Претражи Живе Речи Утехе

Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним). Ендре Пеновац Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо културно инифериорни. Војислав Радовановић Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити (хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена 2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој, као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода Новог завета. Данка Димитријевић Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и прва изложба након обнове). Шаула Миле Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте. Ивана Живић Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд … па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу? Владичански двор у Пакрацу Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу, пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници? Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји, остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих, Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом, промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе. Двор Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио. Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним. Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша. Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић, Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић, Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић, Марка Стајића и Горана Витановића. Александар Ламброс Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју...

Пет могућности за провод је стално на репертоару: код куће, у гостима, у ресторану, на улици, или – у кревету Ко ли је смислио израз најлуђа ноћ и зашто? Јер бивало је, а биће и луђих. Прст сумње уперен је на кафеџије. Они већ деценијама успевају да 31. децембра до врха напуне своје крчме или ресторане платежним гостима и да их под будном присмотром задрже што дуже, по могућству до прве новогодишње зоре, не бирајући начин – од понуђених ђаконија и избора пића, амбијента и добре услуге, па до врхунске музике. Заиста, где дочекати Нову годину? Та недоумица почиње да нам се мота по главама већ око Светог Николе, а паника коју буди код неодлучних досеже врхунац у последњи час, 31. пре подне. Постоји широка лепеза могућности, али пет их је стално на репертоару: код куће, у гостима, у кафани, на улици, или – у кревету... наравно свом. Има их још, али нису примерене нашим обичајима, а поготово не новчанику. Mада је све више оних што се за новогодишње празнике отискују у други град или државу, а понеки чак и у топлије крајеве! Сваки избор има добре и лоше стране, а мука је једино то што се никад не зна шта ће превагнути. Јер, на „поправни испит” мора да се сачека читаву годину. Једино сигурно је – трошак, шта год смислили. 1. Под својим кровом Ако се Нова година дочекује код куће и у кругу породице, празновање, осим што је напорно, с временом почне да бива досадно, поготово ако те ноћи не бане неко непозван, а драг. У Србији је обичај да се за тај празник припреми хране и навуче пића као за вишемесечну опсаду, а домаћини са стоичким стрпљењем и самоубилачком упорношћу затварају себе у кухињу и уз шпорет, хладњак и оставу проводе бар два-три дана. Најстрашнији тренутак кућних дочека наступа оног часа када било ко од укућана тобож по навици упали телевизор, не би ли једну досаду заменио другом. Кућни дочеци имају смисла само за младе и заљубљене, али њима је и иначе свеједно кад је поноћ и да ли је реч о обичном или црвеном слову у календару, о лудом дану или још луђој ноћи. 2. У гостима Најчешће је слично као и у властитом дому, али барем ће се домаћини потрудити да гостујући тим лише досаде. Изузетак су породична окупљања расутих рођака, или ако се неко у ту авантуру упусти с новим, тек стеченим пријатељима. Зачкољица се крије у томе што одлазак у госте обично подразумева и посебну, а зналачки одабрану тоалету, са фризерајем, маникиром и шминком за даме, или са паковањем у неразгажено одело и придављивање краватом за господу. А, све закићено и с претећим звоцањем испод гласа: „Пази како се понашаш!” Ни година производње домаћина и гостију није небитна јер ако неко почне да зева у десет увече, или ако се који минут после поноћи присети да је заборавио на редовну терапију против деменције и депресије, дочек је осуђен на пропаст. У истом пакету је и некомпатибилност када домаћин, на пример, пиће точи на хектолитре, а гост га одмерава на пипету, или обратно. Слично је и с музиком којом домаћи покушавају да обоје дружење, са врло могућим изузетком у случају вршњачких скупова. Младима је и у овој комбинацији нешто лакше... и много лепше! 3. Кафана мајка Обичај празновања Нове године је скорашњег датума јер се код нас углавном славио Божић. Изузетак су били дворски балови које су неколико дана пре смене година приређивали краљица Марија и краљ Александар Карађорђевић, на којима су се окупљали представници културне, уметничке, научне и просветне елите, рођаци и гости из иностранства. „Цивилни сектор” је узвратио кафанским кермесима и трандебаловима, али и изузетно лепо осмишљеним и организованим новогодишњим плесним забавама, по којима су посебно упамћени хотели „Палас” и „Ексцелзиор”, а доцније и „Мажестик”, тада најмодернији и најпристојнији у Београду. Кажу да је на тим баловима било и знаменитије господе и лепших и грациознијих дама него на двору. Током окупацијске беде новогодишња празновања била су привилегија окупатора, домаћих издајника и срећника који су се домогли неке од крчми на удаљеној периферији, или на још удаљенијој слободној територији, у којима се тај обичај наставио више из ината него због навике. Јер, било је то у време када је и дочек новог дана, а камоли Нове године, приписиван пукој срећи. Званично, први „јавни” дочек Нове године збио се у кафани „Код Бајлонија”, тада мање познатој као „Скадарлија”, крајем четрдесетих. За њом је годину-две касније на терен истрчала и „Калемегданска тераса”, како би се све раширило београдским кафанама готово истог часа. То не значи да се власт предала или да је посустала, већ је у томе открила пркосан начин да гурне прст у око Стаљину, заправо првим економским санкцијама с истока које су нам уведене одмах након Резолуције Информбироа. Тако се Београд кроз новогодишњу ноћ вратио својим кафанама, а оне га дочекале широм отвореног срца и одшкринутих врата. И, ево, траје! Једини изузетак били су дочеци такозване Српске нове године, по старом, јулијанском календару, између 13. и 14. јануара, када су декретом са највишег места све кафане морале најурити затечене госте и склопити двери већ око десет увече. Али узалуд, наравно. Тај обичај је утихнуо тек када су и те прославе допуштене, ваљда зато што су изгубиле драж забрањеног воћа. 4. На улици И улични дочеци Нове године су скорашњи обичај, а одомаћили су се тек када је увек будна народна милиција престала да легитимише сваког ко би се затекао на улици после поноћи. Беше то средином шездесетих година прошлог века. Тада спорадично, али с временом све масовније (мисли се на прославе, а не легитимисања). Постоји и данас погрешно уверење да по улицама празнују сиротиња и бескућници. Таман посла! Реч је о сасвим људској потреби да се сопствена радост подели са што више оних што слично мисле или осећају. И, запатило се, па већ деценију касније те уличне новогодишње тулуме прате неки наши врхунски музичари – некада су то биле рок или поп групе које су у оно време наступале за џабе, а примат су доцније, кад је то почело да се плаћа, преузели турбо-фолк прегаоци да до миле воље увесељавају себе и спонзоре и народ. Све је то људски, а једини проблем с новогодишњим „уличарењем” је у томе што се сав неопходан провијант – храна, пиће и евентуално пресвлака, а уз пратећу реквизиту и пиротехнику – мора понети од куће и вуцарати около-наоколо куда год да се весељак макне. Постоји један моменат за чуђење и дивљење, сличан кафанском, који се открива у првом новогодишњем откуцају сата и дамара, кад и незнанци једни друге дарују загрљајима, пољупцима и најлепшим жељама. Као најрођенији, а то може да побуди наду, чак и да је подгрева током целе године. 5. Сами у кревету Постоје три разлога да неко преспава тај волшебни поноћни тренутак: или је већ „дочекао” Нову годину у веселој кафани, или се припрема за још веселије новогодишње јутро (мизантропију и сродне болести неко може да прихвати као узрок, али никако као оправдање). Новогодишње дружење с креветом може бити и последица безнадежне усамљености, али тај очај се не лечи на свом, нити психијатријском канабету, већ само напољу, с раздрагано дружељубивим слављеницима на градским улицама. Овај полушаљиви прилог о могућим недоумицама око испраћаја старе или дочека Нове године нипошто није злонамеран, већ само друкчији начин да вам пожелимо веселе празнике и све најлепше у Новој 2019. години, а уз пуну трпезу и никад празну чашу... али, што би рекли брижни, с мером. Ко зна, можда ће нам се путеви и укрстити у новогодишњој ноћи, јер „Политика” већ деценијама у тај искричави мрак шаље новинарске патроле да пером и камером забележе најбоље, најлепше и највеселије, па и најлуђе тренутке који се могу затећи на улицама и по кафанама. http://www.politika.rs/scc/clanak/419333/U-kafani-lepse-nego-na-dvoru

У четвртак 18. октобра 2018. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уприличио је пријем у владичанском двору за г. Бранка Стефановића, директора Функције за велике пословне кориснике у Телекому Србије и његове сараднике и градоначелника Зајечара г. Бошка Ничића. Г. Стефановић је боравио у Зајечару поводом одржавања симпосиона Телекома за пословне партнере у југоисточној Србији. У пријатном разговору владика Иларион и уважени гости разговарали су о различитим темама савремених друштвених догађања и начина и услова живота грађана у Епархији тимочкој. Извор: Епархија тимочка View full Странице