Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење Декана Православног богословског факултета У дневном листу „Данас“ (број 8263, стр. 8), од 14. маја 2020. године, објављен је чланак под насловом „Никога не присиљавамо да буде део Универзитета“. У оквиру овога текста цитиран је и део саопштења које је на седници Сената Универзитета у Београду, одржаној 13. маја 2020. године, изговорила госпођа ректор проф. др Иванка Поповић, а које се односило на Православни богословски факултет. Отуда сматрамо легитимним и неопходним да, у својству декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, реагујемо у вези са изреченом информацијом. Дакле, лично смо узели учешћа у наведеној седници Савета Универзитета, јављајући се за реч поводом поменуте теме, иако дискусија у овом случају није била предвиђена. Разлог нашег реаговања, како том приликом, тако и у овом случају, искључиво је утврђивање и истицање истине. Наслов објављеног текста довољно говори за себе, али је истовремено могуће поставити следеће питање: да ли је одлука о преиспитивању статуса припадности Православног богословског факултета Универзитету у Београду у надлежности ректора, Сената или некога другог, чије ингеренције овде неко жели противзаконито да присвоји? Али, овога пута то нећемо коментарисати. Изјава ректора проф. Поповић је у основи контрадикторна. Први део изјаве ректора, према тексту чланка, гласи да је просветна инспекција „непобитно утврдила да избор чланова Савета ПБФ није био у складу са важећим Статутом Факултета“. У наредној реченици парафразиране су њене речи на следећи начин: „... да извештај просветне инспекције још није закључен...“ У складу са тим, намеће се једноставан закључак – ако је нешто непобитно утврђено, шта ту још треба закључити. Такође, овом приликом могуће је поставити и следеће питање: која је, заправо, информација тачна, прва или друга? Пошто су различите, обе не могу истовремено бити тачне и истините. Овде је очигледно реч о стварању конфузије везане за ситуацију на Православном богословском факултету, само не знамо из ког разлога или шта стоји у позадини свега. Да ли је у питању притисак на просветну инспекцију, која још није завршила свој посао на Православном богословском факултету прекинут због ванредног стања, или свесно и намерно довођење у заблуду уважених чланова Сената који треба да се изјасне поводом верификације мандата декана Православног богословског факултета, по свему судећи у наредном периоду? Управо због тога и пре свега ради истине, огласили смо се на седници Сената, само што наша изјава није верно пренета у наведеном чланку, већ потпуно произвољно. Веродостојност наше изјаве могу потврдити и остали чланови Сената који су учествовали у седници, а она је гласила: „Хвала вам што се ово покренули. Такву информацију коју сте Ви изнели, ја немам од Министарства. Петог марта из Министарства просвете била је Комисија која је прегледала сву документацију и, према усменом сведочанству, све је ту било како је потребно. Али, због ових проблема у којима смо се нашли - Ковида и ванредног стања, ми тај Записник никада нисмо добили. Сам тај процес који траје месец дана, како је предвиђено за Инспекцију, није завршен, јер је прекинут због ванредног стања. Тако да смо ми и хтели да ових дана ово питање поново покренемо са Министарством, али Вас молим, јер је овај рок, који је веома кратак да бисмо ми то завршили, да се ипак ово питање одложи бар до почетка јуна да бисмо могли, ако заиста желимо, да га решимо на обострано задовољство. Јер, ми себе као Богословски факултет видимо у оквирима универзитетске заједнице Београда и Србије.“ Уз дубоко уважавање ректора др Иванке Поповић, ово нисмо могли да не приметимо и зато смо одлучили да то поделимо са јавношћу, која је већ упозната са дешавањима на Православном богословском факултету у Београду. Сматрамо да овакве изјаве ректора не доприносе превазилажењу проблема на конструктиван и толерантан начин, како то госпођа Поповић заступа, а у суштини настоји да неистинама или непровереним информацијама постигне неки други циљ. Приликом давања оваквих и сличних изјава у вези са осетљивим темама треба бити прецизан и тачан, нарочито када је реч о некоме ко се обраћа са тако одговорне позиције као што је место ректора Универзитета и председавајућег седницом Сената. Осим тога, не треба занемарити и чињеницу да се оваквим изјавама шаље негативна порука првенствено студентима, садашњим и будућим, јер се они тиме узнемирују и доводе у заблуду. Следствено, они сами могу поставити логично питање: шта ће бити са њиховим даљим студијама, а самим тим и њиховим статусом, дипломама и многим другим сегментима њихових академских права, односно проблемима који произилазе из претходно реченога? Новинар дневног листа „Данас“ очигледно се није потрудио да пажљиво провери веродостојност исказа госпође ректора, што је могао учинити уз помоћ више извора у складу са уобичајеним процесом истраживачког новинарства, како би јавности предочио тачне и истините информације. Стога и не треба да чуди заглавље овог новинског Извештаја, односно реченица која претходи наслову и којом је најављен чланак, а која гласи: „Просветна инспекција утврдила да је Савет Православног богословског факултета нелегално изабран, саопштено на седници Сената Универзитета у Београду“, што је апсолутно неистинито и недобронамерно тврђење. Et cognoscetis veritatem, et veritas liberabit vos! у Београду 15. мај 2020. године проф. др Зоран Ранковић Декан Православног богословског факултета Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ 23. октобра 2019. На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са места декана на ПБФ зато што није испоштовао одлуку синода о смени епископа западноамеричког Максима Васиљевића и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара владике Григорија у епархији диселдорфско-немачкој, предаваче на том факултету. Уместо да их смени са места професора владика и дојучерашњи декан Игњатије им је дао двогодишње одсуство. На седници синода се такође расправљало и о медијској кампањи коју владика Максим Васиљевић води против синода и патријарха СПЦ, као и о његовој улози у мењању имена и Устава СПЦ у Америци. Синодске комисије ће испитати случај владике Максима и пуча који је спремао у Српској цркви у Америци. Извор: Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са...

Научно наставно веће ПБФ БУ на својој седници је донело одлуку да за новог Декана ове високошколске установе буде изабран епископ браничевски Игнатије (Мидић), редовни професор ПБФ БУ Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду. Школовање Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност… Постдипломске студије По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу. У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар. Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама. У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик. Монашење и рад на факултету После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Епископ браничевски Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији. Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа. Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост. Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава. Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Библиографија „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1) „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003. „Светост у литургијском схватању“ „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/ View full Странице

Игњатије браничевски са својом бараберијом преузео управу на Богословском факултету у Београду На седници Наставно-научног већа Богословског факултета одржаној 26. јуна 2018, на коме право гласа имају сви наставници (редовни, ванредни професори и доценти), за новог декана, после два мандата протојереја ставрофора др Предрага Пузовића, већином гласова изабран је епископ пожаревачки и браничевски Игњатије Мидић. На тајном гласању Мидић је добио 22 гласа, док је његов опонент, протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, добио 15 гласова. Мидић је по избору именовао нове продекане: за наставу – протођакона др Златка Матића, који се налази на челу Одбора за верску наставу Епархије браничевске, за финансије – протојереја др Александра Ђаковца, донедавно уредника новина београдске Патријаршије Православље и за науку проф. др Богољуба Шијаковића, који је у више наврата био продекан овог Факултета, а у јавности је остао упамћен као савезни министар вера у Влади СЦГ и републички министар вера у Влади Републике Србије. Матић и Ђаковац су пре избора за доценте били асистенти Игњатија Мидића, и своје докторске дисертације одбранили су под његовим руководством. Пораз Вукашиновића означио је и крај вишедеценијске диктатуре Иринеја Буловића на овом факултету. Буловић је, иако пензионисан пре три године, и даље редовно присуствовао седницама Наставно-научног већа на основу дозволе коју је добио од Синода. За Вукашиновића су гласали чланови Већа одани Буловићу и свештеници који су застрашени било од епископа бачког, било од осионог првог архијерејског намесника београдског, док иза епископа браничевског стоје либерални лаици и струја лојална бискупу Гргуру Дурићу, Буловићевом најљућем опоненту. После избора остаје горак утисак да се борба водила између ноторног криминалца у мантији (Вукашиновић) и контроверзног епископа – литургијског реформатора - чији јеретички ставови већ деценијама потресају Српску Цркву. Подсетимо, Мидић је до титуле редовног професора дошао са две књиге (у којима је прежвакавао јеретичка учења титуларног митрополита пергамаског Јована Зизиуласа) и са комплетом уџбеника за верску наставу који је после бурних негодовања наставника и негативних оцена Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије повучен из употребе. Закључак се намеће сам по себи: Богословски факултет остаје у раљама дилетантизма, далеко од истинске црквености и истинског академизма. http://borbazaveru.info/content/view/10758/1/