са чим неупоредива. —Да ли сте путовали са својом децом? —Наравно. Претерао сам брод преко Атлантског океана са старијим сином. Путовао сам са њим око Рта Хорн, пловио преко Тихог и Индијског океана. Преко Атлантског смо пловили неколико пута. Али, не бих желео да моја деца буду путници. — А они? — Њима свака част. Кажу: „Схватамо да никада нећемо бити као тата“. Они имају своју судбину. — Они исто имају циљ, као што је био и код Вас? —Имају. Не као мој. Млађи син жели да постане војник. Планира да се упише на Суворовску академију. Старији је као менаџер. Жели да организује експедиције. Био је предстедник Федерације спортског једрења. — Шта су вам донела заједничка путовања? —Почели су боље да ме разумеју, постали су сигурнији. Када сам са женом и сином путовао преко Атлантског океана, кренула је бура. Схватам да је ситуација озбиљна, а они су смирени. Кажу: „Па ти си ишао око света“. Овако размишљају: „Ако је тата стао за кормило, значи, све ће бити добро.“ А ја знам шта све може да се догоди, и у мом присуству. — Ако би неког од деце оштетили у вртићу, школи, да ли сте их штитили? — Трудио сам се да не идем. Тиме се супруга бавила. Ако бих долазио, обично су ме доживљавали као Коњухова, као путника, а не као оца. Уз такав однос, тешко је решавати одређена лична питања. Синовима сам увек говорио да морају да знају како да се одбране. —Да ли ваша деца живе теже него што сте Ви живели у њиховим годинама? —Не. Мислим да ни мени није било тешко, а ни њима. Треба увек прихватати оно што је дато. Ми смо имали једно детињство, а они друго. Ми смо имали једне тешкоће, а они друге. Знате, никада на земљиној кугли неће бити раја. Нашим дедовима је било лако да живе? Не. Нашим родитељима-исто не. Никада неће бити лако живети! Све време је рат. Све време. Деда је ратовао у Првом светском рату, а отац у Другом. Теча у Кореји, 1953.г., а брат у Авганистану. Ја сам служио у Вијетнаму. Истина, нисам ратова, на броду сам служио као механичар. У мом роду су сви пролазили кроз рат. — Ваша омиљена дечија игра? У детињству сам волео да се играм игре „Робинзон Крусо“. — Како сте се играли? — Имао сам острво у блату. — То јест, опет сами? — Не. Ја сам био своја екипа. Био сам капитен. Свештеник Фјодор Коњухов извор