Претражи Живе Речи Утехе

Нема сумње да је теорија о еволуцији Чарлса Дарвина већ потпаљену кризу вере у викторијанској Енглеској додатно распалила. Ако се за било коју научну теорију може рећи да је обратила западни свет у атеизам, онда је то она коју је Дарвин изложио у Пореклу врста и са осталима касније развио у целовит опис порекла биолошког живота, укључујући и порекло људи. За Томаса Хакслија, који је осећао посебно непријатељство према Римокатоличкој цркви, Дарвинова теорија била је веома корисна. „Она гаји потпуни и непомирљиви антагонизам према заклетом непријатељу највишег интелектуалног, моралног и друштвеног живота људског рода, а то је Католичка црква“. Сличне су биле реакције у Северној Америци. Према великом америчком атеисти Роберту Грину Ингерсолу (1833-1899), Дарвин је разорио кредибилитет хришћанства. Било је питање времена када ће оно коначно нестати, будући да га је наука оценила као незнање и сујеверје. У свом делу Ортодоксија (1880), које је оштра критика интелектуалне плиткости хришћанских проповедника, Ингерсол пише: „Овај век биће назван Дарвиновим веком. Он је један од највећих људи који су живели на овој планети. Он је објаснио животне феномене у већој мери од свих религијских учитеља. На једној страни напишите име Чарлс Дарвин, а на другој имена свих теолога који су икада живели – ово једно име је више обасјало свет од свих осталих имена. Његова учења о еволуцији, о преживљавању најјачих и о пореклу врста уклонила су у сваком мислећем уму и последње остатке ортодоксног хришћанства.“ Ипак, остаје нејсано зашто дарвинизам човека нужно води у атеизам. Да би нам ова идеја била јаснија, мораћемо истражити специфичан културни контекст у којем је Дарвинова теорија развијена. Како се често истиче, термин „атеизам“ је интелектуално деривативан. Неки га тумаче врло слободно – „не постоје духовна бића“ – али га је исправније схватити као порицање неке специфичне идеје о Богу. Ако би „Бог“ био дефинисан као натприродно биће чије је спокојно постојање потпуно ограничено на недефинисана (али по свој прилици удаљена) небеска обиталишта – што је један од чешћих начина читања Аристотела и Платона – онда Дарвинова теорија не би имала никакве везе са питањем постојања или непостојања Бога. Да би Дарвинова теорија еволуције била значајна за атеизам, морао би бити предложен концепт Бога који је дефинитивно противан Дарвиновом учењу. Управо се такво схватање Бога јавило у британском протестантизму у 19. веку и постигло културну доминацију. Ако је Дарвиновим теоријама било суђено да негде подстакну кризу вере, онда је то морало бити у викторијанској Енглеској. Објашњење лежи у врло утицајној групи публикација с краја 18. века, укључујући Бриџвотерске трактате и дела Вилијама Пејлија, нпр. Разматрање доказа хришћанства (1794) и Природна теологија (1802). Ови радови су писани у атмосфери општог скептицизма по питању традиционалних аргумената за Божије постојање који су, заправо, учинили идеју о Богу излишном. Вилијам Пејли (1743-1805) предао се одбрани вере у Божије постојање, стекавши велики успех. Пејли је тврдио да сваки аспект овога света сведочи о интелигентном дизајну. Утицај ових радова био је огроман. Током 19. века, студенти на Кембриџу морали су читати Пејлијева дела. Ејлин Фајф је у својој одличној студији доказала да су Пејлијеве идеје биле добро прихваћене и од природњака на Кембриџу у првој половини 19. века. Чарлс Дарвин, који је и сам завршио Христов колеџ на овом престижном Универзитету, није био изузетак: „Био сам очаран и убеђен његовим аргументима“, како се касније сећао. То уопште није чудно. Пејли је изнео бројна запажања, од комплексности ока до смене годишњих доба, да би доказао како је читав биолошки свет дело доброг божанства. Сваки аспект природног света био је, наизглед, дизајнован тако да има конкретну сврху. Штавише, ови аспекти су се савршено уклапали један са другим, као да је целокупан ансамбл – за разлику од његових појединачних делова – састављен са јасним циљем на уму. С обзиром на све ове факторе, Пејли је изнео аналогију која је, по њему, на одличан начин описивала комплексност коју је уочио, а то је аналогија са сатом. Како било ко може гледати сат са његовим замршеним системом котура, опруга и осталих покретних делова и не схватити да је сат дизајнован – не само да је намерно направљен, већ да је направљен са конкретним циљем? „Сасвим је сигурно да је сат морао имати творца, да је у једном времену и на једном месту морао постојати изумитељ који га је направио са јасном сврхом, који је осмислио његову конструкцију и употребу“. Како би било ко могао мислити другачије? Природа је савршеном усклађеношћу својих делова показивала управо исте доказе за дизајн, приморавајући сваког непристрасног посматрача да закључи да је и она била дизајнована. Један од најзначајнијих Пејлијевих аргумената јесте да механизам подразумева оно што је он назвао „изумљење“, тј. дизајн и конструкцију са специфичним циљем. Пишући у атомсфери индустријске револуције, Пејли је покушао да искористи апологетски потенцијал све већег интереса за машине – као што су „сатови, телескопи, шиваће машине и парне машине“ – у енглеским образованим класама. Пејли тврди да би само луд човек могао претпоставити да тако комплексна механичка технологија може настати сама од себе и без икакве сврхе. Механизам претпоставља изумљење, тј. осећај сврхе и способност дизајновања. Људско тело и читав свет могу бити схваћени као механизми који су дизајновани с циљем постизања хармоније. Потребно је нагласити да Пејли није тврдио да постоји аналогија између људских механичких направа и природе. Његов аргумент се односи на идентитет: природа јесте механизам, што значи да је интелигентно дизајнована. Многи су Пејлијеве аргументе сматрали необоривим. Све и један аспект створеног света био је дизајнован и добио је своју сврху од доброг Творца. Изгледало је као да сва створења узвикују: „Ми смо дизајновани! Ми имамо сврху“! Журећи да изгради убедљив аргумент из природе за постојање Бога, Пејли је начинио неке теолошке грешке које су, како се касније испоставило, биле катастрофалне по апологетику. Претпостављало се да је Бог створио све врсте биљака и животиња у њиховим садашњим облицима. Никада није било никакве промене или развоја, нити потребе за тим. Бројни читаоци се нису слагали са овом претпоставком. Чарлс Кингсли у свом роману Водене бебе (1863) тврди да Пејлијев Бог-изумитељ и ручно стварање нису једини начини интерпретације хришћанског учења о стварању. Кингсли је инсистирао да је најбитнији аспект хришћанске догме о стварању то што је Бог створио ствари да себе стварају. Ипак, Пејлијева идеја о „посебном стварању“ била је општеприхваћена чак до 1850-их година. Чинило се да на његове аргументе нема одговора. Зар Бог није створио све као добро, што значи да нема потребе за било каквом дорадом? Зар се Књига Постања не може читати буквално, као историјско казивање, будући да нас све и један аспект природе упућује управо на то? Пејли је био службеник званичне цркве, али није био теолог; желећи да изнесе једноставан и замислив опис стварања, Пејли је засејао семе његовог коначног уништења у рукама Чарлса Дарвина (1809-1882). Дарвиново петогодишње истраживачко путовање на Биглу одвело га је до Јужних мора и тајанствених области Пацифика; на крају га је одвело и до новог схватања постанка биолошког живота. Дарвину је још као младићу био привлачан Пејлијев опис природе, па није имао никакав разлог да га доводи у питање. Међутим, богатство биолошких информација које је стекао током путовања на Биглу и касније, навело је Дарвина да посумња у Пејлијево уверење да је Бог створио свет мање-више исти какав је данас. Читав низ запажања говорио је против Пејлијеве теорије. На основу фосила се могло закључити да су одређене врсте изумрле. Међутим, зашто би се то десило, узимајући у обзир Пејлијеве аргументе? Како се може објаснити истребљење наводно добро прилагођених и успешних врста? Познато је да су на Дарвинову мисао велики утицај извршиле теорије о расту популације Томаса Малтуса. Неједнака дистрибуција живих бића у свету. Дарвин је захваљујући истраживачком путу на Биглу схватио важност развоја теорије која би објаснила особености острвских популација. Закржљале органе – као што су брадавице код мушких сисара – било је тешко уклопити у концепт посебног стварања, будући да су ти органи сувишни и немају очигледну сврху. Зашто би Бог створио такве органе, када су већ бесмислени? Зар то није у контрасту са Пејлијевим „изумљењем“? Дарвинов задатак био је да конструише теорију која би на бољи начин објаснила његова запажања од осталих теорија тог времена. Иако је историјски опис Дарвиновог развитка ове теорије вероватно био предмет романтичног улепшавања, јасно је да иза његове мисли стоји уверење да се сви прикупљени докази могу одлично уклопити у јединствену теорију о природној селекцији. Сам Дарвин је говорио да његово објашњење није једино које се може извести из доказа. Ипак, веровао је да управо његова теорија нуди много боља објашњења од осталих, укључујући и Пејлијево посебно стварање. „Неколико чињеница је показало да је теорија о посебном стварању крајње неразговетна“. Дарвину, као и многим његовим читаоцима, било је јасно да су темељи Пејлијевих аргумената за постојање Бога били разорени. У својој Аутобиографији, Дарвин је написао: „Стари аргумент о дизајну природе који је изнео Пејли и који ми се некада чинио убедљивим, пада у воду са открићем закона природне селекције. Више не можемо тврдити да је, нпр. предивне шарке бивалвуларне шкољке створило интелигентно биће као што је шарке врата створио човек“. Иако га антирелигијски пропагатори често представљају као атеисту, Дарвина је најбоље сматрати агностиком, и то у Хакслијевом смислу: он је веровао да неке ствари једноставно не можемо знати. „Мистерија почетка свих бића за нас је нерешива; због тога морам остати агностик“. Како је Френк Бурч Браун закључио након пажљивог изучавања Дарвинових списа, његови религијски погледи били су компликовани и није их лако категоризовати. „Његова вера у могућност постојања неке врсте Бога никада није нестала, нити се одрицао своје оцене добрих страна такве вере. У неким случајевима је био недогматични атеиста; у другим је био привремени теиста; остатак времена био је агностик са симпатијама према теизму, али без могућности или воље да се посвети тако тешким питањима. Његова мисао о теолошким питањима најбоље се може описати онако како ју је сам назвао – збрка.“ Пажљивије читање Дарвинових списа наводи на закључак да основни разлог његове сумње у концепт хришћанског Бога није имао много везе са теоријом о еволуцији. Дарвиново непријатељство било је примарно засновано на његовом дубоком гађењу према „гнусној доктрини“ о вечној казни неверника, која је била популарна у евангелистичким круговима тог времена (мада се може поменути и Дарвинова велика туга због смрти његове кћерке). Како је пре неколико година показао Џефри Ровел, у викторијанској ери је овај аспект евангелистичког учења изазивао велику нелагоду и навео многе да га потпуно одбаце. Вероватно је изненађујућа чињеница да Дарвиново порицање Бога нема много везе са детаљима еволуције већ са општим културним нерасположењем према непријатном проповедању пакла од стране појединих викторијанских евангелиста, које је наишло на општу критику јавности током 1860-их година. Велики амерички евангелиста Двајт Л. Муди – Били Грејем свог времена – био је под толиким утиском критике да је ову идеју потпуно избацио из своје обновитељске кампање. Знао је да све софистициранија култура неће прихватити такву идеју. Дарвин реагује на исти проблем, али његова реакција није била заснована на научним већ на моралним ставовима. Иако Дарвин сасвим сигурно није био атеиста у смислу порицања постојања божанског бића, ипак је одустао од вере у Бога који би на било који начин подсећао на Пејлијевог часовничара. Није било никаквог часовника, па стога нема ни часовничара. Уместо Пејлијевог пажљиво уређеног природног света, у којем је свака врста створена као већ прилагођена свом непроменљивом окружењу, Дарвин је предложио бојно поље на којем се свака врста очајно бори да преживи и да остави потомство. Према Дарвиновом мишљењу, докази су водили само ка таквом закључку. Трагична смрт његове кћерке Ени уништила је у Дарвину веру у Божији промисао. Његов лични морални осећај побунио се против популарне религијске идеје по којој Бог невернике осуђује на пакао. Међутим, постојала су и другачија схватања Бога. Није ни чудо што су их многи усвојили. Најочигледније објашњење било је и најприхваћеније у Енглеској и у САД. Еволуција је схваћена као начин на који је Бог водио твар до њеног садашњег стања. Пејли је погрешио када је тврдио да су бића створена у истом облику који имају данас. Није било превише тешко прихватити Дарвинову теорију као објашњење начина на који је Бог промислитељски усмерио процес еволуције. Године 1884. је Фредерик Темпл, каснији надбискуп кентерберијски, рекао да је Бог учинио нешто много сјајније од пуког стварања света; створио је свет који ствара себе. „После пажљивог испитивања, научно учење о еволуцији, за које се испрва мислило да обара овај аргумент (аргумент из дизајна), ипак га потврђује и проширује. Учење о еволуцији показује да је, без обзира како је свет првобитно дизајнован, тај дизајн осмишљен у почетку и утиснут у сваку честицу створене материје, па и оно што изгледа као неуспех не може бити објашњено само ограниченошћу нашег знања већ и чињеницом да говоримо о делу које још увек није довршено.“ Бог је творевини поклонио истинску аутономију и повео је одоздо ка горе: из материје је изашао живот, а живот је породио свесно рефлективно постојање људског рода. Чарлс Кингсли је тврдио да је „подједнако племенито схватање Бога веровање да је створио првобитне облике са способношћу развоја (…) као и веровање да је била потребна једна свежа интервенција да би попунио празнине које је Он сам створио“. Истакнути амерички ботаничар Ејса Греј (1810-1888) веровао је да је сасвим могуће помирити веру и теорију о еволуцији. Уместо Бога који ствара готове врсте, Греј приказује Бога као дизајнујућу силу еволуције. Греј је чак тврдио да је у Дарвиновим списима имплицирано „теистичко виђење природе“. У Северној Америци је постојала веома гласна мањина која је тврдила да се мора бирати између Дарвина и Библије, а зна се и да су свађе које су започињали завршавале на судовима. Године 1925. је Џон Скоупс, наставник биологије у једној школи у Тенесију, био оптужен да крши локални закон који забрањује предавање еволуције. Тужилац Вилијам Џенингс Брајан (1860-1925), који се три пута кандидовао за председника САД, назвао је Скоупсово суђење, одржано током јула 1925. година у Дејтону у Тенесију, „борбом до смрти“ између хришћанства и атеизма. Одбрану је предводио прослављени агностик Кларенс Дероу (1857-1938), један од највећих америчких адвоката. Дероу није добио дозволу да током суђења користи научна сведочанства за Скоупсову одбрану. Ипак, пронашао је генијалну алтернативу. Правни потез је био једноставан, али је имао огромне последице. Дероу је позвао Брајана као сведока одбране и испитивао га о његовом личном виђењу еволуције. Брајан је био присиљен да призна да не зна ништа о геологији, компаративној религији и древним цивилизацијама, а испоставило се и да има изузетно наивна религијска убеђења. Брајан је на крају однео победу у судници; Скоупс је кажњен новчаном казном од стотину долара. Историја је, пак, пресудила у корист Дероуа. Северноамеричка интелигенција је, захваљујући новинару и књижевном критичару Х. Л. Менкену (којем је Синклер Луис касније посветио Елмера Гентрија), успешно жигосала оне који одбацују еволуцију на основу Књиге Постања као нетрпељиве, заостале и неуке глупаке који су изван главних токова америчке културе. Та перцепција је и даље дубоко укорењена у души Запада. У појединим књигама из друге половине 20. века додатно је кристализовано популарно убеђење да идеја о еволуцији неизоставно подразумева атеизам. Жак Моно је у Случајности и нужности (1971) формулисао основно вероисповедање молекуларних биолога: промена се дешава по случајности и пропагира по нужности. Сасвим је немогуће говорити о „сврси“ у биолошком свету. Теорија о еволуцији захтева да сопствено постојање схватимо као случајност, као и да се помиримо с том узнемирујућом мишљу. „Хтели бисмо да о себи мислимо као о неопходним, неизоставним и одређеним из вечности. Све религије, скоро све философије, па чак и један део науке сведоче о неуморном, херојском труду људског рода да порекне чињеницу да је настао случајно“. Моно тврди да природне науке откривају свет без сврхе у којем стварамо сопствене вредности и уверења. Сама природа нема ништа што би нам понудила као путоказ. „Древни завет је уништен; човек најзад зна да је усамљен у безосећајној величини универзума из које је настао сасвим случајно. Његова судбина нигде није одређена, као ни његове дужности. Царство горе или тама доле; одлука је на њему“. Случајност и нужност, дело прожето француском философијом и књижевношћу, није било превише захвално за енглеску публику. Два заступника идеја из ове књиге попунила су јаз и обезбедила врло читка објашњења културолошког значаја дарвинизма. Ричард Докинс у Слепом часовничару сјајно и луцидно, а вероватно и први пут на популарном нивоу, износи основе савремене еволуционе биологије и последице које она има по веру у Бога. Један од најважнијих Докинсових аргумената јесте да се „изглед дизајна“ може јавити природно у процесу еволуције. „Биологија изучава компликоване ствари које изгледају као да су биле дизајноване са неком сврхом“. Докинс упућује комплименте Пејлију на основу плаузибилности његових идеја у свету пре открића еволувије. Како би се могло очекивати да Пејли буде испред свог времена и да зна да је оно што му се чинило као доказ „изумљења“ ништа друго до исход дугог, слепог и бесциљног развијања? „Природна селекција је слепи часовничар, слеп зато што не гледа унапред, не размишља о последицама и нема никакву сврху на уму. Ипак, живи резултати природне селекције импресионирају нас својим изгледом дизајна, као да иза њих стоји велики часовничар, импресионирају нас илузијом дизајна и планирања“. Било какав аргумент из дизајна мора се одбацити, будући да се и сам појам дизајна не уклапа у еволуцију. Теорија о еволуцији човека неумољиво одводи у безбожан и бесциљан свет. То није проблем за Докинса који у природи проналази мноштво ствари које га могу узбудити и утешити. Многи нису били збуњени Докинсовим личним атеизмом колико његовим инсистирањем да теорија о еволуцији подразумева атеизам. По њима, Докинс се претворио из популаризатора у пропагатора. Да бисмо схватили важност овог гледишта, мораћемо се посветити другом врло успешном популаризатору еволуције – Стивену Џеју Гулду (1941-2002). Гулд је следио Моноа у одређењу последица теорије о еволуцији по човечанство. Његова велика студија Диван живот закључује се следећом реченицом: „Ми смо потомство историје и ми морамо успоставити сопствене стазе у овом најразноликијем и најзанимљивијем од свих замсиливих универзума – у универзуму који је равнодушан према нашој патњи и који нам стога даје максималну слободу да напредујемо или падамо на путу који смо сами изабрали“. Према Гулдовом објашњењу еволуције, може се закључити да нема потребе за предлагањем идеја дизајна или сврхе да би се схватио начин постојања ствари; такве идеје су сувишне. Еволуција се може објаснити чисто природним процесом природне селекције. Међутим, да ли је дарвинизам заиста атеистички? Гулд за себе говори да је природњак а не религијски учењак. У критици једног антиеволуцијског рада из 1992. године, у којем се тврди да дарвинизам подразумева атеизам, Гулд се присетио своје учитељице из трећег разреда, госпође МекИнерни, која је имала обичај да удара децу по зглавцима ако би рекли или урадили нешто глупо: „Рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности Божијег управљања природом. Ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар. Ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава Бога, онда ћу пронаћи госпођу МекИнерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али само ако једнако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе Божијег деловања).“ Гулд с пуним правом инсистира да наука може понудити само натуралистичка објашњења; она не може ни потврдити ни оспорити постојање Бога. Овде су емпиријски докази од критичне важности. Према Гулду, неки дарвинисти су атеисти, док други то нису. Не постоји валидан начин разрешења овог проблема на научним основама. Тврдња да је Дарвинова теорија о еволуцији неопходно атеистичка превазилази границе компетентности природних наука и залази у подручја где се не могу применити научне методе. Ако се и примене, погрешно ће бити примењене. Гулд истиче да је Чарлс Дарвин био агностик (који је изгубио веру после трагичне смрти његове омиљене кћерке), док је велики амерички ботаничар Ејса Греј, заступник природне селекције и писац Дарвинијане, био посвећени хришћанин. Што се тиче примера из скоријих година, Чарлс Д. Валкот, проналазач фосила из шкриљца Бурџес, био је убеђени дарвиниста и једнако убеђени хришћанин који је веровао да је Бог одредио природну селекцију као начин развијања историје живота по Његовом плану и циљу који је одредио. У још скоријем времену, двојица „највећих еволуциониста наше генерације“ показала су сасвим супротне ставове по питању постојања Бога: Џ. Г. Симпсон био је хуманиста и агностик, док је Теодосије Добжански био верујући православни хришћанин. Гулд закључује: „Или је половина мојих колега изузетно глупа, или је дарвинистичка наука сасвим компатибилна са конвенционалним религијским убеђењима као и са атеизмом“. Иако се Гулд изјашњавао као агностик који нагиње атеизму, његов задивљујуће поштен резиме целокупне ситуације не фаворизује ни атеисте ни религиозне људе. Лично је сматрао атеизам „пре сумњом“ него ригорозно документованим закључком. Према Гулду, дарвинизам нема никакве везе са постојањем или природом Бога. Ако се дарвинисти одлуче да теоретишу о религијским питањима, онда ће дефинитивно скренути са правог и уског пута науке и завршити у пустошима философије. Или се закучак о таквим стварима не може постићи, или се постиже на другим основама, било рационалним или емотивним. Гулдова анализа заснована је на задивљујућем емпиријском истраживању и жестоко се противи онима који тврде да наука неминовно води атеизму, као и онима који сматрају да науке неминовно одводе човека Богу. Вероватно су природне науке некога одвеле од Бога, а некога одвеле Богу. Међутим, говорити да оне морају чинити било шта од тога значи изаћи из легитимног обима научног метода и прокријумчарити религијске или антирелигијске идеје кроз псеудонаучну димну завесу. Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам. Стереотип научника који мора бити атеиста провлачи се кроз западну културу и на почетку трећег миленијума. У неким случајевима је користан, па се и даље јавља у излизаним митовима о интелектуалној супериорности атеизма над свим његовим ривалима. Како се може претпоставити, истина је далеко компликованија и интересантнија. Извор: Alister E. McGrath, The Twilight of Atheism, New York: Doubleday, 2004, 98–111. Превод: Ведран Голијанин View full Странице

Нема сумње да је теорија о еволуцији Чарлса Дарвина већ потпаљену кризу вере у викторијанској Енглеској додатно распалила. Ако се за било коју научну теорију може рећи да је обратила западни свет у атеизам, онда је то она коју је Дарвин изложио у Пореклу врста и са осталима касније развио у целовит опис порекла биолошког живота, укључујући и порекло људи. За Томаса Хакслија, који је осећао посебно непријатељство према Римокатоличкој цркви, Дарвинова теорија била је веома корисна. „Она гаји потпуни и непомирљиви антагонизам према заклетом непријатељу највишег интелектуалног, моралног и друштвеног живота људског рода, а то је Католичка црква“. Сличне су биле реакције у Северној Америци. Према великом америчком атеисти Роберту Грину Ингерсолу (1833-1899), Дарвин је разорио кредибилитет хришћанства. Било је питање времена када ће оно коначно нестати, будући да га је наука оценила као незнање и сујеверје. У свом делу Ортодоксија (1880), које је оштра критика интелектуалне плиткости хришћанских проповедника, Ингерсол пише: „Овај век биће назван Дарвиновим веком. Он је један од највећих људи који су живели на овој планети. Он је објаснио животне феномене у већој мери од свих религијских учитеља. На једној страни напишите име Чарлс Дарвин, а на другој имена свих теолога који су икада живели – ово једно име је више обасјало свет од свих осталих имена. Његова учења о еволуцији, о преживљавању најјачих и о пореклу врста уклонила су у сваком мислећем уму и последње остатке ортодоксног хришћанства.“ Ипак, остаје нејсано зашто дарвинизам човека нужно води у атеизам. Да би нам ова идеја била јаснија, мораћемо истражити специфичан културни контекст у којем је Дарвинова теорија развијена. Како се често истиче, термин „атеизам“ је интелектуално деривативан. Неки га тумаче врло слободно – „не постоје духовна бића“ – али га је исправније схватити као порицање неке специфичне идеје о Богу. Ако би „Бог“ био дефинисан као натприродно биће чије је спокојно постојање потпуно ограничено на недефинисана (али по свој прилици удаљена) небеска обиталишта – што је један од чешћих начина читања Аристотела и Платона – онда Дарвинова теорија не би имала никакве везе са питањем постојања или непостојања Бога. Да би Дарвинова теорија еволуције била значајна за атеизам, морао би бити предложен концепт Бога који је дефинитивно противан Дарвиновом учењу. Управо се такво схватање Бога јавило у британском протестантизму у 19. веку и постигло културну доминацију. Ако је Дарвиновим теоријама било суђено да негде подстакну кризу вере, онда је то морало бити у викторијанској Енглеској. Објашњење лежи у врло утицајној групи публикација с краја 18. века, укључујући Бриџвотерске трактате и дела Вилијама Пејлија, нпр. Разматрање доказа хришћанства (1794) и Природна теологија (1802). Ови радови су писани у атмосфери општог скептицизма по питању традиционалних аргумената за Божије постојање који су, заправо, учинили идеју о Богу излишном. Вилијам Пејли (1743-1805) предао се одбрани вере у Божије постојање, стекавши велики успех. Пејли је тврдио да сваки аспект овога света сведочи о интелигентном дизајну. Утицај ових радова био је огроман. Током 19. века, студенти на Кембриџу морали су читати Пејлијева дела. Ејлин Фајф је у својој одличној студији доказала да су Пејлијеве идеје биле добро прихваћене и од природњака на Кембриџу у првој половини 19. века. Чарлс Дарвин, који је и сам завршио Христов колеџ на овом престижном Универзитету, није био изузетак: „Био сам очаран и убеђен његовим аргументима“, како се касније сећао. То уопште није чудно. Пејли је изнео бројна запажања, од комплексности ока до смене годишњих доба, да би доказао како је читав биолошки свет дело доброг божанства. Сваки аспект природног света био је, наизглед, дизајнован тако да има конкретну сврху. Штавише, ови аспекти су се савршено уклапали један са другим, као да је целокупан ансамбл – за разлику од његових појединачних делова – састављен са јасним циљем на уму. С обзиром на све ове факторе, Пејли је изнео аналогију која је, по њему, на одличан начин описивала комплексност коју је уочио, а то је аналогија са сатом. Како било ко може гледати сат са његовим замршеним системом котура, опруга и осталих покретних делова и не схватити да је сат дизајнован – не само да је намерно направљен, већ да је направљен са конкретним циљем? „Сасвим је сигурно да је сат морао имати творца, да је у једном времену и на једном месту морао постојати изумитељ који га је направио са јасном сврхом, који је осмислио његову конструкцију и употребу“. Како би било ко могао мислити другачије? Природа је савршеном усклађеношћу својих делова показивала управо исте доказе за дизајн, приморавајући сваког непристрасног посматрача да закључи да је и она била дизајнована. Један од најзначајнијих Пејлијевих аргумената јесте да механизам подразумева оно што је он назвао „изумљење“, тј. дизајн и конструкцију са специфичним циљем. Пишући у атомсфери индустријске револуције, Пејли је покушао да искористи апологетски потенцијал све већег интереса за машине – као што су „сатови, телескопи, шиваће машине и парне машине“ – у енглеским образованим класама. Пејли тврди да би само луд човек могао претпоставити да тако комплексна механичка технологија може настати сама од себе и без икакве сврхе. Механизам претпоставља изумљење, тј. осећај сврхе и способност дизајновања. Људско тело и читав свет могу бити схваћени као механизми који су дизајновани с циљем постизања хармоније. Потребно је нагласити да Пејли није тврдио да постоји аналогија између људских механичких направа и природе. Његов аргумент се односи на идентитет: природа јесте механизам, што значи да је интелигентно дизајнована. Многи су Пејлијеве аргументе сматрали необоривим. Све и један аспект створеног света био је дизајнован и добио је своју сврху од доброг Творца. Изгледало је као да сва створења узвикују: „Ми смо дизајновани! Ми имамо сврху“! Журећи да изгради убедљив аргумент из природе за постојање Бога, Пејли је начинио неке теолошке грешке које су, како се касније испоставило, биле катастрофалне по апологетику. Претпостављало се да је Бог створио све врсте биљака и животиња у њиховим садашњим облицима. Никада није било никакве промене или развоја, нити потребе за тим. Бројни читаоци се нису слагали са овом претпоставком. Чарлс Кингсли у свом роману Водене бебе (1863) тврди да Пејлијев Бог-изумитељ и ручно стварање нису једини начини интерпретације хришћанског учења о стварању. Кингсли је инсистирао да је најбитнији аспект хришћанске догме о стварању то што је Бог створио ствари да себе стварају. Ипак, Пејлијева идеја о „посебном стварању“ била је општеприхваћена чак до 1850-их година. Чинило се да на његове аргументе нема одговора. Зар Бог није створио све као добро, што значи да нема потребе за било каквом дорадом? Зар се Књига Постања не може читати буквално, као историјско казивање, будући да нас све и један аспект природе упућује управо на то? Пејли је био службеник званичне цркве, али није био теолог; желећи да изнесе једноставан и замислив опис стварања, Пејли је засејао семе његовог коначног уништења у рукама Чарлса Дарвина (1809-1882). Дарвиново петогодишње истраживачко путовање на Биглу одвело га је до Јужних мора и тајанствених области Пацифика; на крају га је одвело и до новог схватања постанка биолошког живота. Дарвину је још као младићу био привлачан Пејлијев опис природе, па није имао никакав разлог да га доводи у питање. Међутим, богатство биолошких информација које је стекао током путовања на Биглу и касније, навело је Дарвина да посумња у Пејлијево уверење да је Бог створио свет мање-више исти какав је данас. Читав низ запажања говорио је против Пејлијеве теорије. На основу фосила се могло закључити да су одређене врсте изумрле. Међутим, зашто би се то десило, узимајући у обзир Пејлијеве аргументе? Како се може објаснити истребљење наводно добро прилагођених и успешних врста? Познато је да су на Дарвинову мисао велики утицај извршиле теорије о расту популације Томаса Малтуса. Неједнака дистрибуција живих бића у свету. Дарвин је захваљујући истраживачком путу на Биглу схватио важност развоја теорије која би објаснила особености острвских популација. Закржљале органе – као што су брадавице код мушких сисара – било је тешко уклопити у концепт посебног стварања, будући да су ти органи сувишни и немају очигледну сврху. Зашто би Бог створио такве органе, када су већ бесмислени? Зар то није у контрасту са Пејлијевим „изумљењем“? Дарвинов задатак био је да конструише теорију која би на бољи начин објаснила његова запажања од осталих теорија тог времена. Иако је историјски опис Дарвиновог развитка ове теорије вероватно био предмет романтичног улепшавања, јасно је да иза његове мисли стоји уверење да се сви прикупљени докази могу одлично уклопити у јединствену теорију о природној селекцији. Сам Дарвин је говорио да његово објашњење није једино које се може извести из доказа. Ипак, веровао је да управо његова теорија нуди много боља објашњења од осталих, укључујући и Пејлијево посебно стварање. „Неколико чињеница је показало да је теорија о посебном стварању крајње неразговетна“. Дарвину, као и многим његовим читаоцима, било је јасно да су темељи Пејлијевих аргумената за постојање Бога били разорени. У својој Аутобиографији, Дарвин је написао: „Стари аргумент о дизајну природе који је изнео Пејли и који ми се некада чинио убедљивим, пада у воду са открићем закона природне селекције. Више не можемо тврдити да је, нпр. предивне шарке бивалвуларне шкољке створило интелигентно биће као што је шарке врата створио човек“. Иако га антирелигијски пропагатори често представљају као атеисту, Дарвина је најбоље сматрати агностиком, и то у Хакслијевом смислу: он је веровао да неке ствари једноставно не можемо знати. „Мистерија почетка свих бића за нас је нерешива; због тога морам остати агностик“. Како је Френк Бурч Браун закључио након пажљивог изучавања Дарвинових списа, његови религијски погледи били су компликовани и није их лако категоризовати. „Његова вера у могућност постојања неке врсте Бога никада није нестала, нити се одрицао своје оцене добрих страна такве вере. У неким случајевима је био недогматични атеиста; у другим је био привремени теиста; остатак времена био је агностик са симпатијама према теизму, али без могућности или воље да се посвети тако тешким питањима. Његова мисао о теолошким питањима најбоље се може описати онако како ју је сам назвао – збрка.“ Пажљивије читање Дарвинових списа наводи на закључак да основни разлог његове сумње у концепт хришћанског Бога није имао много везе са теоријом о еволуцији. Дарвиново непријатељство било је примарно засновано на његовом дубоком гађењу према „гнусној доктрини“ о вечној казни неверника, која је била популарна у евангелистичким круговима тог времена (мада се може поменути и Дарвинова велика туга због смрти његове кћерке). Како је пре неколико година показао Џефри Ровел, у викторијанској ери је овај аспект евангелистичког учења изазивао велику нелагоду и навео многе да га потпуно одбаце. Вероватно је изненађујућа чињеница да Дарвиново порицање Бога нема много везе са детаљима еволуције већ са општим културним нерасположењем према непријатном проповедању пакла од стране појединих викторијанских евангелиста, које је наишло на општу критику јавности током 1860-их година. Велики амерички евангелиста Двајт Л. Муди – Били Грејем свог времена – био је под толиким утиском критике да је ову идеју потпуно избацио из своје обновитељске кампање. Знао је да све софистициранија култура неће прихватити такву идеју. Дарвин реагује на исти проблем, али његова реакција није била заснована на научним већ на моралним ставовима. Иако Дарвин сасвим сигурно није био атеиста у смислу порицања постојања божанског бића, ипак је одустао од вере у Бога који би на било који начин подсећао на Пејлијевог часовничара. Није било никаквог часовника, па стога нема ни часовничара. Уместо Пејлијевог пажљиво уређеног природног света, у којем је свака врста створена као већ прилагођена свом непроменљивом окружењу, Дарвин је предложио бојно поље на којем се свака врста очајно бори да преживи и да остави потомство. Према Дарвиновом мишљењу, докази су водили само ка таквом закључку. Трагична смрт његове кћерке Ени уништила је у Дарвину веру у Божији промисао. Његов лични морални осећај побунио се против популарне религијске идеје по којој Бог невернике осуђује на пакао. Међутим, постојала су и другачија схватања Бога. Није ни чудо што су их многи усвојили. Најочигледније објашњење било је и најприхваћеније у Енглеској и у САД. Еволуција је схваћена као начин на који је Бог водио твар до њеног садашњег стања. Пејли је погрешио када је тврдио да су бића створена у истом облику који имају данас. Није било превише тешко прихватити Дарвинову теорију као објашњење начина на који је Бог промислитељски усмерио процес еволуције. Године 1884. је Фредерик Темпл, каснији надбискуп кентерберијски, рекао да је Бог учинио нешто много сјајније од пуког стварања света; створио је свет који ствара себе. „После пажљивог испитивања, научно учење о еволуцији, за које се испрва мислило да обара овај аргумент (аргумент из дизајна), ипак га потврђује и проширује. Учење о еволуцији показује да је, без обзира како је свет првобитно дизајнован, тај дизајн осмишљен у почетку и утиснут у сваку честицу створене материје, па и оно што изгледа као неуспех не може бити објашњено само ограниченошћу нашег знања већ и чињеницом да говоримо о делу које још увек није довршено.“ Бог је творевини поклонио истинску аутономију и повео је одоздо ка горе: из материје је изашао живот, а живот је породио свесно рефлективно постојање људског рода. Чарлс Кингсли је тврдио да је „подједнако племенито схватање Бога веровање да је створио првобитне облике са способношћу развоја (…) као и веровање да је била потребна једна свежа интервенција да би попунио празнине које је Он сам створио“. Истакнути амерички ботаничар Ејса Греј (1810-1888) веровао је да је сасвим могуће помирити веру и теорију о еволуцији. Уместо Бога који ствара готове врсте, Греј приказује Бога као дизајнујућу силу еволуције. Греј је чак тврдио да је у Дарвиновим списима имплицирано „теистичко виђење природе“. У Северној Америци је постојала веома гласна мањина која је тврдила да се мора бирати између Дарвина и Библије, а зна се и да су свађе које су започињали завршавале на судовима. Године 1925. је Џон Скоупс, наставник биологије у једној школи у Тенесију, био оптужен да крши локални закон који забрањује предавање еволуције. Тужилац Вилијам Џенингс Брајан (1860-1925), који се три пута кандидовао за председника САД, назвао је Скоупсово суђење, одржано током јула 1925. година у Дејтону у Тенесију, „борбом до смрти“ између хришћанства и атеизма. Одбрану је предводио прослављени агностик Кларенс Дероу (1857-1938), један од највећих америчких адвоката. Дероу није добио дозволу да током суђења користи научна сведочанства за Скоупсову одбрану. Ипак, пронашао је генијалну алтернативу. Правни потез је био једноставан, али је имао огромне последице. Дероу је позвао Брајана као сведока одбране и испитивао га о његовом личном виђењу еволуције. Брајан је био присиљен да призна да не зна ништа о геологији, компаративној религији и древним цивилизацијама, а испоставило се и да има изузетно наивна религијска убеђења. Брајан је на крају однео победу у судници; Скоупс је кажњен новчаном казном од стотину долара. Историја је, пак, пресудила у корист Дероуа. Северноамеричка интелигенција је, захваљујући новинару и књижевном критичару Х. Л. Менкену (којем је Синклер Луис касније посветио Елмера Гентрија), успешно жигосала оне који одбацују еволуцију на основу Књиге Постања као нетрпељиве, заостале и неуке глупаке који су изван главних токова америчке културе. Та перцепција је и даље дубоко укорењена у души Запада. У појединим књигама из друге половине 20. века додатно је кристализовано популарно убеђење да идеја о еволуцији неизоставно подразумева атеизам. Жак Моно је у Случајности и нужности (1971) формулисао основно вероисповедање молекуларних биолога: промена се дешава по случајности и пропагира по нужности. Сасвим је немогуће говорити о „сврси“ у биолошком свету. Теорија о еволуцији захтева да сопствено постојање схватимо као случајност, као и да се помиримо с том узнемирујућом мишљу. „Хтели бисмо да о себи мислимо као о неопходним, неизоставним и одређеним из вечности. Све религије, скоро све философије, па чак и један део науке сведоче о неуморном, херојском труду људског рода да порекне чињеницу да је настао случајно“. Моно тврди да природне науке откривају свет без сврхе у којем стварамо сопствене вредности и уверења. Сама природа нема ништа што би нам понудила као путоказ. „Древни завет је уништен; човек најзад зна да је усамљен у безосећајној величини универзума из које је настао сасвим случајно. Његова судбина нигде није одређена, као ни његове дужности. Царство горе или тама доле; одлука је на њему“. Случајност и нужност, дело прожето француском философијом и књижевношћу, није било превише захвално за енглеску публику. Два заступника идеја из ове књиге попунила су јаз и обезбедила врло читка објашњења културолошког значаја дарвинизма. Ричард Докинс у Слепом часовничару сјајно и луцидно, а вероватно и први пут на популарном нивоу, износи основе савремене еволуционе биологије и последице које она има по веру у Бога. Један од најважнијих Докинсових аргумената јесте да се „изглед дизајна“ може јавити природно у процесу еволуције. „Биологија изучава компликоване ствари које изгледају као да су биле дизајноване са неком сврхом“. Докинс упућује комплименте Пејлију на основу плаузибилности његових идеја у свету пре открића еволувије. Како би се могло очекивати да Пејли буде испред свог времена и да зна да је оно што му се чинило као доказ „изумљења“ ништа друго до исход дугог, слепог и бесциљног развијања? „Природна селекција је слепи часовничар, слеп зато што не гледа унапред, не размишља о последицама и нема никакву сврху на уму. Ипак, живи резултати природне селекције импресионирају нас својим изгледом дизајна, као да иза њих стоји велики часовничар, импресионирају нас илузијом дизајна и планирања“. Било какав аргумент из дизајна мора се одбацити, будући да се и сам појам дизајна не уклапа у еволуцију. Теорија о еволуцији човека неумољиво одводи у безбожан и бесциљан свет. То није проблем за Докинса који у природи проналази мноштво ствари које га могу узбудити и утешити. Многи нису били збуњени Докинсовим личним атеизмом колико његовим инсистирањем да теорија о еволуцији подразумева атеизам. По њима, Докинс се претворио из популаризатора у пропагатора. Да бисмо схватили важност овог гледишта, мораћемо се посветити другом врло успешном популаризатору еволуције – Стивену Џеју Гулду (1941-2002). Гулд је следио Моноа у одређењу последица теорије о еволуцији по човечанство. Његова велика студија Диван живот закључује се следећом реченицом: „Ми смо потомство историје и ми морамо успоставити сопствене стазе у овом најразноликијем и најзанимљивијем од свих замсиливих универзума – у универзуму који је равнодушан према нашој патњи и који нам стога даје максималну слободу да напредујемо или падамо на путу који смо сами изабрали“. Према Гулдовом објашњењу еволуције, може се закључити да нема потребе за предлагањем идеја дизајна или сврхе да би се схватио начин постојања ствари; такве идеје су сувишне. Еволуција се може објаснити чисто природним процесом природне селекције. Међутим, да ли је дарвинизам заиста атеистички? Гулд за себе говори да је природњак а не религијски учењак. У критици једног антиеволуцијског рада из 1992. године, у којем се тврди да дарвинизам подразумева атеизам, Гулд се присетио своје учитељице из трећег разреда, госпође МекИнерни, која је имала обичај да удара децу по зглавцима ако би рекли или урадили нешто глупо: „Рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности Божијег управљања природом. Ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар. Ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава Бога, онда ћу пронаћи госпођу МекИнерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али само ако једнако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе Божијег деловања).“ Гулд с пуним правом инсистира да наука може понудити само натуралистичка објашњења; она не може ни потврдити ни оспорити постојање Бога. Овде су емпиријски докази од критичне важности. Према Гулду, неки дарвинисти су атеисти, док други то нису. Не постоји валидан начин разрешења овог проблема на научним основама. Тврдња да је Дарвинова теорија о еволуцији неопходно атеистичка превазилази границе компетентности природних наука и залази у подручја где се не могу применити научне методе. Ако се и примене, погрешно ће бити примењене. Гулд истиче да је Чарлс Дарвин био агностик (који је изгубио веру после трагичне смрти његове омиљене кћерке), док је велики амерички ботаничар Ејса Греј, заступник природне селекције и писац Дарвинијане, био посвећени хришћанин. Што се тиче примера из скоријих година, Чарлс Д. Валкот, проналазач фосила из шкриљца Бурџес, био је убеђени дарвиниста и једнако убеђени хришћанин који је веровао да је Бог одредио природну селекцију као начин развијања историје живота по Његовом плану и циљу који је одредио. У још скоријем времену, двојица „највећих еволуциониста наше генерације“ показала су сасвим супротне ставове по питању постојања Бога: Џ. Г. Симпсон био је хуманиста и агностик, док је Теодосије Добжански био верујући православни хришћанин. Гулд закључује: „Или је половина мојих колега изузетно глупа, или је дарвинистичка наука сасвим компатибилна са конвенционалним религијским убеђењима као и са атеизмом“. Иако се Гулд изјашњавао као агностик који нагиње атеизму, његов задивљујуће поштен резиме целокупне ситуације не фаворизује ни атеисте ни религиозне људе. Лично је сматрао атеизам „пре сумњом“ него ригорозно документованим закључком. Према Гулду, дарвинизам нема никакве везе са постојањем или природом Бога. Ако се дарвинисти одлуче да теоретишу о религијским питањима, онда ће дефинитивно скренути са правог и уског пута науке и завршити у пустошима философије. Или се закучак о таквим стварима не може постићи, или се постиже на другим основама, било рационалним или емотивним. Гулдова анализа заснована је на задивљујућем емпиријском истраживању и жестоко се противи онима који тврде да наука неминовно води атеизму, као и онима који сматрају да науке неминовно одводе човека Богу. Вероватно су природне науке некога одвеле од Бога, а некога одвеле Богу. Међутим, говорити да оне морају чинити било шта од тога значи изаћи из легитимног обима научног метода и прокријумчарити религијске или антирелигијске идеје кроз псеудонаучну димну завесу. Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам. Стереотип научника који мора бити атеиста провлачи се кроз западну културу и на почетку трећег миленијума. У неким случајевима је користан, па се и даље јавља у излизаним митовима о интелектуалној супериорности атеизма над свим његовим ривалима. Како се може претпоставити, истина је далеко компликованија и интересантнија. Извор: Alister E. McGrath, The Twilight of Atheism, New York: Doubleday, 2004, 98–111. Превод: Ведран Голијанин View full Странице

Нема сумње да је теорија о еволуцији Чарлса Дарвина већ потпаљену кризу вере у викторијанској Енглеској додатно распалила. Ако се за било коју научну теорију може рећи да је обратила западни свет у атеизам, онда је то она коју је Дарвин изложио у Пореклу врста и са осталима касније развио у целовит опис порекла биолошког живота, укључујући и порекло људи. За Томаса Хакслија, који је осећао посебно непријатељство према Римокатоличкој цркви, Дарвинова теорија била је веома корисна. „Она гаји потпуни и непомирљиви антагонизам према заклетом непријатељу највишег интелектуалног, моралног и друштвеног живота људског рода, а то је Католичка црква“. Сличне су биле реакције у Северној Америци. Према великом америчком атеисти Роберту Грину Ингерсолу (1833-1899), Дарвин је разорио кредибилитет хришћанства. Било је питање времена када ће оно коначно нестати, будући да га је наука оценила као незнање и сујеверје. У свом делу Ортодоксија (1880), које је оштра критика интелектуалне плиткости хришћанских проповедника, Ингерсол пише: „Овај век биће назван Дарвиновим веком. Он је један од највећих људи који су живели на овој планети. Он је објаснио животне феномене у већој мери од свих религијских учитеља. На једној страни напишите име Чарлс Дарвин, а на другој имена свих теолога који су икада живели – ово једно име је више обасјало свет од свих осталих имена. Његова учења о еволуцији, о преживљавању најјачих и о пореклу врста уклонила су у сваком мислећем уму и последње остатке ортодоксног хришћанства.“ Ипак, остаје нејсано зашто дарвинизам човека нужно води у атеизам. Да би нам ова идеја била јаснија, мораћемо истражити специфичан културни контекст у којем је Дарвинова теорија развијена. Како се често истиче, термин „атеизам“ је интелектуално деривативан. Неки га тумаче врло слободно – „не постоје духовна бића“ – али га је исправније схватити као порицање неке специфичне идеје о Богу. Ако би „Бог“ био дефинисан као натприродно биће чије је спокојно постојање потпуно ограничено на недефинисана (али по свој прилици удаљена) небеска обиталишта – што је један од чешћих начина читања Аристотела и Платона – онда Дарвинова теорија не би имала никакве везе са питањем постојања или непостојања Бога. Да би Дарвинова теорија еволуције била значајна за атеизам, морао би бити предложен концепт Бога који је дефинитивно противан Дарвиновом учењу. Управо се такво схватање Бога јавило у британском протестантизму у 19. веку и постигло културну доминацију. Ако је Дарвиновим теоријама било суђено да негде подстакну кризу вере, онда је то морало бити у викторијанској Енглеској. Објашњење лежи у врло утицајној групи публикација с краја 18. века, укључујући Бриџвотерске трактате и дела Вилијама Пејлија, нпр. Разматрање доказа хришћанства (1794) и Природна теологија (1802). Ови радови су писани у атмосфери општог скептицизма по питању традиционалних аргумената за Божије постојање који су, заправо, учинили идеју о Богу излишном. Вилијам Пејли (1743-1805) предао се одбрани вере у Божије постојање, стекавши велики успех. Пејли је тврдио да сваки аспект овога света сведочи о интелигентном дизајну. Утицај ових радова био је огроман. Током 19. века, студенти на Кембриџу морали су читати Пејлијева дела. Ејлин Фајф је у својој одличној студији доказала да су Пејлијеве идеје биле добро прихваћене и од природњака на Кембриџу у првој половини 19. века. Чарлс Дарвин, који је и сам завршио Христов колеџ на овом престижном Универзитету, није био изузетак: „Био сам очаран и убеђен његовим аргументима“, како се касније сећао. То уопште није чудно. Пејли је изнео бројна запажања, од комплексности ока до смене годишњих доба, да би доказао како је читав биолошки свет дело доброг божанства. Сваки аспект природног света био је, наизглед, дизајнован тако да има конкретну сврху. Штавише, ови аспекти су се савршено уклапали један са другим, као да је целокупан ансамбл – за разлику од његових појединачних делова – састављен са јасним циљем на уму. С обзиром на све ове факторе, Пејли је изнео аналогију која је, по њему, на одличан начин описивала комплексност коју је уочио, а то је аналогија са сатом. Како било ко може гледати сат са његовим замршеним системом котура, опруга и осталих покретних делова и не схватити да је сат дизајнован – не само да је намерно направљен, већ да је направљен са конкретним циљем? „Сасвим је сигурно да је сат морао имати творца, да је у једном времену и на једном месту морао постојати изумитељ који га је направио са јасном сврхом, који је осмислио његову конструкцију и употребу“. Како би било ко могао мислити другачије? Природа је савршеном усклађеношћу својих делова показивала управо исте доказе за дизајн, приморавајући сваког непристрасног посматрача да закључи да је и она била дизајнована. Један од најзначајнијих Пејлијевих аргумената јесте да механизам подразумева оно што је он назвао „изумљење“, тј. дизајн и конструкцију са специфичним циљем. Пишући у атомсфери индустријске револуције, Пејли је покушао да искористи апологетски потенцијал све већег интереса за машине – као што су „сатови, телескопи, шиваће машине и парне машине“ – у енглеским образованим класама. Пејли тврди да би само луд човек могао претпоставити да тако комплексна механичка технологија може настати сама од себе и без икакве сврхе. Механизам претпоставља изумљење, тј. осећај сврхе и способност дизајновања. Људско тело и читав свет могу бити схваћени као механизми који су дизајновани с циљем постизања хармоније. Потребно је нагласити да Пејли није тврдио да постоји аналогија између људских механичких направа и природе. Његов аргумент се односи на идентитет: природа јесте механизам, што значи да је интелигентно дизајнована. Многи су Пејлијеве аргументе сматрали необоривим. Све и један аспект створеног света био је дизајнован и добио је своју сврху од доброг Творца. Изгледало је као да сва створења узвикују: „Ми смо дизајновани! Ми имамо сврху“! Журећи да изгради убедљив аргумент из природе за постојање Бога, Пејли је начинио неке теолошке грешке које су, како се касније испоставило, биле катастрофалне по апологетику. Претпостављало се да је Бог створио све врсте биљака и животиња у њиховим садашњим облицима. Никада није било никакве промене или развоја, нити потребе за тим. Бројни читаоци се нису слагали са овом претпоставком. Чарлс Кингсли у свом роману Водене бебе (1863) тврди да Пејлијев Бог-изумитељ и ручно стварање нису једини начини интерпретације хришћанског учења о стварању. Кингсли је инсистирао да је најбитнији аспект хришћанске догме о стварању то што је Бог створио ствари да себе стварају. Ипак, Пејлијева идеја о „посебном стварању“ била је општеприхваћена чак до 1850-их година. Чинило се да на његове аргументе нема одговора. Зар Бог није створио све као добро, што значи да нема потребе за било каквом дорадом? Зар се Књига Постања не може читати буквално, као историјско казивање, будући да нас све и један аспект природе упућује управо на то? Пејли је био службеник званичне цркве, али није био теолог; желећи да изнесе једноставан и замислив опис стварања, Пејли је засејао семе његовог коначног уништења у рукама Чарлса Дарвина (1809-1882). Дарвиново петогодишње истраживачко путовање на Биглу одвело га је до Јужних мора и тајанствених области Пацифика; на крају га је одвело и до новог схватања постанка биолошког живота. Дарвину је још као младићу био привлачан Пејлијев опис природе, па није имао никакав разлог да га доводи у питање. Међутим, богатство биолошких информација које је стекао током путовања на Биглу и касније, навело је Дарвина да посумња у Пејлијево уверење да је Бог створио свет мање-више исти какав је данас. Читав низ запажања говорио је против Пејлијеве теорије. На основу фосила се могло закључити да су одређене врсте изумрле. Међутим, зашто би се то десило, узимајући у обзир Пејлијеве аргументе? Како се може објаснити истребљење наводно добро прилагођених и успешних врста? Познато је да су на Дарвинову мисао велики утицај извршиле теорије о расту популације Томаса Малтуса. Неједнака дистрибуција живих бића у свету. Дарвин је захваљујући истраживачком путу на Биглу схватио важност развоја теорије која би објаснила особености острвских популација. Закржљале органе – као што су брадавице код мушких сисара – било је тешко уклопити у концепт посебног стварања, будући да су ти органи сувишни и немају очигледну сврху. Зашто би Бог створио такве органе, када су већ бесмислени? Зар то није у контрасту са Пејлијевим „изумљењем“? Дарвинов задатак био је да конструише теорију која би на бољи начин објаснила његова запажања од осталих теорија тог времена. Иако је историјски опис Дарвиновог развитка ове теорије вероватно био предмет романтичног улепшавања, јасно је да иза његове мисли стоји уверење да се сви прикупљени докази могу одлично уклопити у јединствену теорију о природној селекцији. Сам Дарвин је говорио да његово објашњење није једино које се може извести из доказа. Ипак, веровао је да управо његова теорија нуди много боља објашњења од осталих, укључујући и Пејлијево посебно стварање. „Неколико чињеница је показало да је теорија о посебном стварању крајње неразговетна“. Дарвину, као и многим његовим читаоцима, било је јасно да су темељи Пејлијевих аргумената за постојање Бога били разорени. У својој Аутобиографији, Дарвин је написао: „Стари аргумент о дизајну природе који је изнео Пејли и који ми се некада чинио убедљивим, пада у воду са открићем закона природне селекције. Више не можемо тврдити да је, нпр. предивне шарке бивалвуларне шкољке створило интелигентно биће као што је шарке врата створио човек“. Иако га антирелигијски пропагатори често представљају као атеисту, Дарвина је најбоље сматрати агностиком, и то у Хакслијевом смислу: он је веровао да неке ствари једноставно не можемо знати. „Мистерија почетка свих бића за нас је нерешива; због тога морам остати агностик“. Како је Френк Бурч Браун закључио након пажљивог изучавања Дарвинових списа, његови религијски погледи били су компликовани и није их лако категоризовати. „Његова вера у могућност постојања неке врсте Бога никада није нестала, нити се одрицао своје оцене добрих страна такве вере. У неким случајевима је био недогматични атеиста; у другим је био привремени теиста; остатак времена био је агностик са симпатијама према теизму, али без могућности или воље да се посвети тако тешким питањима. Његова мисао о теолошким питањима најбоље се може описати онако како ју је сам назвао – збрка.“ Пажљивије читање Дарвинових списа наводи на закључак да основни разлог његове сумње у концепт хришћанског Бога није имао много везе са теоријом о еволуцији. Дарвиново непријатељство било је примарно засновано на његовом дубоком гађењу према „гнусној доктрини“ о вечној казни неверника, која је била популарна у евангелистичким круговима тог времена (мада се може поменути и Дарвинова велика туга због смрти његове кћерке). Како је пре неколико година показао Џефри Ровел, у викторијанској ери је овај аспект евангелистичког учења изазивао велику нелагоду и навео многе да га потпуно одбаце. Вероватно је изненађујућа чињеница да Дарвиново порицање Бога нема много везе са детаљима еволуције већ са општим културним нерасположењем према непријатном проповедању пакла од стране појединих викторијанских евангелиста, које је наишло на општу критику јавности током 1860-их година. Велики амерички евангелиста Двајт Л. Муди – Били Грејем свог времена – био је под толиким утиском критике да је ову идеју потпуно избацио из своје обновитељске кампање. Знао је да све софистициранија култура неће прихватити такву идеју. Дарвин реагује на исти проблем, али његова реакција није била заснована на научним већ на моралним ставовима. Иако Дарвин сасвим сигурно није био атеиста у смислу порицања постојања божанског бића, ипак је одустао од вере у Бога који би на било који начин подсећао на Пејлијевог часовничара. Није било никаквог часовника, па стога нема ни часовничара. Уместо Пејлијевог пажљиво уређеног природног света, у којем је свака врста створена као већ прилагођена свом непроменљивом окружењу, Дарвин је предложио бојно поље на којем се свака врста очајно бори да преживи и да остави потомство. Према Дарвиновом мишљењу, докази су водили само ка таквом закључку. Трагична смрт његове кћерке Ени уништила је у Дарвину веру у Божији промисао. Његов лични морални осећај побунио се против популарне религијске идеје по којој Бог невернике осуђује на пакао. Међутим, постојала су и другачија схватања Бога. Није ни чудо што су их многи усвојили. Најочигледније објашњење било је и најприхваћеније у Енглеској и у САД. Еволуција је схваћена као начин на који је Бог водио твар до њеног садашњег стања. Пејли је погрешио када је тврдио да су бића створена у истом облику који имају данас. Није било превише тешко прихватити Дарвинову теорију као објашњење начина на који је Бог промислитељски усмерио процес еволуције. Године 1884. је Фредерик Темпл, каснији надбискуп кентерберијски, рекао да је Бог учинио нешто много сјајније од пуког стварања света; створио је свет који ствара себе. „После пажљивог испитивања, научно учење о еволуцији, за које се испрва мислило да обара овај аргумент (аргумент из дизајна), ипак га потврђује и проширује. Учење о еволуцији показује да је, без обзира како је свет првобитно дизајнован, тај дизајн осмишљен у почетку и утиснут у сваку честицу створене материје, па и оно што изгледа као неуспех не може бити објашњено само ограниченошћу нашег знања већ и чињеницом да говоримо о делу које још увек није довршено.“ Бог је творевини поклонио истинску аутономију и повео је одоздо ка горе: из материје је изашао живот, а живот је породио свесно рефлективно постојање људског рода. Чарлс Кингсли је тврдио да је „подједнако племенито схватање Бога веровање да је створио првобитне облике са способношћу развоја (…) као и веровање да је била потребна једна свежа интервенција да би попунио празнине које је Он сам створио“. Истакнути амерички ботаничар Ејса Греј (1810-1888) веровао је да је сасвим могуће помирити веру и теорију о еволуцији. Уместо Бога који ствара готове врсте, Греј приказује Бога као дизајнујућу силу еволуције. Греј је чак тврдио да је у Дарвиновим списима имплицирано „теистичко виђење природе“. У Северној Америци је постојала веома гласна мањина која је тврдила да се мора бирати између Дарвина и Библије, а зна се и да су свађе које су започињали завршавале на судовима. Године 1925. је Џон Скоупс, наставник биологије у једној школи у Тенесију, био оптужен да крши локални закон који забрањује предавање еволуције. Тужилац Вилијам Џенингс Брајан (1860-1925), који се три пута кандидовао за председника САД, назвао је Скоупсово суђење, одржано током јула 1925. година у Дејтону у Тенесију, „борбом до смрти“ између хришћанства и атеизма. Одбрану је предводио прослављени агностик Кларенс Дероу (1857-1938), један од највећих америчких адвоката. Дероу није добио дозволу да током суђења користи научна сведочанства за Скоупсову одбрану. Ипак, пронашао је генијалну алтернативу. Правни потез је био једноставан, али је имао огромне последице. Дероу је позвао Брајана као сведока одбране и испитивао га о његовом личном виђењу еволуције. Брајан је био присиљен да призна да не зна ништа о геологији, компаративној религији и древним цивилизацијама, а испоставило се и да има изузетно наивна религијска убеђења. Брајан је на крају однео победу у судници; Скоупс је кажњен новчаном казном од стотину долара. Историја је, пак, пресудила у корист Дероуа. Северноамеричка интелигенција је, захваљујући новинару и књижевном критичару Х. Л. Менкену (којем је Синклер Луис касније посветио Елмера Гентрија), успешно жигосала оне који одбацују еволуцију на основу Књиге Постања као нетрпељиве, заостале и неуке глупаке који су изван главних токова америчке културе. Та перцепција је и даље дубоко укорењена у души Запада. У појединим књигама из друге половине 20. века додатно је кристализовано популарно убеђење да идеја о еволуцији неизоставно подразумева атеизам. Жак Моно је у Случајности и нужности (1971) формулисао основно вероисповедање молекуларних биолога: промена се дешава по случајности и пропагира по нужности. Сасвим је немогуће говорити о „сврси“ у биолошком свету. Теорија о еволуцији захтева да сопствено постојање схватимо као случајност, као и да се помиримо с том узнемирујућом мишљу. „Хтели бисмо да о себи мислимо као о неопходним, неизоставним и одређеним из вечности. Све религије, скоро све философије, па чак и један део науке сведоче о неуморном, херојском труду људског рода да порекне чињеницу да је настао случајно“. Моно тврди да природне науке откривају свет без сврхе у којем стварамо сопствене вредности и уверења. Сама природа нема ништа што би нам понудила као путоказ. „Древни завет је уништен; човек најзад зна да је усамљен у безосећајној величини универзума из које је настао сасвим случајно. Његова судбина нигде није одређена, као ни његове дужности. Царство горе или тама доле; одлука је на њему“. Случајност и нужност, дело прожето француском философијом и књижевношћу, није било превише захвално за енглеску публику. Два заступника идеја из ове књиге попунила су јаз и обезбедила врло читка објашњења културолошког значаја дарвинизма. Ричард Докинс у Слепом часовничару сјајно и луцидно, а вероватно и први пут на популарном нивоу, износи основе савремене еволуционе биологије и последице које она има по веру у Бога. Један од најважнијих Докинсових аргумената јесте да се „изглед дизајна“ може јавити природно у процесу еволуције. „Биологија изучава компликоване ствари које изгледају као да су биле дизајноване са неком сврхом“. Докинс упућује комплименте Пејлију на основу плаузибилности његових идеја у свету пре открића еволувије. Како би се могло очекивати да Пејли буде испред свог времена и да зна да је оно што му се чинило као доказ „изумљења“ ништа друго до исход дугог, слепог и бесциљног развијања? „Природна селекција је слепи часовничар, слеп зато што не гледа унапред, не размишља о последицама и нема никакву сврху на уму. Ипак, живи резултати природне селекције импресионирају нас својим изгледом дизајна, као да иза њих стоји велики часовничар, импресионирају нас илузијом дизајна и планирања“. Било какав аргумент из дизајна мора се одбацити, будући да се и сам појам дизајна не уклапа у еволуцију. Теорија о еволуцији човека неумољиво одводи у безбожан и бесциљан свет. То није проблем за Докинса који у природи проналази мноштво ствари које га могу узбудити и утешити. Многи нису били збуњени Докинсовим личним атеизмом колико његовим инсистирањем да теорија о еволуцији подразумева атеизам. По њима, Докинс се претворио из популаризатора у пропагатора. Да бисмо схватили важност овог гледишта, мораћемо се посветити другом врло успешном популаризатору еволуције – Стивену Џеју Гулду (1941-2002). Гулд је следио Моноа у одређењу последица теорије о еволуцији по човечанство. Његова велика студија Диван живот закључује се следећом реченицом: „Ми смо потомство историје и ми морамо успоставити сопствене стазе у овом најразноликијем и најзанимљивијем од свих замсиливих универзума – у универзуму који је равнодушан према нашој патњи и који нам стога даје максималну слободу да напредујемо или падамо на путу који смо сами изабрали“. Према Гулдовом објашњењу еволуције, може се закључити да нема потребе за предлагањем идеја дизајна или сврхе да би се схватио начин постојања ствари; такве идеје су сувишне. Еволуција се може објаснити чисто природним процесом природне селекције. Међутим, да ли је дарвинизам заиста атеистички? Гулд за себе говори да је природњак а не религијски учењак. У критици једног антиеволуцијског рада из 1992. године, у којем се тврди да дарвинизам подразумева атеизам, Гулд се присетио своје учитељице из трећег разреда, госпође МекИнерни, која је имала обичај да удара децу по зглавцима ако би рекли или урадили нешто глупо: „Рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности Божијег управљања природом. Ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар. Ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава Бога, онда ћу пронаћи госпођу МекИнерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али само ако једнако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе Божијег деловања).“ Гулд с пуним правом инсистира да наука може понудити само натуралистичка објашњења; она не може ни потврдити ни оспорити постојање Бога. Овде су емпиријски докази од критичне важности. Према Гулду, неки дарвинисти су атеисти, док други то нису. Не постоји валидан начин разрешења овог проблема на научним основама. Тврдња да је Дарвинова теорија о еволуцији неопходно атеистичка превазилази границе компетентности природних наука и залази у подручја где се не могу применити научне методе. Ако се и примене, погрешно ће бити примењене. Гулд истиче да је Чарлс Дарвин био агностик (који је изгубио веру после трагичне смрти његове омиљене кћерке), док је велики амерички ботаничар Ејса Греј, заступник природне селекције и писац Дарвинијане, био посвећени хришћанин. Што се тиче примера из скоријих година, Чарлс Д. Валкот, проналазач фосила из шкриљца Бурџес, био је убеђени дарвиниста и једнако убеђени хришћанин који је веровао да је Бог одредио природну селекцију као начин развијања историје живота по Његовом плану и циљу који је одредио. У још скоријем времену, двојица „највећих еволуциониста наше генерације“ показала су сасвим супротне ставове по питању постојања Бога: Џ. Г. Симпсон био је хуманиста и агностик, док је Теодосије Добжански био верујући православни хришћанин. Гулд закључује: „Или је половина мојих колега изузетно глупа, или је дарвинистичка наука сасвим компатибилна са конвенционалним религијским убеђењима као и са атеизмом“. Иако се Гулд изјашњавао као агностик који нагиње атеизму, његов задивљујуће поштен резиме целокупне ситуације не фаворизује ни атеисте ни религиозне људе. Лично је сматрао атеизам „пре сумњом“ него ригорозно документованим закључком. Према Гулду, дарвинизам нема никакве везе са постојањем или природом Бога. Ако се дарвинисти одлуче да теоретишу о религијским питањима, онда ће дефинитивно скренути са правог и уског пута науке и завршити у пустошима философије. Или се закучак о таквим стварима не може постићи, или се постиже на другим основама, било рационалним или емотивним. Гулдова анализа заснована је на задивљујућем емпиријском истраживању и жестоко се противи онима који тврде да наука неминовно води атеизму, као и онима који сматрају да науке неминовно одводе човека Богу. Вероватно су природне науке некога одвеле од Бога, а некога одвеле Богу. Међутим, говорити да оне морају чинити било шта од тога значи изаћи из легитимног обима научног метода и прокријумчарити религијске или антирелигијске идеје кроз псеудонаучну димну завесу. Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам. Стереотип научника који мора бити атеиста провлачи се кроз западну културу и на почетку трећег миленијума. У неким случајевима је користан, па се и даље јавља у излизаним митовима о интелектуалној супериорности атеизма над свим његовим ривалима. Како се може претпоставити, истина је далеко компликованија и интересантнија. Извор: Теологија.нет View full Странице

ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ РУСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ И ДАРВИН (преузето са: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir) Сасвим недавно Црква је обележила помен Сабора Новомученика и Исповедника руских. У тим данима научна заједница обележавала је двестагодишњи јубилеј Чарлса Дарина, који се прославио својом хипотезом природног настанка животињских врста и човека. Рекли би, постоји ли каква веза између једног и другог? У животима неких Новомученика веза је постојала. Неке од њих репресивна машина комунистичке државе је окривила управо због неслагања са дарвиновском хипотезом настанка човека, што се тумачило као „неслагање са науком“, па чак и „агитација против совјетског образовања“. На пример, преподобномученику Варлааму (Никољском) (+1937) у време испитивања, иследник је поставио овакво питање: „Ви сте међу децом, ученицима, покушавали да водите религиозну пропаганду? Пре свега говорили сте о томе да у школама лажно објашњавају настанак човека?“ На ово је Свети Отац одговорио: „Прошле године, када сам пролазио поред школе, обратио ми се ученик са питањем како је настао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио о томе да је човек настао од мајмуна, и питао ме је, шта ја мислим, а ја сам на то одговорио да је настао од Бога“.[1] У то исто време други светилник Христове вере, свештеномученик Николај (Покровски) (+1937) такође је на ислеђивању одговорио: „Ја сам човек религиозан, никада се нисам одрекао, нити ћу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Да узмемо питање чак и о настанку човека; ја доказујем вернима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, а наука говори супротно.“[2] Преподобноисповедник Гаврил (Игошкин) (+1959) за време испитивања по оптужби да игнорише науку, одговорио је: „То није истина, ја науку волим и цео живот учим, а и другима саветујем да уче, јер је учење – светлост, а неучење – тама… (Али) о стварању живота и човека на земљи ја сам говорио како је написано у Светом Писму, а другачије и не могу рећи.“[3] У то исто време, сведок који је седео у истој ћелији са свештеномучеником Павлом (Андрејевим) (+1937) говорио је да је „свештеник Андрејев… говорио да совјетска власт проповеда Дарвиново учење да је човек настао од мајмуна, а то је богохулство и лаж.“[4] Још пре поменутих Новомученика, то исто је говорио свештеномученик Владимир (Кијевски) (+1918): „Тек у данашње време је себи нашла место таква дрска философија, која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу обезбеди широко распрострањивање… То учење говори да човек није настао из Божјих руку. У бесконачном и постепеном преласку од несавршеног ка савршеном, он се развио из животињског царства. И као што животиња има мало душе, тако исто и човек… Колико неизмерно дубоко све то унижава и жалости човека! Са највишег степена у реду створења, човек се спушта на једнаки ниво са животињама… Нема потребе да се такво учење оповргава на научним основама, иако је то лако учинити, јер неверје уопште није доказало своје претпоставке.“[5] Такав став наших Новомученика уопште није био случајан ни спонтан, јер су још пре револуције Руски Светитељи једнодушно посведочили оштро неприхватање предложених Дарвинових идеја. У одбацивању тих идеја иступали су, на пример, свети праведни Јован Кронштатски, Преподобни Амвросије Оптински, преподобни Варсануфије Оптински, свети Теофан Затворник, свети Макарије Невски, свети Николај Јапански, а такође су реаговали и Светитељи других Помесних Цркава: у Грчкој Цркви свети Нектарије Пентапољски (Егински), а у Српској Цркви свети Николај Велимировић. Пошто у кратком чланку немамо могућности да наведемо све њихове речи по том питању,[6] ограничићемо се само речима светог Теофана: „Код нас се сада намножило много нихилиста, природњака, дарвиниста… а ви мислите, Црква би ћутала, не би подигла свој глас и не би их анатемисала, ако би у њиховом учењу постојало нешто ново? Напротив, Сабор би се одржао истог тренутка и сви они, са својим учењима, би били предани анатеми. Садашњем чину Православља додала био се само једна тачка: „Бјухнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардерку и свим њиховим следбеницима – анатема!“ Да, нема никакве потребе ни за посебни Сабор, ни за какав додатак. Сва њихова лажна учења су већ одавно анатемисана.“[7] Још пре неких стошездесет година, целокупно школско образовање у просвећеној и цивилизованој Европи, укључујући и Русију, био је неодвојиво од религије, и сагласно библијском схватању настанка света, живота и човека. Треба претпостављати да тадашњим многобројним атеистима није било лако. Малобројни међу њима нису имали прилику да од рођеног детета чују: „како тата ти говориш да нема Бога, а нама су у школи рекли да је Он створио човека. Одакле су онда настали људи?“ И родитељ – слободоумник је морао дизати очи ка плафону и мрмљати: „Овај… хм… схваташ ли сине…“ (...) Након револуције, еволуциона хипотеза је постала један од главних адута антирелигиозне пропаганде па је, како смо видели, у неким случајевима постајала и једна тачка оптужбе против служитеља Цркве. Разумљиво је да сви верујући, попут Новомученика, нису били спремни да учине недвосмислени избор у корист Речи Божије и да храбро посведоче тај избор пред „спољашњима“. Ситуација се променила, тако да су сада већ деца верујућих родитеља питала: „Тата, како је у Библији написано да је Бог створио човека, када су нам у школи рекли да је човек настао од мајмуна?“ Ето и неки родитељи су онда решили да као одговор мрмљају: „па, знаш, синко… уствари, овде нема никакве разлике… то је све једно исто… наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитом“, и тако даље и томе слично. Током времена, међу православним хришћанима је оних који тако говоре било све више. Некима се још у совјетско време чинио прикладним да, као одговор на атеистичку критику, одговоре: „ништа слично, нека се еволуција и догодила, али на њу је са небеса гледао и благословио је Бог, тако да она не противречи вери у Бога!“ Апстрактној „вери у Бога“, попут деизма, таква тачка гледишта заиста не противречи. Али са Православљем она нема ништа заједничко. У Библији постоји конкретан опис настанка животиња и човека и он се разилази са еволуционистичким представама. Сваком непристрасном човеку је то очигледно. У чему се принципијелно разилазе? У једном случају: „створио Бог од земље“, а у другом „настало је само, из воде, а затим једно из другог“. Противречност постоји и она се неће уклонити заклињањима да „наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитим стварима“. Како о различитим? Па и Библија и дарвинизам говоре о настанку једног истог света – тог света у коме живимо – а не о некаквим различитим световима. На тај начин, противречност постоји. Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи ту истину, коју је Сам Бог открио човеку. Тако да, када избор стоји: да ли веровати Богу, Који је рекао да је Он створио човека од земље, или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека ту не може бити никаквих колебања. Побожни човек ће веровати Богу, па нека му остало, чак и целокупно човечанство, тврди другачије, нека чак, због свог избора, изгледа „глупо“ и „заостало“ у очима надувених ауторитета овога века, нека чак „престану да се односе према њему озбиљно“ и почну да му се смеју. Уствари, цело питање у вези са еволуционизмом за православног човека означава управо то – питање поверења према Богу. То је лакмус папир, који јавља присуство или одсуство таквог поверења, и уопште, Божијег места у човековом животу. Он показује коме човек више верује – себи и сличним себи грешним људима или Богу. А такође и да ли је он спреман да крене за Богом против стереотипа безбожног света или ће томе претпоставити очување добрих, пријатељских односа са светом. И овде за православног човека постоји толико додатних оријентира да је немогуће погрешити. Ми, слава Богу, нисмо протестанти. Поред текста Библије и сопственог здравог разума, као помоћ ми можемо узети и древна светоотачка тумачења књиге Постања, како би се уверили да је еволуционистичко учење њима толико туђе, колико и библијском тексту. На крају, можемо да ослушнемо и Светитеље каснијих времена, у којима је дисао исти Онај Дух Свети, као и у древним Оцима, и погледамо како су се они односили према дарвинистичким идејама. За макар мало поштеног и непристрасног човека, све то ће дати очигледан и несдвосмислен одговор. Они „православни“, који знајући то, настављају да буду упорни у својој привржености еволуционизму, чине то – не због неке „нејасноће“, већ зато што су учинили свој избор и тај избор, авај, нису учинили у корист Божију. Ако ни речи Светитеља, ни речи Самога Бога нису могли да буду за њих „довољан аргумент“ онда наравно, ни речи овог текста такође, неће бити и било би врло наивно мислити другачије. Неопходно је рећи и неколико речи о онима и за оне који мисле да је тобож то неко „неважно питање“ и да је тобож „неважно како се мисли – да ли је Бог из земље или из мајмуна створио човека“. Чак и мало размишљање над тим питањем, за макар мало поштеног човека, показаће да је таква мисао лажна. Најједноставније питање на коме се то показује је – питање смрти. Свето Писмо и Свети Оци уче да у почетку смрти у свету није било, већ да се она јавила као резултат грехопада Адама и Еве, од којих се, кроз првородни грех, раширила на све њихове потомке – „кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт.“ (Рим. 5:12). И од те несреће је дошао да ослободи људски род Господ Исус Христос, који се такође зато и назива Новим Адамом. Према еволуционистима, смрт не само да није никла независно од људског греха, већ је постојала у свету до Адама, и штавише, као да је саучествовала у стварању света (заиста, догодили су се милиони смрти „прелазних облика“ да би се појавио човек). Ако би се сагласили са еволуционом хипотезом, следи да признајемо да је смрт – природна и неодвојива особина првостворене живе природе, између осталог и људске, Адамове. Иако је, том поводом, Црква донела одлуку: „Ако неко каже да је тобоже, Адам, првостворени човек, био створен смртним, тако да, погрешио или не, умро би телом, то јест, изишао би из тела не због казне за грех, већ по неопходности природе: нека буде анатема [109. (123.) Правило Картагенског Сабора].“ На тај начин, разлика постоји, и то веома суштинска. Штавише, ако бисмо били макар мало поштени и довели до логичног краја, следи нам да признамо да се, у зависности од прихватања хипотезе еволуције, код верујућег човека мења и слика Бога, Кога он проповеда људима око себе. Или, зар већ нема никакве разлике – говорити да „Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих.“ (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, и тако је, без икакве кривице, „наградио“ том чудовишном муком Своје створење? Зар и овде нема никакве разлике – говорити да „Бог није човјек да лаже“ (Бројеви 23:19) или пружати прилику за схватање да је Бог, тобоже по необјашњивом хиру, слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, а затим је држао у потпуном незнању и Своје друге Пророке, увео је у заблуду и Апостола Павла који је говорио да је „први човјек од земље“ (1. Кор. 15, 47.), уводио је у заблуду и Своје Светитеље, и мноштво Својих искрених следбеника до тренутка када одједном, у 19. веку није одлучио да јави истину свету устима енглеског слободоумника, који је, између осталог, говорио: „Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже као истинито; јер ако је такво, онда би незамисливи текст (Јеванђеље) очигледно показивао да су људи неверујући – а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље другове, који ће поднети вечну казну. Одвратно учење!“[8] Понављам се: за човека заиста верујућег и побожног неће бити никаквих сумњи у то како се решава ово питање. Верујућег човека неће уплашити ауторитетом науке, тог савременог идола, на кога се позивају еволуционисти. Он одлично зна да је научно знање увек врло ограничено границама тварног, а такође и греховним падом изопаченог људског ума, и зато не може бити задовољан тим знањем, (већ знањем) које добијамо посредством откривења онога ко је био јединствени посматрач стварања света. (...) Цео текст: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 6. Тверь, 2002. С. 313. Иеромонах Нестор (Кумыш). Новомученики Санкт-Петербургской епархии. СПб., 2003. С. 209. Жития новомучеников и исповедников Российских ХХ века Московской епархии. Сентябрь-октябрь. Тверь, 2003. С. 122. Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 7. Тверь, 2002. С. 162. свмч. Владимир Киевский. Где истинное счастье: в вере или неверии? М., 1998. – Сс. 6-18. Заинтересоване упућујем на мој чланак: „Богословские аспекты проблемы согласования православного и эволюционного учений о происхождении человека“ у зборнику „Шестоднев против эволюции“, где су сви цитати наведени. свт. Феофан Затворник. Созерцание и размышление. М., 1998. – С. 146. Дарвин Ч. Автобиография, гл. 4.