Претражи Живе Речи Утехе

Данас ће у свечаној сали Градске општине Звездара (Булевар краља Александра бр. 77) у 18 сати, бити представљена монографија "Света Гора и Светогорци" аутора Славомира Војиновића. О делу ће говорити академик Матија Бећковић, др Бојан Миљковић, виши научни сарадник Византолошког интитута САНУ, Дејан Ристић, уредник богословских издања Задужбине светог српског манастира Хиландара и аутор - Славомир Војиновић. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/

Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су домишљања и изговори да уговор у ствари не буде потписан, сматра Богољуб Шијаковић, професор Богословског факултета у Београду. Неколико пута најављивано, па одлагано потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ иако је, како је јавност била обавештена, све било усаглашено, изгледа да је добило разјашњење. После различитих порука премијера Кривокапића, на крају и оне да потпис треба ставити на јесен, на дан упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија, сада је премијер изашао са конкретним разлозима због којих уговор није потписан. Кривокапић- спорна два члана и преамбула Црногорски премијер је за ТВ Вијести изјавио је да су спорна два чланa Темељног уговора са СПЦ и његова прембула и да је у петак писмом обавестио патријарха СПЦ Порфирија о ставу владе Црне Горе о томе. Један члан се, како је казао, односи на увођење нова три верска празника чиме би број верских празника у Црној Гори био већи него што то Законом о верским празницима дозвољава. Споран је и део члана који се односи на имовинска питања, када имовина није катастарски уписана. Шта је спорно у прембули није објаснио. За Шијаковића који је учествовао у усаглашавању Темељног уговора, изјава Кривокапића је, како каже – чудна. Објашњава и зашто. Шијаковић- све је већ било усаглашено На питање шта је конкретно спорно да се уведу нова три празника – Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, он каже да заправо није ништа и да уз малу корекцију све може да остане у складу са црногорским Законом о празницима тако што би то били празници за које нису предвиђени нерадни дани. Шијаковић не види проблем ни са имовином која није уписана у катастар. „Оно што није катастарски уписано биће катастарски уписано у складу са Законом. Нико не тражи да се упише туђа имовина на име Цркве него оно што није уписано да се упише у нормалној процедури, у складу са законом. Зна се како се имовина доказује и уписује у катастар“. Зашто није укњижена имовина А зна се, како каже, и зашто Црква није могла од 1945. да катастарски укњижи своју имовину - јер јој то није било дозвољено. Подсећа, такође, да је обавеза државе Црне Горе била да донесе закон о реституцији имовине Цркава и верских заједнице. Црна Гора је својевремено донела закон о реституцији из ког је искључила Цркве и верске заједнице и у њему још пре десетак година навела да ће то питање бити регулисано посебним законом. А тог закона, додаје он, нема ни на видику. На питање шта је спорно у преамбули, Шијаковић каже да може само да процењује, јер Кривокапић то није прецизирао. Он подсећа да преамбула нема правно дејство, већ представља исказивање воље и ко потписује Темељни уговор. „Оно што је битно за преамбулу у овом случају јесте да се у њој дефинишу стране које потписују уговор. Те стране постоје и оне су дефинисане и ниједна од две стране не може да дефинише ону другу. Не настају те две стране на темељу уговора, него претходно већ постоје да би склопиле уговор“, истиче професор Богословског факултета у Београду. Он се, каже, прибојава да једна страна жели у преамбули да дефинише другу страну, њен идентитет, њен правни субјективитет, што је недопустиво. Кога хоће Подгорица као потписника уговора На питање кога би онда то званична Подгорица хтела за потписника уместо Српске православне цркве, Шијаковић каже - рецимо непостојећу православну цркву у Црној Гори. „То је један апстрактум који нигде не постоји. Не постоји ниједна Црква на планети која се зове Православна црква. У правном промету идентитет мора бити онакав кав он јесте, а он гласи Српска православна црква“, јасан је Шијаковић. На констатцију да јавност тек сада сазнаје да је било неких проблема са Темељним уговором са СПЦ, наш саговорник каже да се све време прави нека мистификација око њега. То је, како напомиње, један обичан, врло једноставан правни акт за чије потписивање Влада Црне Горе има посебан мотив да би била отклоњена дискриминација. И сама је то више пута наглашавала, јер једино са СПЦ није потписала тај уговор. Изговори да се Темељни уговор не потпише За њега је, каже, просто фрапантно то што је црногорски премијер изјавио да би да је потписао Темељни уговор одмах био ухапшен под оптужбом за велеиздају државе. Невероватно му је, истиче он, да то тако неко може да појми, јер потписивање таквог уговора је управо у интересу државе, поготово када се сагледава историјска улога и мисија Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Она је управо главни стуб те државе која их нема много, а у неким периодима историје је била и једини. Неодговорно је тако третирати и Митрополију и СПЦ, истиче Шијаковић. Шијаковић: „Спорни“ чланови Темељног уговора са СПЦ - нови изговор да га Црна Гора не потпише RS.SPUTNIKNEWS.COM Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су...

Од уторка 11. маја Света Гора је поново отворена за ходочаснике. Међутим, број диамонитириона (виза, дозвола за улазак на Свету Гору) је ограничен и то: - сваки манастир 10 диамонитириона у једном дану, дакле 10 ходочасника - сваки општежитељни скит 5 диамонитириона - сваки идиоритмијски скит 2 диамонитириона - свака келија и исихастирион 1 диамонитирион дневно. Извор: Светогорске стазе

Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали. Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве. Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања. Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила. Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија. Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава. Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене. Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима. Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”. Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи. Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме. Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести, али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Давно је изречена мисао да се културно наслијеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст има за циљ само да назначи колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у тридесетогодишњем периоду, за вријеме столовања на Трону цетињских митрополита Митрополита црногорско-приморског и Егзарха најсветијег Пећког трона Амфилохија Радовића. Приликом освећења обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, 7. маја 1989. године, тадашњи Епископ банатски Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на личност једног од ктитора Саборног храма Св. Василија Острошког – великог владара Црне Горе и великог српског владара краља Николу Петровића Његоша, за којег је истакао да је један од најзначајиијих задужбинара нашег народа последњих вијекова. Владика Амфилохије нас је подсјетио да су књаз Милош Обреновић, у Србији, и краљ Никола Петровић, у Црној Гори, два најзначајнија задужбинара од времена Немањића, као и да би било вријеме да се неко тим питањем позабави. Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм (а подигао их је или обновио 289 за педесет година), јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема. храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Владика Амфилохије је посебно истицао да је насиље над храмом увијек кроз историју било насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека. Приликом увођења у Трон цетињских митрополита у Цетињском мапастиру, 30. децембра. 1990. године, Његово високопреосвештенство Амфилохије у својој бесједи је истакао да скоро нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Треба почети рекао је, од ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица. Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен и глава му посјечена. Бесједе у Никшићу и на Цетињу биле су путоказ за оно што је Митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова. Као инжењеру, коме је била блиска. ова материја и искуство у обнови културно-историјских споменика у општини Цетиње, представљало је задовољство да често разговарам са Митрополитом на ове теме. Уочио сам да је одлично познавао архитектуру, као и историју умјетности. Сазнао сам да се још као студент дружио и често разговарао на ове теме са архитектом Предрагом Пеђом Ристићем, који ће касније бити и пројектант најзначајиих новосаграђених саборних храмова у Црној Гори. Такође ми је казао да је боравећи иа Светој Гори имао прилику да се упозна и често разговара са познатим српским архитектом и академиком Александром Дероком, од кога је много научио о градњи храмова. Није тешко било уочити да Митрополит, као теолог и већ тада добар познавалац црквене архитектуре, има један посебан и несвакидашњи прилаз начелима утемељења хришћанских храмова. Тада сам га замолио да, када буде у могућности, напише прилог на ту тему сматрајући да би то требало штампати у уџбенике за оне који се баве црквеном архитектуром. Та жеља ми се остварила када сам приредио, 2010. годипе, љетопис о обнови и градњи манастира и храмова у Црној Гори, поводом двадесетогодишњице његовог служења (1990 – 2010) на Трону цетињских митроиолита, као увод љетопису, Митрополит је записао сљедеће: „Смисао храма је, у суштини, истовјетан са смислом човјека и свијета уопште. Он је, такорећи, икона човјека и свијета. И као што су космос и човјек по природи и призиву богојавни, тако и храм, он није просто симбол духовне стварности него мјесто гдје се она реално открива, мјесто откривења славе Божије, мјесто Богојављења. Храм има за, циљ да онима, који се у њему и око њега сабирају, који га гледају, открива и пројављује Невидљивог, да смјести у себе и собом посвједочи Несмјестивог. Зато је потребно да материјал који се у њега уграђује и начин на који се уграђује, његов облик и све што је у њему и што се у њему одиграва – проговори вјечној истини саобразним језиком, за човјека разумљивим и прихватљивим. Као такав, храм афирмише и позитивно врједнује саму материју, даје апофатичко – лични карактер познању и историји, тј. пројављује и открива лик вјечног Слова (Логоса) Божијег у тварној стварности свијета и човјека. Тако, прави храм, као и прави човјек. као и свијет, проговара, постаје и открива се као ријеч о Неизрецивом, славопој његовој љепоти и слави; кроз њега се пројављује и објелодањује унутарња истина свијета и човјека, и њихов вјечии смисао.“ Зато, када се храм гради, у њега се, кроз пригодан материјал, на природан и смјеран начин, уграђује свијет; градња се врши по човјековој мјери, али тако како би, истовремено, својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмјерног, уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмјерну мјеру човјековог раста. Као што је човјек створен „по слици и прилици” тј. по безмјерној мјери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човјека, по његовој „слици и прилици“. Када је, прије тридесет година, Митрополит Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожиост, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности. У посљедњим деценијама прошлог вијека било је мучно и тужно гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустјела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта, био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати поскоке. Била је то срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца емистоларне књижевности на овим просторима, чувају стоку; да од полусрушеног манастирског здања у Врањини праве тор за овце; да на Старчевој горици иа гробу српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина умјесто цвијећа буде љеш мртве козе; да се у манастиру Стањевићима, који је безмало био 150 година престоница Црне Горе у доба Петровића Његоша, у гомили камења змије легу на мјесту гдје је Свети Петар Цетињски писао чувену Стегу… Здања прављена да покажу духовно богаство, да буду молитвена и административна сједишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојиика, али и да буду прве школе, скрипторије, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вјековиих завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту. У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа. Као примјер, довољно је видјети однос некадашњег Завода за заштиту споменика културе Црне Горе према урушеном манастиру Стањевићи. Тако је, 1985. године, за манастир Стањевиће, ову некад „највећу грађевину Црне Горе“, било предвиђено, и то од стручне екипе, да у будућности остане само као „најмонументалнија рушевина“. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу. Благодарећи несебичној жртви и труду монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, светиња је васкрсла из мртвих, после 180 година рушевног и заборављеног стања. Манастир Свете Тројице Стањевићи је, 2018. године, обиљежио своју шесто осамдесету годишњицу, свечаније него ли било коју годишњицу у својој историји, обучен у ново рухо, поставши поново један од најзначајнијих духовно-културних свједока бића изворне Црне Горе. И много шире од Црне Горе. Велика обнова и градња храмова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома. брзо дала богате плодове. И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине дијелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова. у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), дат је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. На крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази Митрополит Амфилохије Радовић. Постоји предање у народу да је црногорски краљ Никола, велики задужбинар и градитељ цркава, у храм Светог Архангела Михаила у Андријевици симболично уградио своју сјенку. Данас, па крају 2020. године, можемо констатовати да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије „с љубављу ка божанственим црквама” и опчињен љепотом дома Господњег саградио, обновио, реконструисао и осветио, за тридесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, преко 700 црквених здања, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона, проноси кроз простор и вријеме слава имена Господњег. Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном” даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од оно га што је дневна политика покушала да направи од њега. Поред обнове и градње црквених здања, посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. На почетку деведесетих година прошлог вијека, на примјер, било је само 5-6 монахињау читавој Црној Гори. Данас има око двјеста монахиња и искушеница. Многе некада пусте рушевине васкрсле су снагом њихове вјере и младости. Данас у Митрополији црногорско-приморској имамо бројчано највише женских манастира од свих епархијау Српској православној цркви. Међу многобројним новосаграђеним храмовима Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори. Немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Ннколе и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налазио Митрополит Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе Митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа. Јован Б. Маркуш Из књиге ,,ЂЕДО“ (Шта нам је значио Митрополит Амфилохије), Београд, 2020, стр. 125 -132. Извор: Митрополија црногорско-приморска

О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом. Звучни запис разговора

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас": Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска, световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ. Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?! Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе. Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу. Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха. Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Извор: Радио Глас

Његово високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Георгије (Православна Црква чешких земаља и Словачке) са свештенством и вјерним народом своје епархије упутио је пуну подршку Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и осморици никшићких свештеника који се налазе у затвору. Владика Георгије је рекао да се моли и очекује регуларне демократске процедуре, јер оваквим поступањем црногорске власти “не може да се живи у модерној Европи”. “Молитвама Светог Василија нека се све брзо оконча”, стоји у поруци Архиепископа Георгија, у чијој епархији се гради Манастир Светог Василија Острошког. ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ми у Црној Гори имамо два вируса, вирус беззаконог закона и коронавирус", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије након што су, због короне, прекинуте литије у Црној Гори. Између осталих, гост у новом издању емисије "Око магазин" на РТС, био је блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. „Народ је победио јер је морао да победи", рекао је 1989. године један од тројице младих, лијепих и паметних, након до тада највећег догађања народа у историји Црне Горе. Наравно, слике из Титограда 1989. и Подгорице 2020. потпуно су другачије, Антибирократска револуција нема никакве везе са данашњим временом, осим једне чињенице. Тада је један од тројице младих, лијепих и паметних дошао на власт и остао на власти до данашњег дана. Народ је од почетка 2020. па све до појаве корона вирусa био на улицама црногорских градова због њега, тачније Закона о слободи вероисповести који је Мило Ђукановић донео. Не зна се да ли ли ће и када литије бити настављене, али 2020. ће у Црној Гори остати упамћена као година литија. Литије су отвориле бројна питања, најважније - ко и зашто шета, зашто су литије довеле до "тробојка револуције", да ли је ово само верско или идентитетско питање, и како ће се све завршити, по цркву и власт у Црној Гори? Извор: РТС

Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:

Mада је Света Гора затворила своје пристаниште за поклонике до краја месеца марта, монаси и даље у својим молитвама држе вернике. У том смислу, Свештена општина, управно тело 20 водећих манастира и њихових скитова и келија, позвала је све манастире да служе свеноћно бденије Матери Божјој и да одржавају литије, просећи Божју благодат и милост све време док се свет суочава с епидемијом вируса корона, извештава грчка православна новинска агенција. На својој седници у четвртак Свештена општина, која се састојала од по једног представника из 20 главних манастира, одлучила је да објави сваком манастиру своје одлуке које се тичу борбе против ширења вируса усрдним молитвама, литијама и бденијама. „Представници и игумани 20 манастира Свете Горе на овај начин изражавају своју љубав према човечанству које страда, за које се ватрено моле Пресветој Богородици, призивајући њену заштиту у овако тешком времену,“ наводи се у извештају. Конкретно, Свештена општина позива све манастире и њихове метохе да служе свеноћно бденије Пресветој Богородици, заштитници Свете Горе, и мученику Харалампију, познатом као исцелитељ од заразних болести, у ноћи с петка на суботу четврте недеље Великог поста. Општина такође позива да манастири одржавају литије са моштима и чудотворним иконама, по свом избору и у складу са обичајима свештених манастира. Најзад, Свештена општина изражава потребу за јачањем молитви и примањем свете тајне Причешћа за време Великог поста и позива све да се кају свом снагом „Господу, Животодавном извору који превладава смрт“. Извор: Инфо-служба СПЦ

И овај март мјесец сјећа нас на годишњице страдања нашег народа на Косову и Метохији. 17. марта навршило се 16 година од највећег етничког насиља над Србима и неалбанским становиништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је услиједило после уласка међународних војних и цивилних снага али и годишњица почетка НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године. Звучни запис емисије Покушавајући да и ми, на неки начин, овом емисијом учествујемо у чувању памћења о страдању нашег народа и наших Светиња на нашој Светој, завјетној земљи Косову и Метохији, трудимо се да у овој емисији забиљежимо жива свједочења људи, учесника ових догађаја, од којих је један од највећих свједока новинар и књижевник Живојин Ракочевић директор Дома културе Грачаница, кога ратна страдања нашег народа затичу на Косову свих ратних година. “Никада се на територији Косова и Метохије није догодио овакав погром, нити су Срби доживјели овако страшан ударац. Убили су нам град и пресјекли везе, како та градска атмосфера и дух више није припадала нама“-каже Ракочевић. ,,Иако рањено, наше српско срце на Косову и Метохији куца и обнавља се”- каже Живојин Ракочевић. Он је говорио и о почетку НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године. ,,Не смијемо заборавити улогу Митрополита Амфилохија и наших свештеника у то вријеме, који су остали изловани након 1999. године са својим парохијанима. Не заборавимо дјело оца Мирослава Попадића из Приштине, оца Миљка Корићанина из Пећи који је, заједно са Митрополитом Амфилохијем, скупљао остатке растргнутих несрећника по Метохији, како би спасио сваку душу, као и иконе из срушених цркава. Ту су и двојица свештеника који су остали у Призрену Илија Шмигић и Александар Нашпалић, који су све те рањене душе подизали и храбрили. Они су свете душе нашега доба“-свједочи Живојин Ракочевић. Ракочевић свједочи да је Призрен ипак најстрашнија слика. ,,Ту сам схватио да је неко убио град. Призрен је једина градска средина у Срба у којој је преживјело Хришћанство. Хришћанство код нас није очувано у градовима, већ по селима, црквама и мастирима, док је Призрен био град који је аутентично чувао Хришћанство. Данас се тек види да је та тадашња хистерија албанских терориста била, у ствари, једна врста самоубиства“-каже Ракочевић. Коментаришући литије за одбрану светиња у Црној Гори, додаје да му је скоро један човјек на Косову рекао:„ Ослободи се Црна Гора а кад ћемо ми?” “Признање косовске независности од стране црногорског режима много је погодило Србе на Косову и Метохији јер нас је тада издао најрођенији. То је био ударац једнак 1999. години и 17. марту 2004. који је велом срамоте, покрио по глави све нас,.Зато нас је све овако и обасјао овај покрет наде у Црној Гори. Радост и свјетлост литија која је обасјала Црну Гору, стоструко је обасјала Србе на Косову на Метохији који знају шта је то када вам отму Светиње, када вам отму све. На литијама сам срео свога оца, своје ближње, своје најближе који су се ослободили и који више немају страха. Никада нисам имао сумњу да ће се Црна Гора ослободити. Када се гласало у Црној Гори, увијек сам говорио да треба да чекамо и видимо како је гласао Свети Василије Острошки и на чију ће страну руку подићи Свети Петар Цетињски. И да ли су мртве ријечи највећег пјесника који је утамничен на Ловћену. Јер ако су оне мртве мртви смо и ми. Ових дана и мјесеци се видјело да је ово сада наша снажна, неуништива, обновљена, радосна, демократска, слободна Црна Гора у којој увијек има мјеста за друге по слободи а не по сили. До сада смо имали Црну Гору по сили. Ово сада је Црна Гора по слободи“-каже овај поносни Морачанин, Србин из Грачанице, који је у вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији увијек био на првим линијама гдје су Срби страдали, а чије су фотографије са лица мјеста и текстови обишли свијет. Ракочевић, који је директор Дома културе у Грачаници, каже да група младих људи окупљена око ове установе покушава да овдје опет створи град. Извор: Радио Светигора

На седници у Кареји, одржаној 19. марта 2020,одлучено је да се до 30. марта обустави пријем поклоника на Свету Гору. На тај начин је спроведена одлука државе, коју је светогорској управи предао цивилни гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу. Иако су сигурност, јавни ред и здравље на Атосу, у складу са Уставном повељом Свете Горе, у надлежности грчке државе, одлука је донешена уз сагласност Свештене општине Свете Горе. У складу са одлуком и ванредним мерама за спречавање ширења корона вируса, канцеларије за поклонике у Солуну и Уранополису неће издавати дозволе за улазак (димонитирионе). Забрањено је и кретање између манастира и других монашких насеобина. Превоз робе ће се наставити редовним бродским линијама. У манастирима је дозвољен останак и боравак неопходних радника. Улазак и излазак монаха и других лица из медицинских и професионалних разлога, биће могућ само након усвојеног образложеног захтева светогорских манастира. Сва богослужења ће се обављати у складу са уобичајеним поретком. Извор: Манастир Хиландар

На свом састанку 12. марта 2020.г. Свештена заједница је изразила забринутост због ширења опасног вируса и одлучила је да манастири предузму посебне мере. Отказивање многих молби за улазак, углавном поклоника из иностранства, тренутно смањује ризик од епидемије, али цивилна управа, полиција, лучка управа и монаси остају у пуној приправности. Оно око чега се сви слажу јесте самоконтрола и предузимање мера санитарне заштите и заштите друге врсте, док ће се у петак, 28. марта 2020, служити бденије у свим манастирима, као и у храму Протата у Кареји, за болесне и за заштиту свег народа у свету. „Било би лицемерје забранити поклоницима да уђу, као и удаљавати људе из Врта Пресвете Дјеве Марије, док се ми понашамо као да се ништа неће догодити. Ни у ком случају не треба слати поруку да смо овде нешто другачије. Ми саосећамо са светом и молимо се да ова криза буде превазиђена са што мање могућих последица,“ рекао је за агњенцију Етхнос.гр једна представник манастира, који је потврдио да се број поклоника који улазе на Свету Гору Атонску последњих дана смањује. Здравствени центар Кареје и све власти су у потпуности спремни, а дате су информације шта ће се учинити ако се догоди епидемија, у зависности да ли је захватила поклоника или монаха. Извор: Инфо-служба СПЦ

“Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. Наша мисија је од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, казао је за Вијести протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре. Отац Никола је у сусрет сјутрашњем празнику, Недјељи православља, истакао да смо као хришћани позвани на стрпљење и делање кроз свједочење истине, правде и љубави Божије. Томе нас, како је казао, управо учи и Недјеља православље, побједа која се чекала читав један вијек. “Сви бринемо, и свима кроз главу пролазе разноразне мисли, и то је, у неку руку природно и оправдано. Међутим, у име Цркве која протесте води, и која их води на начин молитве и литијског хода, поручујем: Нема сукоба, нема крви, нема мржње. На улицама је нова Црна Гора, слободна Црна Гора, Црна Гора која припада свима нама. То је наша лијепа будућност… Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. То је наша мисија од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, поручио је протојереј Никола Пејовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након Молебна Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, упркос јакој киши, велики број житеља града под Требјесом кренуо је, заједно са свештенством и монаштвом, у молитвени ход до Трга слободе гдје се сабранима обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је и предводио литију. Прота Гојко је казао да је добро што се на овоме тргу послије молитвеног хода, чита Молитва Господња и Симбол вјере у којима најсажетије и најјасније стаје цијела наша вјера: и у кога вјерујемо, и како вјерујемо и до кад вјерујемо: “Ово је добро да се у смутна времена, у великој гужви, у доста брига које човјек носи у своме срцу, а које нијесу везане само за Господа и светињу, подсјетимо зашто смо кренули у овај молитвени ход и шта је разлог ових наших литија, које јесу истовремено и мирни грађански протести.” Поручио је да је разлог ових наших литија и овог сабрања наша жеља да покажемо свима, и властима и свим грађанима ове државе да је на помолу спровођење једног јако лошег закона. “По овој киши ако нијесу све цигле, сви цријепови и даске на крову постављене, може наша кућа – Црна Гора да прокишњава баш кроз тај закон. Зато смо се скупили као на неку мобу да поставимо да све даске, све цигле, да сваки камен наше куће буде на свом мјесту. Тако раде прави домаћини.” Рекао је да ово радимо зато што смо писмени и што умијемо да саберемо да су два и два четири. “То радимо и без икакве приче, јер нам нешто из срца и душе говоре они наши преци чијим генима захваљујући смо рођени и мислимо, видимо и слушамо, они наши преци који су први почели да читају Библију и који су знали да има нешто веће и од земаљских блага и мјерила. Ти нам преци и гени не дају да с миром стојимо у моменту када неко покушава од Цркве да направи државно предузеће”. Коментаришући оптужбе да Црква жели да буде изнад закона, отац Гојко је подсјетио да Црква већ двадесет година моли да се донесе закон који ће уредити односе државе и Цркве. “Куд ћеш веће бриге за државу, за нашу Црну Гору од тога да се боримо ми, као грађани ове земље, да се донесу добри закони”, упитао је он. Отац Гојко је казао да је “наш добри брат” предсједник Црне Горе рекао да му не пада на памет да одустане, па иако нас је још више, иако смо још истрајнији. “Треба да се молимо Богу да и нашем предсједнику Бог просвијетли ум да види да смо ми једнако Црногорци као и он и да ми једнако волимо Црну Гору као што је и он воли, да не кажем да има можда понеки понегдје који је воли и више од њега, па да је сто пута предсједник”. Нагласио је да треба да знамо да је тек пред нама вријеме молитве, стрпљења и љубави. “Не смије ништа да нас са тога пута скрене”, поручио је отац Гојко. Казао је да вечерасс излазимо у један великопосни молитвени вход. “Па ако Бог да кад се вратимо за Васкрс да затекнемо љепшу Црну Гору, без овога чуда од овога закона. Да се направи љепши и бољи закон, који не прокишњава. То да нам буде на памети, никакви сукобим, никакве подјеле”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости